У Скеланима је, 16. јануара 2024. године, обиљежена 31. годишњица великог страдања Срба из овог дијела Подриња. На тај дан, 16. јануара 1993. године, муслиманске снаге из Сребренице убиле су на подручју Скелана 69 мјештана, а више од 160 раниле...

МАРКОВИ СКЕЛАНИ

Уђем у полумрачну просторију. Ту су Десимир Митровић, Дане Катанић, Мићо Миловановић, Душко Мандић и Новица Савић. Гледам Десимира, очи му за тренутак зацаклише од среће што ме види, а онда му лице потамни...
Поздравим се са свима, а они, видећи да још неког погледом тражим по просторији, погнуше главе.
- Гдје је Марко Милановић? Ћуте.
- Десимире, гдје је Марко? - поновим питање.

- И он је убијен - тихо, очију пуних суза, прозбори доктор Митровић.

- Убијено је доста цивила, села попаљена. Марко је погођен у главу. Нашли смо га на мосту... - причао је Десимир о посљедицама напада муслиманских јединица које су 16. јануара 1993. године, из правца Сребренице, напале Скелане.
Слушао сам предсједника општине и присјећао се тренутака које смо провели с Марком...

У Скелане сам први пут дошао половином јуна 1992. Обављајући посао повјереника у Братунцу сазнао сам од Мирослава Дероњића да је, на једном дијелу територије предратне општине Сребреница, проглашена Српска општина Скелани.

Како се, у рату, могло са Пала доћи у Скелане?

Из Зворника или из Братунца, након преласка ријеке Дрине и уласка у СР Југославију, слиједило је скретање десно и онда вожња, узводно уз Дрину, до Бајине Баште. Скелани су преко ријеке. Са Бајином Баштом повезује их челични мост саграђен у вријеме владавине Краља Александра Карађорђевића...

На том мом првом путовању кроз питоми љубовијски крај, пратио ме, управо, Мирослав Дероњић. Кренуо је са мном из Братунца, да покаже гдје су Скелани и да ме упозна са људима који су руководили том општином.
- Ово је господин Марко Милановић - представља ми Дероњић, по доласку у Скелане, крупног човјека нешто дуже просиједе косе.
Препознајем мог бившег комшију из Сарајева и популарног полицајца из центра града.

- Марко, одкуд ти овдје? – питам га, а Дероњић застаде с представљањем других људи, видно изненађен Марковим и мојим познанством.
- Ово ти је, Драгане, мој завичај! Милановићи су из Скелана. И комшије из наше улице, Ратко и Радиша Јанковић, из овог су краја...

Упознао сам тог дана и друге људе ангажоване на проглашењу ове општине и очувању њене територије.
Чињеница да су се организовали и да ратују против вишеструко бројнијег противника из Сребренице, а могли безбједно да живе у Бајиној Башти, привукла је моју пажњу. Познанство са Марком Милановићем помогло је да врло брзо постанем дио скеланске ратне стварности. Максимално сам помагао у организовању општине.
Одлуци Народне скупштине о званичном признању Скелана, као саставног дијела Републике Српске, заједнички смо се радовали, потом је урамили и окачили на зид у просторији фабрике лименки која је, због недостатка другог канцеларијског простора, служила као кабинет предсједника општине…

С Марком сам се посљедњи пут видио неколико дана прије скеланске трагедије. Разговарали смо о његовом ангажовању у Министарству за борачка питања. Понудио сам му да буде мој помоћник и он је то са задовољством прихватио...
Нажалост, Марко Милановић није успио да дође на Пале. Остао је да вјечно почива у свом родном крају…
* * *
Мој долазак у нападнуте Скелане забиљежили су дневни листови у Србији.

„Јучерашњи дан без пуцњаве и ратних окршаја они који прате збивања на овом терену оцењују као дан – злокобне тишине. Страхује се, наиме, да су се Муслимани само притајили и да би већ данас могло да дође до напада ширих размера. Има информација да се муслиманске снаге групишу на појединим подручјима и да се укопавају.
Јуче је Др Драган Ђокановић, министар у Влади Републике Српске одржао у Скеланима конференцију за новинаре. Како је нагласио, Војска Републике Српске успјела је да одбрани територијални интегритет републике, на подручју српске општине Скелани.
- Обавестићу вечерас у Женеви Др Караџића да Срби са овог простора на левој обали Дрине желе да живе искључиво у Републици Српској. Руководство Републике Српске и Главни штаб Војске Републике Српске дозволили су Муслиманима да на подручју Сребренице имају локалну самоуправу, али очигледо да то њиховим екстремистима није одговарало па су константно вршили нападе на Србе у овом делу.
- Ми то више нећемо толерисати и ако се Муслимани не зауставе у својим војним акцијама, жестоко ћемо узвратити.“ („Политика Експерс“, 24. јануара 1993)
* * *
Чести боравци у подрињском крају и разговори са Србима који ту живе увјерили су ме у постојање, више деценија старог, гњева према сребреничким Муслиманима. Био сам сигуран да, након њиховог упада у Скелане и тешких злочина које су починили, пријети његова кулминација… (Једна од прича из моје књиге: "Република Српска од идеје до Дејтона")

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 01. 2024)