Приказивање чланака по тагу Dejtonski sporazum

"У Турској смо дефинисали значајан дио услова са њиховом банком. Из разумљивих разлога не могу рећи о којој се ради, али смо обезбиједили више од 500 милиона евра за извођење радова на аутопуту Београд - Сарајево, на простору Републике Српске и Брчко дистрикта", изјавио је прије пар дана предсједник Републике Српске Милорад Додик, вративши се из Турске.

Одлучивање о градњи трасе било ког дијела аутопута кроз Брчко: било дијела аутопута Бањалука-Брчко-Бијељина-Београд, или дијела аутопута Београд-Брчко-Сарајево, не смије да се препусти Милораду Додику!

Испрофанисао је, актуелни предсједник Српске, институцију референдума грађана Републике Српске, на путу је да испрофанише и идеју да Република Српска сама организује изборе на својој територији, а знајући да је његов СНСД био главни носилац активности, (од политичких странака из Републике Српске), на усвајању првог амандмана на Устав БиХ, а то значи успостављања Брчко дистрикта, губитка општинских граница Српске Општине Брчко и прекида територијалног континуитете Републике Српске - па је, због свега што сам навео, Милорад Додик сам себе политички дисквалификовао да уопште разговара о аутопуту, а не да одлучује куда би аутопут требало да иде.

Аутопут кроз Брчко је политички проблем који, својом величином, надмашује комплетну власт Републике Српске, укључујући наравно и Милорада Додика.

Траса аутопута кроз Брчко, ако желимо да испоштујемо интерес Републике Српске у погледу њеног територијалног континуитета, а територијални контиуитет Републике Српске је један од темеља Дејтонског споразума, мора се договорити на мини конференцији представника држава које су гаранти Дејтонског споразума са представницима Републике Српске и Федерације БиХ.

Амандманом на Устав БиХ и успоставом Брчко дистрикта нарушен је територијални континуитет Републике Српске. Неки од проблема у Брчком јесу ријешени успоставом Дистрикта, али је очигледно да је Дистрикт Републици Српској поломио кичму.

Република Српска са поломљеном кичмом увијек ће бити инвалид, иако јој је Дејтонски споразум гарантовао здраву кичму, односно 49% неподијељене територије БиХ.

Током ратних година и бројних разговора о поштеном окончању рата, једна од реалнијих идеја је била вијадукт изнад Брчког... Странци су то предлагали.
Вијадукт изнад Брчког у власништву Републике, или тунел испод Брчког у власништву Републике Српске, који би повезивао неспорне територије Републике Српске - јесу варијанте које би требало размотрити.
Наравно, када стане рат између НАТО-а и Русије. Свако рјешење прије окончања рата било би на штету Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 18. 08. 2024)

У објави "Република Српска и Федерација БиХ дужне су да чувају мир у Босни и Херцеговини" побројао сам све потписнице Дејтонског мировног споразума и све државе које су гаранти Дејтонског мировног споразума...

Од три потписнице Споразума само је Хрватска још "жива", " Република БиХ" и "СР Југославија" више не постоје.

Па ко онда иницира, стално присутне, политичко-државне кризе у БиХ?

Политичко-државне кризе у БиХ подстичу и одржавају државе које су гаранти Дејтонског мировног споразума!

САД, ЕУ и Уједињено Краљевство одлучиле су да БиХ постане саставни дио њиховог свијета, а Руска Федерација је става да овдашњи народи имају право да самостално доносе одлуке о својој будућности, односно да су Федерација БиХ и Република Српска субјекти који могу доносити одлуке.
Ту је настао проблем!

Како тренутно ствари стоје већинска Федерација БиХ се не буни против планова САД и њених савезника које њихов повјереник Кристијан Шмит бескрупулозно намеће, без обзира на то што је већинска Република Српска за независну позицију БиХ у односу на САД, ЕУ и Уједињено Краљевство...

Може ли се таква ситуација окончати без политичког пораза једног од два конституента БиХ?

Може, под условом да у Федерацији БиХ на изборима побиједе снаге које ће имати политику сличну политици коју сада воде владајуће странке у Републици Српској, односно да у Републици Српској побиједе политичке странке које ће бити савезници садашње владајуће политике у Федерацији БиХ.

Може ли се очувати мир у БиХ ако садашње разлике између политика Федерације БиХ и Републике Српске буду трајног карактера?

Може! Под условом да је Влада Федерације БиХ трајно опредијељена за мир.

