На прагу новог века и новог миленијума монструми Државне безбедности убили су мог јединог брата, у једном од својих приватних затвора, убризгавши му амонијак у уши, а затим тело бацили у реку, само зато што је у најсудбоноснијим данима за Србију 3.10.2000. године одбио да потпише крвожедан налог Великог инквизитора, крвника, тиранина, и тужилаштва, и ухапси рударе Колубаре, стриктно поштујући закон и следећи своју савест.
План је био паклен. Требало је похапсити рударе Колубаре, затим би крвник увео ванредно стање, а онда би уследила хапшења знаних и незнаних. Спискови су били сачињени, тенкови покренути, и Србија би пливала у крви.
У крвниковим рукама биле су све институције у земљи Србији укључујући ту медије, финансије, тржиште, црно тржиште, Врховни савет одбране, Државну безбедност, полицију, тужилаштво, бесцаринске зоне, подземља, надземља, ваздух, земљу, територијална вода, приобални простор, апсолутно све. Нико сем крвника није смео ни да помисли на доношење неке сопствене, самосталне, одлуке. Крвник, је одавно отишао, остале су крвникове безбедоносне службө и крвникови сеизи.
А када се брзином светлости пронела вест да је судија Симеуновић по други пут одбио да потпише крвожедан налог Великог инквизитора, и после силеџијског и охолог позива полицијског генерала крвника, тенкови се повлаче и враћају у касарне.
Полицијски генерал крвник, омиљени полицијски генерал брачног пара, један од главних у затирању трагова хладњача широм земље Србије, посебно се истакао у најморбиднијој полицијској акцији "Дубина ИИ", по налогу Великог инквизитора, крвника, организоваће убиство мог брата, и нови властодршци ће га послати у "заслужену" пензију.
Брат мој је спасао не само животе рудара Колубаре, брат мој је спасао Србију.
"Неопростиво и неподношљиво, различит од познаника, пријатеља, сарадника и револуционарне устрептале јавности. Препоштен, смео, видно преосетљив, савршени занатлија, пребрз и понекад кад је неопходно, муњевит на псовки као на обарачу, убојитој и тешкој као истина, досетљив, духовит, ал' изнад свега праведан".
Како би уопште могао опстати у држави звөрињаку, Великог инквизитора, крвника, тиранина, створеној од лажи и злочина, чудовишних егзекутора, инквизиторских судија и судова, приватних затвора, паравојних формација, криминалаца убица са значкама Државне безбедности, "непрепознатљивих андроида и неухватљивих кетмана".
Њихова крволочна жеља за његовом смрћу заверенички се мрестила у хладном, муљевитом и магловитом, приобаљу Дунава.
Отишао је лако и брзо, као што је и живео, за опште добро као што доликује правим јунацима, као једина истинска жртва непотпуно сагореле Револуције, којој је спасао живот, осуђен због тога на смртну казну од још увек постојећег инквизиторског суда. Нови властодршци ће подићи грандиозни споменик цару Душану Силном, са отиснутом заповести из његовог Законика, као у чудесно храброј одлуци судије Симеуновића да се супротстави од страха побеснелим полицијским и војним генералима.
Подигавши споменик цару Душану Силном и незнајући, подигли су споменик судији Симеуновићу, заборавивши му име, чим су се докопали својих толико жељно ишчекујући министарских и председничких фотеља, али чије се одважно Иљутито судијско дело пркосно и задивљујуће блиста на сунцу, као какав скупоцени дијамант, огледајући се у спартанском поштовању древне заповести, које закон и судију ставља изнад самог цара, али по пагански уклетом, жртвенички ритуалном обреду, и Изнад судијског живота.
Последњу туру пића за целу кафану, за све нас, платио је галантно, витешки, и заувек се вратио у скаску из које је неким чудом искорачио и залутао, јер је једино у њој одувек и постојао.
Убиство брата мога судије невиђени је монструозни акт државног тероризма, незабележен у аналима злочина, и доказ кршења најосновнијих начела међународног права и цивилизацијског понашања Колегијума судија Окружног суда у Београду потписује званично саопштење за јавност у коме се каже "да се судија Симеуновић убио" блатећи при том име брата мога, а ни рука им задрхтала није. Један број судија и тужилаца да би потврдили своју одвратну, робовску лојалност Државној безбедности присуствује и обдукцији. Виде пред собом свог мртвог колегу. Знају ко га је убио и по чијем је налогу убијен, али то њих не дотиче. Они грозничаво размишљају само о висини награде. Да ли ће награда бити у крвавим сребрњацима, или у брзометном напредовању на судијским и тужилачки функцијама?
У записнику из давне 2001. године сачињеним пред истражним судијом Окружног суда у Београд из кога се види како су монструми Државне безбедности убили брата мога, између осталог стоји: Да би се овако монструозно убиство обавило "неко стручан је дао "савет" или извео "све". Доктор Менгеле је дао "савет" и доктор Менгеле је обавио улогу џелата.
Фарисеји који долазе на власт 5. октобра 2000. године, они који су своје кампање правили на политичким убиствима, они који су бескрупулозно присвојили име брата мога онда када им одговарало, кад је брат мој одбио да потпише крвожедан налог Великог инквизитора и ухапси рудар Колубаре, праве пакт, ђавољи пакт са убицама, са истим онима који су убили брата мога и тако док они жаре и пале земљом Србијом више од једне деценије, остају нерасветљена сва политичка убиства.
Пакт са убицама после пар година постаће званичан државни пакт са социјалистима, под називом "пакт о историјском помирењу" и тако ће први човек државе Србије који је тог фаталног по брата мога 3.10.2000. године био на потерници, а брат мој одбио да изда потерницу, аболирати крвнике и њихове злочине.
Ја од државе Србије и њених безбедоносних служби који су убијали своје сопствене грађане знане и незнане, од државе Србије и њених безбедоносних служби које су поред својих џелата поседовали и своје "саветнике" који су их "саветовали" како да убијају грађане Србије, од оних који су за тридесетак крвавих сребрњака потписали званично саопштење за јавност у коме се каже да се "судија Симеуновић убио" блатећи при том име свог мртвог колеге, а ни рука им задрхтала није, од оних иза којих су остале масовне гробнице и гробови и сејиза крвникових, ни после две деценије не очекујем да обелодане монструозно политичко убиство.
Али хоћу да верујем да ће овом јадном земљом мојом управљати неки потпуно нови, други честити људи, који нису попрскани крвљу невино убијених, који ће обелоданити сва монструозна политичка убиства, са пуним именом и презименом, крвника налогодавца, чудовишних егзекутора и јатака крвникових, а убиство брата мога судије који је спасао не само животе рудара Колубаре, него на стотине можда хиљаде људских живота, остати упамћено као најмрачније политичко убиство за које није било места у људском уму.
Зашто Господе дозвољаваш најгорима да убијају најбоље? Ако је то због тога да би се у темеље неке нове Србије уградили најбољи, да би из најбољих темеља изникла најбоља Србија, онда ти кажем да си превише добрих узео.
Ти мирно спавај бескрајно вољени брате мој, одмарај душу од праведних напора и подвига твојих, почивају миру до коначног сусрета са сестром!.
Твоја једина сестра Јелена
П,С, Судија Окружног суда у Београду Небојша Симеуновић, 3. октобра 2000. године, одбио је да се повинује државном врху и потпише налоге за хапшење штрајкачког одбора рудара рудника Колубара који су се побунили против Слободана Милошевића. Посљедњи пут виђен је мјесец дана након овог догађаја, а његово тијело пронађено је 3. децембра те године на обали Дунава између хотела "Југославија" и Ушћа.
