Милан је био мој друг из ординације у Београду. Тамнопути дјечак, стасао за полазак у школу. Увијек је долазио сам, умивен, почешљан, уредних ноктију и чисте гардеробе на себи. Прави мали господин...
Живио је са баком, очевом мајком. Примијетио сам да не жели да прича о родитељима, па му нисам ни постављао питања о њима...
 
Улазио је код мене када никог другог није било у чекаоници.
- Чекам да ти се гужва рашчисти и онда предам књижицу. - рекао ми је, некад на почетку нашег дружења, кад' сам га упитао како увијек успије да изабере прави тренутак за улазак у ординацију.
Након прегледа волио је да сједи са мном и разговара. Најчешће би то била прича о фудбалу. Углавном је био здрав па сам, послије пар прегледа, схватио да он, у ствари, долази да се дружи са мном...
Без обзира на то, послушао бих му плућа, погледао зубе и грло, посавјетовао како да чува здравље и написао рецепт да узме мултивитамински сируп. Дао бих му, наравно, и нешто новца...
 
Хладно јесење јутро, кошава... Пролазим поред гараже градског саобраћајног предузећа на Карабурми и видим Милана како прилази капији у намјери да изађе на улицу. На себи је имао само џемпер.
Послије неколико сати стиже и у ординацију.
- Видио сам те јутрос у гаражи градског превоза. Шта си, тако рано, тражио на Карабурми? - започнем разговор.
- Зоран ме, након своје последње вожње, одвезе тамо да бих преспавао.
- Ко је Зоран?
- Зоран вози аутобус до Панчева, седим са њим док не заврши посао, а онда ме одвезе у гаражу...
- А гдје ти је она јакна у којој си ми долазио прошли пут? - упитам га забринут за његово здравље.
- Украли ми је у аутобусу. Заспао сам, ништа нисам осетио, Однели јакну са све парама које сам имао. Ни Зоран ништа није видео, био је заузет око путника...
- Шта радиш по аутобусима у то доба, зашто ниси код своје баке?
- Истерала ме из куће!
- Зашто је то урадила, па ти си добар дјечак?
- Обула је моје чисте чарапе, ја тражио да их врати, а она се, бре, уместо да ми врати чарапе које сам ја прао, наљутила и избацила ме напоље! - изговори Милан у једном даху, а очи му се напунише сузама...
 
Нисмо се више видјели.
 
(Др Драган Ђокановић, 31. март 2021)