(Доктор Драган Ђокановић, 20. 07. 2024)

Везани чланци: 

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1176-republika-srpska-i-federacija-bih-duzne-su-da-cuvaju-mir-u-bosni-i-hercegovini

Никада не смијемо да заборавимо да нам је Република Српска прихваћена у Дејтону, у Сједињеним Америчким Државама.

Никада не бисмо требали да помислимо да се то десило из љубави према нама, или зато што су САД цијениле неког из нашег руководства, неког из Војске. Не! Апсолутно НЕ! Тадашњем предсједнику САД требали су политички поени, и ја сам то знао. Преко породице Месингер, истакнутих чланова Демократске странке, и личних пријатеља породице Клинтон, послао сам поруку да је нама, Србима из БиХ, најважније да се прихвати Република Српска. Претходно сам придобио подршку академика Михајла Марковића, Миломира Минића, генералног секретара СПС-а, потом и Слободана Милошевића.

Било је проблема да Милошевић постане главни ослонац за заустављање рата у БиХ и прихватање Републике Српске, али сам 1. фебруара 1995. године, на конференцији за медије у ТАНЈУГ-овом међународном прес центру, у Београду, био изричит, рекавши: "Само Слободан Милошевић, јер је предсједник Србије и у својим рукама има полуге власти којима може да заустави Караџића, Крајишника и све оне који их слиједе, а који су изабрали рат за трајну опцију!" Дакле, Караџићева политика, коју је почео да заговара у прољеће 1993, реактивиравши СДС на неприхватљивој политичкој платформи, била је највећи проблем за завршетак рата и прихватање Републике Српске. Присјетите се свих оних СДС-ових протеста против Дејтонског споразума...

Према томе, нејасно је зашто је руководство Републике Српске, на челу са Милорадом Додиком, одлучило да баштини Караџићеву политику, да постане непријатељ Сједињеним Америчким Државама, земљи која је постала први гарант Републике Српске.

У политици доминирају интереси, сви знамо да је тако! А кад' је већ тако, онда гледајмо и ми интересе Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 01. 06. 2024)

Недавно усвојена Резолуција о Сребреници вјероватно ће послужити као одскочна даска муслиманско-бошњачкој страни за наредни атак на Републику Српску, а основ за тај нови атак биће:
1. Хашки трибунал, којег је својом резолуцијом основао Савјет безбједности ОУН, пресудио је за геноцид челног човјека Републике Српске, главног команданта Војске Републике Српске, команданта Дринског корпуса Војске Републике Српске;

2. Генерална скупштина ОУН усвојила је Резолуцију о Сребреници којом је прихватила квалификације из пресуда Хашког трибунала да се у Сребреници десио геноцид;

3. Генерална скупштина ОУН усвојила је 1995. године, пар дана након Дејтонског споразума, извјештај америчког секретара Медлин Олбрајт о постигнутом договору ратних страна у БиХ и прихватила Републику Српску као саставни дио БиХ. Потписивање Споразума у Паризу десило се након наведене сједнице Генералне скупштине ОУН и усвајања извјештаја Медлин Олбрајт.

У годинама које су слиједиле након Дејтонског споразума, десиле су се пресуде Караџићу и Младићу, и не само њима, а прије неколико дана у Генералној скупштини ОУН усвојена је и Резолуција о Сребреници.
Све ће то послужити муслимаско-бошњачкој страни да од ОУН затражи да усвоји нову резолуцију, овог пута против Републике Српске. Тим за подношење нацрта нове резолуције о БиХ већ постоји: Бећировић и Комшић из Предсједништва БиХ, Лагумџија као амбасадор БиХ при ОУН, плус заинтересовани спонзори - и ето новог проблема за нас. У прилог им иде и чињеница да се у БиХ суди садашњем челном човјеку Републике Српске због непоштовања Кристијана Шмита којег све оне државе које су изгласале Резолуцију о Сребреници признају за високог представника у БиХ. Такође им у прилог иде и сумња коју је Кристијан Шмит изрекао за предсједника Скупштине Републике Српске, повезујући га са ратним злочинима у Котор Варошу и Бањалуци...

Дакле, против Републике Српске, ако нешто радикално не урадимо - ако не урадимо нешто што ће позитивно одјекнути у свијету - поновно ће бити исти они који су изгласали и Резолуцију о Сребреници.
Могли би, то позитивно, да ураде предсједник Републике Српске, чланови Владе Републике Српске и посланици Народне скупштина Републике Српске. Или народ Републике Српске!


