Као министар за борачка питања покренуо сам обуку ратних војних инвалида за рад на рачунарима. Желио сам да ратни војни инавлиди, поред мјесечних примања по основу инвалидности, а у складу са својом стручном спремом и додатно едуковани за рад на рачунарима, раде у администрацији својих општина. Тако би и послије рата водили рачуна о својим суграђанима, својој општини и својој републици.
Након моје оставке на чланство у Влади Републике Српске, то је заборављено.
Као што је заборављен и Фонд за хуманитарну помоћ "Свети Сава" којег је, на моју иницијативу, својом уредбом формирала Влада Српске. Тај фонд је помагао ратне војне инвалиде и породице погинулих бораца, а био је под надзором Владе. Послије рата требало је да прерасте у хуманитарни институт који би, на основу информационог система о којем сам скоро писао и који је садржавао све релевантне податаке о нашим борцима, а у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске - имао проактиван став када је стање бивших бораца у питању.
О тим активностима и будућим плановима говорио сам на Скупштини бораца у Лакташима, на Скупштини бораца у Бијељини, говорио у медијима током рата...
Нажалост, тако осмишљени републички систем заштите ратних војних инвалида, породица погинулих бораца и демобилисаних бораца, којег сам утемељио у ратним годинама, неком је сметао и послије рата се дешавало то што се дешавало, па смо добили много, много незадовољних људи...
Посебно ме изненађује чињеница да су и борци све то мирно посматрали, а имали су Борачку организацију Републике Српске...
(Доктор Драган Ђокановић, 01. 02. 2024)
Везани чланци:
