Приказивање чланака по тагу Dragan Knežević

"Ја сам вас молио на прошлој Скупштини да одредимо министра за питања бораца и војних инвалида. Ту је грозно стање, криминално. Нисте тај приједлог прихватили. Нисте га ни данас ставили на дневни ред. А немамо времена. Закаснили смо много са питањем бораца и војних инвалида. Ја вас молим да, ово, посебно господина предсједника Скупштине и предсједника Републике, што прије почнемо рјешавати.", упозоравао је, 24. новембра 1992. године, на 22. републичкој скупштинској сједници одржаној у Зворнику, први министар одбране Републике Српске Богдан Суботић...

Педесетак дана касније, постао сам, тај први, министар за питања бораца, ратних војних инвалида и цивилних жртава рата. Био сам, након именовања, и те како, свјестан да је испред мене крајње деликатан и врло тежак посао. Знао сам да ме чекају нагомилани проблеми и то изузетно осјетљиве категорије становништва. Нико те проблеме, до тада, није рјешавао. Министарство није постојало, у већини општина није било борачких секретаријата, није се знало колико има погинулих бораца, шта је с њиховим породицама, колико има инвалида, гдје се они налазе и од чега живе, колико је страдало цивила... Био сам сигуран да је већина СДС-ових посланика врло добро знала до којег су степена, одбијајући да претходних мјесеци гласају за мене, "угријали кромпир" који ми је, на скупштинској сједници на Палама, половином јануара 1993, стављен у руке...

Без обзира на све "засукао сам рукаве" и прионуо на посао. За пар дана сам формирао једну врло мобилну екипу и нашао неколико људи за рад у канцеларији на Корану. За релативно кратко вријеме смо, нас четворица, посјетили скоро све општине у Републици Српској, а по бањским љечилиштима, у Србији и Црној Гори, проналазили наше рањенике. Десетине хиљада километара остајале су иза нас. Из Пала у Дрвар, Сански Мост, Нови Град, Приједор... Дам упутства за рад људима по општинама, па обилазак рањеника у Меленцима код Зрењанина, Буковичкој бањи у Аранђеловцу, Београду, Игалу, Вилиној Власи, Заводу "Др Мирослав Зотовић у Бањој Луци, Бањи Дворови... Потом обиласци борбених положаја на Мајевици, Посавини, Оштрељу, Јахорини, Жутом мосту код Братунца, Језеру изнад Скелана, Херцеговини...

У исто вријеме правили смо спискове погинулих борацa и обилазили њихове породице. С Крстином Марчетом, мајком три погинула борца, био сам на локалном гробљу у Сводни код Приједора, а родитеље тројице погинулих бораца браће Митровић пронашао сам у једној зворничкој махали. Њихову ионако болну ситуацију додатно је отежавало велико сиромаштво и свакодневна брига о дјеци која су остала иза најмлађег сина...

Тежак положај ратних војних инвалида и чланова породица погинулих борац утицао је да, у недостатку компетентних људи за писање овако сложеног правног акта, одлучим да напишем Нацрт закона о правима ратних војних инвалида и породица погинулих бораца. Иако је у Влади и Скупштини било адвоката, нико од њих, током процедуре усвајања предложеног нацрта, није ставио примједбу на текст који је написао љекар. Припремио сам и пратеће правилнике неопходне за рад првостепених и другостепених љекарских комисија које су, након објављивања правилника у "Службеном гласнику", могле по цијелој територији Републике Српске радити на процјенама инвалидитета. Убрзо су, на моје велико задовољство, чланови породица погинулих и ратни војни инвалиди почели добијати рјешења и, сваког мјесеца, нешто новца из републичке касе.

Иако је Закон обавезивао на редовне исплате овим корисницима, у пракси се није тако дешавало па сам, врло често, на сједницама Владе, бивао непријатан све док се редовност мјесечних исплата није усталила.

Новац који смо из буџета добијали на рачун Министарства истог смо дана слали на рачуне по општинама. Инвалиднина у рукама наших корисника била је и потврда да смо, за само неколико мјесеци, од, како то описа војни министар Суботић, "грозног, криминалног" стања на терену, стигли до републичког система који је функционисао.

"Ако мени на кућну адресу стигне папир да сам ратни војни инвалид са одређеним степеном инвалидности и ако од државе сљедећег мјесеца добијем инвалиднину, а знам да Министарство није ни постојалао до прије неколико мјесеци, онда је јасно да је неко дебело гулио на послу стварања државног система за ову област... Када је доктор Ђокановић постао министар, морам бити искрен, нисам га доживљавао својим министром, али сада свима вама кажем да је Драган Ђокановић мој и наш министар...", изјавио је на борачкој у скупштини у Бијељини, у јесен 1993. године, Војислав Глигић, један од истакнутих вођа бањалучке борачке организације...

Упоредо с конституисањем Министарства и стварањем система заштите породица погинулих бораца, ратних војних инвалида и цивилних жртава рата радио сам и на формирању борачке организације Републике Српске. На том послу највише ми је помогао Ђурађ Давидовић, професор бањалучког универзитета. Ђурађ је био миран и сталожен човјек, патриота и интелектуалац. Увијек сам се радовао виђењу са њим и његовим колегама Драганом Кнежевићем из Приједора, Остојом Билаком из Лакташа, Војиславом Глигићем и адвокатом Гораном Мајсторовићем из Бањалуке...

Републичким министарством и њему подређеним борачким секретаријатима по свим општинама те комплетном легислативом из ове области, а нарочито Борачком организацијом која је заживјела на територији цијеле Републике, и коју је Војска, такође, подржавала, Република Српска је добила нове гаранте свог опстанка. То је и био један од мојих циљева које сам поставио када сам се прихватио функције министра.

Скупштина бораца Републике Српске, након свог конституисања, могла је, ако затреба, без већих проблема и у сваком тренутку, да постане Народна скупштина.

Жао ми је што су многи од њих и на које сам врло осјетљив, за које сматрам да су били ратни гаранти опстанка Републике Српске, данас, 27 година након што сам формирао њихово министарство, поновно у великим егзистенцијалним проблемима...

Желим, члановима Владе Републике Српске, да кажем сљедеће: Господо, током 1994. године, када смо имали стабилну валуту и када се за један динар у банци могла купити једна њемачка марка - ратни војни инвалид прве категорије имао је мјесечно примање 160 динара, предсједник Владе Републике Српске 150, а министри у Влади по 120 динара. И те како сам био поносан на такав статус нашег борца.

(Доктор Драган Ђокановић, 10. фебруар 2022)