(Крај другог дијела)

(Доктор Драган Ђокановић, 30. 05. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1129-muslimansko-bosnjacki-akademik-genocid-su-pocinili-karadzicev-rezim-i-mladiceve-jedinice

Непознато ми је које је аргументе навео први предсједник СДС-а када је, на органима те странке, образлагао разлоге учешћа СДС-а на изборима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, 1996. године. Не вјерујем да су чланови Главног одбора СДС-а могли да наметну предсједнику странке ту опцију.
Дакле, непознато је зашто је СДС донио одлуку да конституише Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ?

Сједили смо скупа, један поред другог, први предсједник СДС-а и ја, на сједници Скупштине БиХ, 14. октобра 1991. године, када су муслимански и хрватски посланици прегласали посланике СДС-а... Врло добро знам зашто смо, тада, изашли из скупштинске сале и кренули путем стварања Скупштине Срба у БиХ. Такође знам која је и колика била моја улога у настанку наше Скупштине.

Нажалост, 1996. године, први предсједник СДС-а и ја нисмо имали никакву комуникацију. Нисмо је имали ни 1995. године. Наше посљедње виђење било је у августу 1994. године, када сам и дефинитивно отишао из Владе Републике Српске.
Е, те 1996. године, (када се и одлучивало који ће бити субјекти спровођења Дејтонског споразума), колико год је било у мојој моћи упозоравао сам српске политичке странке, (првенствено СДС), да није паметно да, прихватајући Дејтонски споразум на изборима, у исто вријеме када верификујемо Народну Скупштину Републике Српске и Предсједника Републике Српске, верификујемо и Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ и Предсједништво БиХ, па себи искомпликујемо положај у БиХ.

Првом предсједнику СДС-а било је забрањено учешће на тим послијератним изборима и појављивање у медијима, тако да ће и даље остати непознато зашто је одлучио да СДС утемељује рад Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ и, тим чином, "спусти" Народну Скупштину Републике Српске на степеник ниже...

(Доктор Драган Ђокановић, 28. 09. 2023)

"Српски правници покренули су иницијативу за формирање Савјета за одбрану предсједника Републике Српске Милорада Додика и в.д. директора Службеног гласника Милоша Лучића по оптужници Тужилаштва БиХ због непоштовања самовољних одлука Кристијана Шмита.", извијестио је РТРС, синоћ око 18 часова.
Нећу рећи да су и дискусије на овој фејсбук страници https://www.facebook.com/drdragandjokanovic допринијеле томе, али ћу рећу да ми је драго да се почело размишљати на прави начин.
Оптужница против предсједника Републике Српске и в.д. директора Службеног гласника Републике Српске јесте политички мотивисана, али је она првенствено правни проблем!

Е, током припрема за рјешавање тог правног проблема, а има времена за све ово што желим да сугеришем, правни стручњаци би морали да докажу да је Анекс 10 Дејтонског споразума, већ десетак година, непотребан Републици Српској и да је тај додатак Дејтонском споразуму постао камен спотицања у БиХ и разлог за бројне политичке кризе. Западне државе, чланице Савјета за провођење мира у БиХ, до те мјере злоупотребљавају и форсирају Анекс 10 да је он у БиХ, због моћи и утицаја тих држава и поданичког односа бошњачких и хрватских политичара према дражавама Запада, постао важнији и од самог Дејтонског споразума.
Дакле, Анекс 10 Дејтонског споразума и високи представник у БиХ који је посљедица тог Анекса 10 НЕПОПТРЕБНИ су Републици Српској.

Републици Српској је непотребан и Кривични закон БиХ, чије утемељење почива на нелегалним активностима високог представника (2003. године) и преувеличавању правне снаге Анекса 10 Дејтонског споразума. Народна скупштина Републике Српске требало би да донесе Закон о непримјењивању Кривичног закона БиХ на територији Републике Српске.

Аргументованим и прецизним доказивањем нелегалних активности држава чланица Савјета за провођење мира у БиХ, њиховог нелегалног издизања Анекса 10 Дејтонског споразума изнад самог Дејтонског споразума, поготово непрекидног и нелегалног јачања улоге високог представника у БиХ - српски правници, ангажовани на конкретном случају тужбе против предсједника Републике Српске и руководиоца Службеног гласника, могли би да оставе неизбрисиви траг у историји правосуђа и БиХ и Републике Српске.

Желим им пуни успјех!

