Колега Русмир Арсланагић добио је, почетком маја ове године, отказ на Клиничком центру Универзитета у Сарајеву (КЦУС) иако је имао дијагностикован карцином штитне жлијезде...

Ради се о још једној тужној и ружној причи, вјероватно не и посљедњој, која је доспјела у јавност из највеће сарајевске здравствене установе...

На челу те установе је моја некадашња колегиница са Гинекололошко-акушерске клинике, иначе саставног дијела КЦУС-а, Себија Изетбеговић.

Себија Изетбеговић је, за оне који то можда не знају, снаја Алије Изетбеговића и супруга Бакира Изетбеговића. Те двије чињенице су и главни детаљи у објашњењу њеног успона у здравственом систему сарајевског кантона, али и Федерације БиХ.

Да је мој живот ишао неким другим путем, вјероватно не бих упознао ниједну особу из породице Алије Изетбеговића. Међутим, судбина ме, из неког разлога, повезала са њима. Прво сам, 1990. године, упознао Алију; па 2005. Себију и Бакира, а онда сам и Сабинину (Алијина кћерка) бебу узео у своје руке, након што је извађена из мајчине утробе...

С Алијом сам прошао значајне историјске тренутке у настајању ове државе; од политичке слоге у Југославији са шест република, до рата између моје српске и његове грађанске републике за овако устројену државу у међународно признатој Босни и Херцеговини. Знао сам шта Алија жели и планира (није то он ни крио); сматрао сам то легитимном идејом политичког лидера муслиманског народа у БиХ, али нисам желио да живим у таквој републици...

И са Себијом сам се, такође једно вријеме, добро слагао. Чак смо, у мирнијим тренуцима викенд дежура, планирали да једног дана направимо Неонатолошки институт као засебну клинику на КЦУС-у... Моја супруга Драгана ниједан Васкрс није пропустила, а да за Себију није припремила посебан пакетић са васкршњим јајима. Наравно, од Себије и Бакира стизале су нам честитке и за Васкрсе и за Божиће... Када је мојој мајци Василији откривен карцином бубрега са метастазама на околним органима, Себија је напросто отрчала до интензивне његе да је гинеколошки прегледа и процијени могу ли хирурзи да помогну...

Било ми је жао када је са Језера требала да оде у Војну болницу; "Вратићу се ја, близу је то!", рекла је, пољубивши се са мном на растанку...

И вратила се!

Није више било ни ријечи о новој Неонатолошкој клиници. Чак је угасила и постојеће неонатолошко одјељење у породилишту...

Било ми је јасно да то више није она Себија са којом сам се слагао и одлучио сам да дам отказ. Медији су брујали о томе...

Кад' су ме из Љекарске коморе Кантона Сарајево питали да ли желим да на суду свједочим о (незаконитом) вишемјесечном стопирању уплата љекарских чланарина, које је "генерална директорица" зауставила на КЦУС-у, иако сам се јавно побунио због тог њеног потеза - нисам хтио у судницу против Себије...

Четврта година пролази од мог одласка са КЦУС-а; много тога се на њему десило, али ниједног тренутка нисам пожелио да напишем овакав текст. Све до овог отказа којег је "генерална директорица" дала обољелом колеги Арсланагићу.

На крају да поручим: Себија, молим Те, окрени лист! Покушај бар мало да ублажиш то што си чинила, јер не постоји ниједан разуман разлог за Твоје такво понашање према нашим колегама.

(Др Драган Ђокановић, 02. јули 2020)