Приказивање чланака по тагу Šekovići

- Професоре, када ћете почети са награђивањем љекара који раде на првој линији? - питам секретара здравства БиХ Мому Мацановића.
- Коме хоћеш да помогнеш? - узврати, такође питањем, Професор Мацановић.
- Једном старом доктору, желио бих да постане примаријус!
- Има ли написаних и објављених стручних радова?
Мало застадох, знао сам да доктор Виктор није писао радове, али нисам желио да одустанем: - Да је само описивао оне које је скидао са грана, постао би професор судске медицине! - излети из мене, као из топа.
- Биће примаријус! - рече, кроз осмијех, секретар здравства БиХ. Преведено у данашње вријеме, Момо Мацановић је био републички министар здравља...
 
Доктор Виктор је из Новог Сада дошао у Шековиће. Имао је намјеру да краће вријеме остане у том градићу, али је остао до краја живота. Познавали су га сви Шековљани, како из градића тако и из околних села. Више пута сам се увјерио да је све становнике те општине доктор Виктор знао поименице...
Само што сам постао директор дома здравља, није прошло ни пар дана, улази доктор Виктор код мене у ординацију и пита хоћу ли са њим до оближње шуме на увиђај. Из милиције му јавили да се објесио неки младић.
- Побогу, Марко, па зар си морао да се попнеш до највише гране да би се обесио! Ко ће те скинути одатле, човече - слушам глас старијег колеге, а гледам у лица милиционера који се једва суздржаше да не прасну у смијех...
 
Доктор Виктор Жупанчић је живио сам у омањој гарсоњери у Шековићима. Породица није жељела да га прати на том његовом путу у Босну...
Даноноћни рад оставио је дубоке трагове на здрављу овог племенитог човјека. Дуван и алкохол су, удружено, доприносили томе. Алкохол, поготово. Није доктор Виктор желио ником да каже "доста је, не могу више"... Отоци скочних зглобова врло често су му "падали" на ципеле...
 
И, онда, наступа потпуни преокрет! Како за доктора Виктора, тако и за здравство ове општине...
Био сам врло агилан у Шековићима. У моменту именовања за директора, у дому здравља сам затекао само болесног доктора Виктора, а за мање од двије године имали смо једанаест љекара. Успио сам у потпуности да реновирам већ отписану зграду дома здравља, купљена су нова санитетска возила, повећене су мјесечне плате, а саграђена је и двоспратница са поткровљем у којој је било шест станова...
 
- Докторе, ово су кључеви од свих станова, изволите, изаберите стан који Вам се највише допада! - радосно сам се обратио доктору Виктору.
Био је изненађен. Није могао да вјерује да ћу прво њему понудити да бира стан...
Узео је кључеве од мањег двособног стана и погледао ме, тако топло и захвално, да ћу тај његов осмијех носити у себи до краја живота...
Становници Шековића нису могли да повјерују у оно чему су свједочили тих мјесеци. Доктор Виктор је престао да пије, није више пушио у ординацији, а у нови стан није желио да унесе ништа из старе гарсоњере. Купио је нови намјештај и све лијепо уредио. На посао је почео да долази у беспријекорно опегланом одијелу, увијек чисте кошуље и прецизно намјештене кравате...
Кад' иде - иде! Дође доктору Виктору и супруга из Новог Сада, а стиже и позивница за свечани пријем код Професора Мацановића. Било је то потпуно изненађење за све у Шековићима.
Кад' бих дошао код њега у ординацију, одмах је устајао од стола и пружао руку да се поздрави. "Ево мог младог колеге и мог директора!" - говорио је доктор Виктор...
 
Некад у рату, у дому здравља у Шековићима, показали су ми фотографију надгробног споменика на којем је писало "Прим. др Виктор Жупанчић"...
 
(Др Драган Ђокановић, 01. април 2021)