(Доктор Драган Ђокановић, 14. 08. 2023)

Да јутрос поразговарамо о Дејтонском споразуму, и то из угла грађанина Републике Српске који данас и те како осјећа посљедице кризе коју су му направили српски политичари...

Прво да видимо ко је дужан да спроводи Дејтонски споразум у Републици Српској, која је обавеза учесника на изборима, (бирача, независних кандидата, политичких странака и страначких кандидата), за Парламентарну скупштину БиХ и Предсједништво БиХ.

Република Српска је дужна да спроводи Дејтонски споразум на својој територији, а њене једине "дејтонске" обавезе према БиХ су да у Парламентарну скупштину БиХ, прецизно речено у Дом народа ПС БиХ, пошаље петочлану српску делегацију и у Уставни суд БиХ изабере двојицу својих судија. То ради Народна скупштина Републике Српске. Након свог конституисања послије одржаних избора шаље своју петочлану делегацију у Дом народа ПС БиХ. Дужност те српске делегације Народне скупштине Републике Српске је да у Парламентарној скупштини не дозволи усвајање закона који могу нанијети штету Републици Српској, њеној скупштини, њеном предсједнику, њеној влади и другим републичким институцијама...
Морамо знати да су Дејтонски споразум и Устав БиХ дали петочланој српској делегацији МОЋ да може заставити усвајање закона који би могли нанијети штету Српској.

Друго што је важно да се зна јесте чињеница да конституисање Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ није "дејтонска" обавеза Републике Српске!

Па, рећи ћете, ако то није "дејтонска" обавеза Републике Српске, како се и зашто конституише Представнички дом ПС БиХ од којег стартује усвајање закона на нивоу БиХ?
Управо у том питању и у одговору на њега налази се објашњење за актуелне политичко-државне проблеме који постоје на релацији између Републике Српске и Босне и Херцеговине.
Представнички дом ПС БиХ се наприпремао и наусвајао закона који очигледно наносе штету Републици Српској, умањују њен државни капацитет и изазивају политичке кризе у Српској. У усвајању таквих закона Представничком дому помагао је, нажалост, и Дом народа, односно петочлане српске делегације које је свих ових година Народна скупштина слала у Сарајево...
Да ли је чланове тих досадашњих делегација стварно бирала Народна скупштина (након јавне дискусије) или су кандидате за те делегације одређивале централе политичких странака, односно шефови политичких странака из Републике Српске, а Народна скупштина их само верификовала?
Сви знамо да се су се у том послу највише питали досадашњи предсједници СДС-а, те Милорад Додик и Младен Иванић. Они су, значи, и кривци за постојећу политичко-државну кризу Републике Српске.
Њихова кривица се увећава када се зна да су они, (предсједници СДС-а, СНСД-а и ПДП-а), без јавних договора у Народној скупштине Републике Српске, мимо Владе Републике Српске, без договора са (у том тренутку) актуелним предсједником Републике Српске и без јавног (предизборног) пристанка својих чланова - преузели на себе одговорност да кандидују своје људе за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, и тај дом издигну изнад Народне скупштине Републике Српске.
Урадили су то и за Предсједништво БиХ, јер Дејтонски споразум није обавезао Републику Српску да у Предсједништво БиХ шаље свог представника.

Значи, кривци за садашњу политичко-државну кризу у Републици Српској, а која је настала након избора 1996. године и расла до данашњег дана, су Караџић, Буха, Калинић, Босић, Говедарица и Шаровић (досадашњи СДС-ови предсједници), Милорад Додик (предсједник СНСД-а), Младен Иванић и Бранислав Бореновић (предсједници ПДП-а).
Ниједан од побројаних политичара није уложио ни мунит труда да путем медија у Републици Српској објасни грађанима шта је потребно да, у складу са Дејтонским споразумом, уради Република Српска (односно Народна скупштина Републике Српске), а шта је Дејтонски споразум дозволио политичким странкама из Републике Српске. А дозволио им је да без сагласности Републике Српске створе овакву, (каква сада јесте), државу Босну и Херцеговину.

(Доктор Драган Ђокановић, 11. 08. 2023)

Бошњачки члан предсједништва БиХ Денис Бећировић изјавио је да је "суверенитет државе Босне и Херцеговине јасно и прецизно утврђен Дејтонским мировним споразумом и Уставом БиХ".

Тачно тако!
Као што је, усталом, наведеним документима прецизно дефинисано и све оно што јесте Република Српска.
Зато се, ми из Републике Српске, и залажемо да се све врати на полазну основу и да Република Српска и Федерација БиХ досљедно поштују Дејтонски споразум.

