"Усвојени Устав Српске Републике БиХ, као федералне јединице у Југославији, није омео припаднике муслиманског и хрватског народа да, 29. фебруара и 1. марта 1992. године, на територији цијеле републике Босне и Херцеговине изађу на референдум и, без иједног већег инцидента на гласачким мјестима, гласају за њену независност. Срби су, пак, остали у својим кућама, становима, на својим имањима разочарани и љути, посматрали како се комшије радују изласку из савезне државе..."
Шеснаест дана раније, на састанку потписника Конвенције о Југославији у Палати Федерације у Београду, генерални секретар владајуће Социјалистичке партије Србије Петар Шкундрић је, свима нама из БиХ, својом дискусијом, "појаснио" да очување континуитета Југославије не зависи од стања у "босанском лонцу", како је рекао, те да ће Србија и Црна Гора, не чекајући завршетак Конференције о Босни и Херцеговини (први састанак под вођством португалског дипломате Жозе Кутиљера десио се такође тог 13. фебруара 1992. у Сарајеву), ипак, кренути у стварање нове Југославије...
Ево шта је, између осталог, рекао Петар Шкундрић:
"Пошто ми у Социјалистичкој партији Србије инсистирамо на убрзавању активности на реконструкцији југословенске државе, чију окосницу сада већ знамо да ће чинити Србија и Црна Гора и тиме би наставили седамдесетрогодишњи континуитет Југославије... Два последња састанка представника државних руководстава Србије и Црне Горе дају основу да убрзамо рад на реконструкцији и на редефинисању Југославије на демократским основама."
"Завршавајући састанак којим сам предсједавао, иако свјестан тежине Шкундрићевих ријечи, још увијек нисам хтио да се помирим са чињеницом да ће Срби из Босне и Херцеговине остати без Југославије... "
"Водећи босанскохерцеговачки муслимански и хрватски политичари нису, нажалост, уважавали наше политичке иницијативе и расположење српског народа у БиХ. Без обзира на одржани плебисцит српског народа за останак у Југославији, без обзира на то што су српске странке потписале Конвенцију о Југославији и што су грађани српске националности, крајње отворено и јавно, показивали радост проглашењем Републике српског народа у БиХ као федералне јединице у Југославији – прихватили су препоруке Бадинтерове комисије и кренули са припремањем својих присталица за референдум о независности Босне и Херцеговине. Све те активности око референдума јасно су указивале какав је, почетком 1992. године, био однос већинских политика – муслиманске и хрватске – према одредници Устава СФРЈ да је Босна и Херцеговина република суверених народа Срба, Муслимана и Хрвата.
Ми, назад, нисмо могли те смо, у складу са израженом политичком вољом српског народа, и даље упорно радили на очувању федеративне Југославије и организованог останка у њој..."
* Наведени цитати су из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона"...
(За тачну историју заинтересоване Србе, Бошњаке и Хрвате - приредио Драган Ђокановић, 01. марта 2021. године)
