Из собе за свједоке иде се право у једну од судница Хашког трибунала. Ради се о мањој просторији у којој можете да сједнете, легнете, на располагању са вам чај, кафа, сок, вода, неки кексићи, часописи, пар књига; чекате ту да вас позову и отпрате до врата суднице...
"Докторе Ђокановићу, свједок Момчило Мандић је окончао своје свједочење, међутим Ви данас нећете свједочити, Ваше свједочење у случају 'Момчило Крајишник' је одгођено. Не зна се до када.", рекла је службеница Трибунала, ушавши у просторију у којој сам сједио.
"Који је разлог?"
"Адвокати оптуженог су тражили додатно вријеме да би се припремили за, како су рекли, таквог свједока као што је доктор Драган Ђокановић.", одговорила је.
Било је то у новембру 2004. године...
Зима 2004. на 2005. годину била је дуга и хладна; доста снијега је пало и прије Нове године, али у јануару и фебруару било га је за неповјеровати. Било га је толико да смо Никола, Александар и ја, на паркингу испред куће, направили право сњежно брдо, утабали га и направили ски стазу скоро до висине димњака. Два нормална ски завоја могли смо да направимо на њој и још онај за заустављање...
Само што сам завршио своју смјену у Дому здравља Источно Сарајево, звони телефон:
"Докторе, вечерас бисте требали у Хаг, у колико сати да дођемо по Вас?"
"Дођите за сат времена!"
"О.К!"
Петак, 11. март 2005.
"Драгана, за пола сата ће доћи по мене, идем у Хаг!", кажем супрузи по повратку са посла. Кофер са стварима већ је мјесецима био спакован, јер сам поучен свим оним што нам се дешавало у претходне двије године, људима који су били задужени да ступе у везу са мном рекао да то ураде само сат времена прије мог поласка. Били су наравно изненађени таквим мојим ставом, али су га прихватили...
Врло заинтересован сам био да свједочим у Хагу. Знао сам да нико осим мене не може да побије наводе из "Изјаве о кривици" коју је потписала Биљана Плавшић...
Међутим, Момчила Крајишника, себичног и злог човјека, то није занимало. Нјега није занимала истина, није га занимао интерес народа, интерес Републике! Нјему је једино важно било да своју наивну теорију одбране прогура на Суду. Желио је да наметне тезу да он, као "скупштински спикер", ништа није знао о ратним злочинима који су се догодили првих мјесеци рата 1992. године на територији Републике Српске и да је апсолутно невин.
А ја сам, и те како, био заинтересован за то да комплетна истина о Републици Српској изађе на видјело. Знао сам да се српски народ не треба да стиди своје жеље да остане у Југославији у којој је мирно живио са другим народима; да се не треба да стиди своје одлучности да, у условима разбијања Југославије, има републику у којој га нико више неће моћи да прегласа... Сматрао сам да је Хашки трибунал мјесто са којег у свијет може да крене истинита прича о Републици Српској, а не она коју је, својом Изјавом, из мени непознатих разлога, жељела да утемељи Биљана Плавшић...
Судбина једног бескрупулозног каријеристе, какав је био Момчило Крајишник, апсолутно ме није занимала. Није било тих притисака који су ме могли скренути са пута којим сам одлучи да идем, а сјећања на сва ратна догађања била су "залеђена" у мојој меморији.
Свједочио сам у Хашком трибуналу од 14. до 18. марта 2005... Момчилу Крајишнику је моје истинито свједочење помогло, јер није осуђен за све оно за шта је био оптужен. Међутим, одмогло му је његово непоштовање Устава Републике Српске, чији су чланови јасно дефинисали обавезе државних функционера и у ратним условима...
По повратку из Хага, 19. марта 2005, наше сњежно брдо затекао сам преполовљено. Прољеће се приближавало...
"Тата, бомбе!", чуо сам Николин глас и притрчао му. Чистећи простор између куће и ријеке Никола је примијетио плаву кесу, повукао је према себи и у њој видио четири бомбе... Једна од њих била је припремљена за даљинско активирање...
Обавијестили смо полицију, деминере... Бомбе су уништили, али никог није занимало зашто су се нашле у близини наше куће...
"Да су експлодирале, тешко да бисте преживјели, више од пола куће би се срушило на вас!", рекао је један од деминера.
Сјетио сам се великог снијега који је пао те зиме, погледао у правцу неба и насмијешио се...
(Др Драган Ђокановић, 22. септембар 2020)
