Зима у Преодцу. Велики снијег пао, мјесто одсјечено. Из касарне у Книну послали мању војну јединицу са љекаром, да се нађемо људима при руци...
Преодац је мјесто у граховској општини смјештено на тромеђи општина Босанско Грахово, Гламоч и Дрвар, а у подножју планине Шатор. Од Книна је удаљен око седамдесет километара. Живописна долина, у којој се смјестило ово село, препуна је сталних и повремених извора. Сви се они улијевају у ријеку Унац који, на свом току од Шаторског језера, пресијеца ту котлину окружену планинским висовима... Преодац је, неко вријеме послије Другог свјетског рата, био и сједиште истоимене општине; имао неколико хиљада становника, али су га, седамдесетих година прошлог вијека, млади људи почели да напуштају и одлазе у градове широм тадашње Југославије...
"Доцо, зову те у заселак Бениће, изгледа да тамо умире неки човјек!", каже ми један од војника, ушавши у импровизовану амбуланту у згради мјесне заједнице. Не оклијевајући, узмем торбу у руке и кренем ка сеоској пошти. Тамошња службеница коју смо претходних дана добро упознали, јер смо по цијели дан из њене канцеларије телефонирали својим најдражим, одмах ми рече да ме зову због болесног Илије Бенића. Изашла је и испред зграде да покаже гдје се налазе Бенићи и из које куће су тражили доктора...
Држао сам се добијеног упутства и без већих проблема, идући утабаном стазицом кроз снијег, стигох пред Илијину кућу. Покуцам на врата и, не чекајући да ми их неко отвори, банух у топлу просторију.
- Добар дан! Ја сам Драган Ђокановић, војни љекар. Речено ми је да дођем у ову кућу и прегледам болесника! - поздравих укућане који су сједили поред кревета.
- Добро нам дошао, докторе! Бог ти дао лијепо здравље! Због Илије смо те звали. Не диже се из кревета већ неколико дана. Данас нити једе, нити проговара. Тешко да ће жив дочекати вече... - описа ми Илијино здравствено стање његов блиски рођак, такође старији човјек, подигавши се са столице да ме поздрави.
Приђох углу собе и кревету на којем је лежао Илија. Усне му суве и слијепљене, очи затворене, а велике шаке склопљене на грудима. Дисао је тешко и успорено, са дугим паузама између два удаха. Било ми је потпуно јасно зашто су укућани мислили да се Илија, тог дана, "са душом растаје"...
Из ташне извадим газу, замолим присутне да ми неко дода чашу са свјежом водом и да се сви одмакну од кревета. Поквашеном газом навлажим и очистим усне, а другом газом покупим жилави секрет који се накупио у усној дупљи и пријетио да угуши болесника. Узмем стетоскоп и ставим на Илијине груди. Дисање површно, успорено, са пуно различитих звучних феномена у ваздушним путевима. Срце је тихо куцало...
У току прегледа направио сам план како да помогнем пацијенту. Газом, умоченом у алкохол, очистио сам кожу са унутрашње стране лакта десне руке, нашао вену и укључио инфузију помијешаног физиолошког раствора и глукозе. Након тога сам му, у горњи дио мишића који спаја десни бок и стражњицу, дао и ињекције Урбазона и Гарамицина...
Након пола сата третмана, Илија се придигао у сједећи положај и почео тихо да разговара са својим рођацима. Чуо сам да спомиње дјецу.
- Чича Илија, а гдје Вам живе дјеца? - упитах га, искористивши погодан тренутак.
- У Сарајеву ми живи син Светозар. И он је здравствени радник. Главни је медицински техничар у Дому здравља у Вразовој улици. Чуо сам да си и ти из Сарајева, можда познајеш мог Светозара?
- Нисам га упознао, али ћу то сигурно да урадим када дођем у Сарајево!
- Бог ти дао здравља, синко! - прозборио је.
Неколико тренутака, не трепћући, гледао сам у изборано старачко лице и осмијех на њему. Чврсто сам одлучио да једног дана потражим његовог Светозара и да му, до у детаље, опишем тренутке које сам провео с његовим тешко болесним оцем...
Наредних дана обишли су Илију и његови најближи из Сарајева и Загреба, да га посљедњи пут виде живог и да се са њим опросте на породичном гробљу... Испричао ми је то Светозар, током вечере, на коју су ме позвали Бенићи са сарајевске Добриње...
(Др Драган Ђокановић, 30. април 2021)
