- Добро вече, како сте, неког чекате? - поздравио сам и, у исто вријеме, упитао госпођу и млађег човјека у ходнику Гинеколошко-акушерске клинике у Сарајеву. Радило се о мајци и сину које сам упознао два дана раније, након што се породила Марина, супруга тог млађег човјека.
- Докторе, Вас чекамо од јутрос! Марина је горе у соби, цијели дан плаче. Никог не жели да види. Докторица јој је, након визите, рекла да беба може да умре и Марина је, од тада, ван себе... - брзо је изговорила Маринина свекрва, а онда су је сузе спријечиле да настави...

Отишао сам у своју собу, пресвукао се, на брзину преузео дежурство од колегинице и, кроз пасарелу која је повезивала Неонатолошко одјељење са Гинеколошко-акушерском клиником, пожурио на спрат да видим шта се дешава с Марином. Лежала је потрбушке, лице гурнула у јастук и тресла се од плача.
- Марина, злато, шта је било?
Чувши мој глас лагано је окренула главу у правцу врата на којима сам стајао и јецајући прозборила: - Моја беба ће умријети!
Пришао сам јој, помиловао је по глави, замолио да устане и да се умије, па да са мном крене на Неонатологију да обиђемо бебу.
Уплашено ме гледала, али је послушала.

- Марина, мислиш ли ти да сам ја луд? - упитао сам је, вадећи малену дјевојчицу из инкубатора.
- Па не мислим, докторе, зашто бих тако мислила?
- Марина драга, само би неко ко је луд могао из инкубатора да извади бебу која умире...
Ставио сам јој бебу у руке, а Марина се, напросто, изгубила од среће. Гледала је час у своје дијете, час у мене, не могавши да повјерује какав преокрет се десио за само неколико минута.
- Сада ћемо, Марина, да је вратимо у инкубатор, њој треба мало кисеоника, али ће то потрајати, вјеруј ми, само дан-два. Видјећеш и сама.
- Хвала, докторе! Вјерујем Вам.
Изашли смо из собе и напустили одјељење. Отпратио сам је до њених који су нестрпљиво чекали да је виде...

Пар година касније, дјевојчица са плавим локницама трчала је по мојој соби на клиници, а Марина и њен супруг са осмијехом причали о том дану...

(Др Драган Ђокановић, 3. април 2021)