Нека Бећировић формира политичку странку чији ће се програм базирати на Дејтонском споразуму и више га нећемо сматрати непријатељски настројеним политичким противником.

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 08. 2023)

Да бисмо схватили актуелни политички тренутак у Републици Српској, мораћемо овако да кренемо:

- Вијеће за провођење мира (енглески: Peace Implementation Council, PIC) основано је на састанку одржаном у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године. Значи прије неголи је Дејтонски споразум и потписан у Паризу, а Споразум је потписан 14. 12. 1995. године.
Идемо даље... ПИЦ се састоји од 55 земаља и агенција које су одлучиле да се умијешају у наше животе и, како су рекли, да подрже мировни процес у Босни и Херцеговини. На састанку у Лондону именован је и Управни одбор Вијећа за провођење мира. Чланови Управног одбора постале су Канада, Француска, Њемачка, Италија, Јапан, Русија, Уједињено Краљевство, Сједињене Државе, Предсједништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције, коју представља Турска. На састанку је одлучено да Управни одбор ради под предсједавањем Високог представника у БиХ као извршни орган Вијећа за провођење мира.
Ко је организовао састанак, планирао дневни ред и усвајање закључака на састанку у Лондону остаје нам да нагађамо. Вјероватно су то, међусобно водећи преписку, урадиле дипломате из држава чланица Контакт групе (САД, Русија, Њемачка, Енглеска и Француска) које су се и највише бавиле завршетком рата и успостављањем мира у БиХ.

- Анекс 10. Дејтонског споразума парафиран је до 21. новембра 1995. године. На бази постојања тог Анекса 10, и прије неголи је у Паризу званично потписан Дејтонски споразум, у Лондону је, 8. и 9. децембра 1995, утемељен начин именовања будућег високог представника за БиХ.
Били су једногласни. Представници држава чланица Вијећа за имплементацију мира у БиХ предлагаће и одлучивати која личност ће бити високи представник у БиХ.
То су, касније, и наметнули!

А шта је са садржајем Анекса 10. Дејтонског споразума и реченицом да ће "Високи повјереник бити именован у складу с релевантним резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација и проводити задаће повјерене резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација", које су парафирали представници из БиХ, СР Југославије и Хрватске?

Генерални секретар Уједињених нација, у свом одговору Жељки Цвијановић, (која је питала да ли Савјет безбједности УН именује Високог представника у БиХ), каже: "УН нису потписник Дејтонског споразума. Високог представника у БиХ именује Вијеће за провођење мира у БиХ".

Зашто су, примјера ради, званичници Републике Српске прихватали Карлоса Вестендорпа, Педија Ешдауна, Шварца Шилинга и друге, а не желе да прихвате Кристијана Шмита?
Све досадашње високе представнике Вијеће за провођење мира у БиХ једногласно је именовало. Увијек је гласала и Русија. Међутим, за Кристијана Шмита Русија није дала сагласност. Русија је става да је Канцеларија ОХР-а непотребна у БиХ, а тај руски став је постао и политички став Срба у Републици Српској.

Покушај Русије и Кине да на Савјету безбједности УН-а издејствују резолуцију којом би се орочио мандат Кристијану Шмиту и одузела "бонска овлашћења" - нажалост, није прошао.

Можемо ли, ми у Републици Српској, да издржимо у свом актуелном политичком ставу, потврђенoм и законом Народне скупштине, да нећемо прихватити Кристијана Шмита, којег је Савјет за имплементацију мира (без Русије) именовао за високог представника у БиХ?

За мене лично то је, усвајањем закона Народне скупштине о непровођењу одлука високог представника на територији Републике Српске, постала завршена прича све док се Жељка Цвијановић, из њој знаних разлога, није обратила Генералном секретару УН-а за тумачење нечега што је, након свих функција које је обављала, морала да зна. И на шта, након усвајања закона Народне скупштине, није имала ни право.
Морала је да зна да не постоје никаве "релевантне резолуције" Савјета безбједности УН-а о високом представнику у БиХ, (оне из Анекса 10. Дејтонског споразума), нити су икада постојале.
Анекс 10. Дејтонског споразума није постао оно чему су се надали они који су га парафирали, него се изродио у средство за утемељење колонијалне управе у Босни и Херцеговини, чему је и Жељка Цвијановић, својим опортунизмом, и те како, кумовала.

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 07. 2023)