Велика Госпојина (28. август) 2004, свануо је сунчан дан без иједног облачка, видљивост беспријекорна...

Мама Василија кренула у цркву, а отац са унуцима у ресторан да обаве јутарње послове... Око пола дванаест дошао сам и ја, на доручак.

Примијетио сам да у башти има неколико људи. Неке од њих сам познавао. Махнуо сам им и ушао у ресторанску салу...

 

"Драгане, дошао је један мој познаник, ено га сједи у башти. Каже да је кренуо у Сарајево и пита хоћу ли ја са њим. Пристао сам; ионако планирам да се тамо видим са комшијом, звао је да каже да се једна породица интересовала за изнајмљивање стана у нашој кући. Одох сада до викендице, да се истуширам и пресвучем. Ако хоће момци (тако је звао своје унуке), могу и они да крену са мном.", рекао је отац Ђоко и изашао.

 

Кратко вријеме након што је напустио ресторан, а изашао је на излаз у правцу баште, зачух неке чудне звукове на паркингу. Истрчим из објекта и укочим се, на неких петнаестак метара испред мене видим заустављен камион, а испод камиона мој отац...

 

"Докторе, ево ме право из Лукавице, пожурио сам да ти кажем да се по Лукавици шири прича да се Ђоко бацио под камион...", рекао ми је, пар сати послије несреће, очев и мој пријатељ Рок Мићић...

 

До тада сам мислио да је у питању несрећан случај, међутим, послије те Рокове посјете, постало ми је јасно да је неко већ припремио људе за ширење таквих гласина...

"Зашто је камион изашао из своје саобраћајне траке, и то пред кривином? Како је био сигуран да неће имати директни судар са возилом из супротног правца? Зашто се неколико минута послије несреће појавила колона возила из правца Трнова? Када је заустављен саобраћај из тог правца? Ко је тај човјек који се оцу понудио да заједно оду до Сарајева? ", навирала су питања и појачавала моје сумње...

У саобраћајној полицији сам био изненађен скицом (са мјеста несреће) на којој се није видио прекид браника са возачеве десне стране, а он је баш на том мјесту изашао из своје саобраћајне траке и прешао у лијеву... Исправили су то касније, тако да је фотографија скице коју сам окачио уз ову објаву са том исправком.

 

Гледајући скицу, човјек не може, а да не закључи да је возач:

1. Морао да остане у својој траци.

2. Могао да смањи брзину и из своје траке пропрати пјешаков прелазак друма.

3. Могао, ако му је нешто сумњиво било, да скрене лијево на "пут за куће Ристивојевића".

4. Кад' је то пропустио, могао да скрене и десно, има прекид браника у дужини од десетак метара, пробије дрвену ограду и безбједно се заустави на ливади...

5. Могао, из десне саобраћајне траке, камион да лагано одвезе на паркинг и да га ту заустави...

Нажалост, ништа од тога он није урадио. Изабрао је једину варијанту којом ће погодити пјешака; лијевим точком је покрио травнати пут поред лијеве коловозне траке (којим се Ђоко увијек кретао) и ударио га десном страном кабине, срушио и прегазио.

Могао је, а и имао је и од кога, да добије информацију да је Ђоко кренуо из ресторана у правцу своје викендице, до које се долази на скици обиљеженим "путем за куће Ристивојевића".

Имао је и, на неколико стотина метара прије мјеста гажења пјешака, проширење поред пута да сачека телефонски позив из ресторана...

 

Три мјесеца касније преслушао сам пресретнути телефонски разговор и препознао гласове: "Учините све да Драган не дође у Хаг!", говорио је Хашки притвореник једном високом српском функционеру у Источном Сарајеву...

Нисам свједочио тог новембра 2004, јер су адвокати тражили додатно вријеме за припрему "за свједока доктора Драгана Ђокановића"...

Свједочио сам у марту сљедеће године, када је, у близини истог објекта испред којег је страдао Ђоко Ђокановић, откривена плава кеса са четири бомбе...

(Др Драган Ђокановић, на Малу Госпојину 2020)

 

 Скица са мјеста на којем је прегажен Ђоко Ђокановић