Приказивање чланака по тагу Prof dr Gašo Mijanović

У другој половини фебруара, у вријеме бројних политичких окупљања Муслимана и Хрвата и њиховог изузетно упорног рада на припремању референдума за независност Босне и Херцеговине, у кабинету предсједника скупштине БиХ Момчила Крајишника, одржан је један врло важан радни састанак. Наиме, новопроглашеној српској републици требао је највиши законски акт - устав - који би Србима из Босне и Херцеговине био један од великих доказа да је српска република настала у Југославији, па смо, тог фебруарског пријеподнева, Караџић, Кољевић, Крајишник и ја, претходно обавивши краће консултације везане за дневну политику, дочекали двојицу правника са сарајевског правног факултета. Били су то професор међународног права Гашо Мијановић и његов асистент Радомир Лукић. Разговор је био врло пријатан, а на мене је посебан утисак оставила реакција професора Мијановића када је чуо, да jе баш он одабран да почне са писањем првог српског устава у БиХ. У исто вријеме невјерица, изненађење и понос на лицу искреног и озбиљног човјека.

Претходних неколико година, радећи на једном пројекту Свјетске здравствене организације, читао сам бројна документа Уједињених нација и посебно био заинтересован за међународне повеље о људским правима...
Током разговора са професором Мијановићем сугерисао сам да наш будући устав на најбољи могући начин, и то управо у складу са међународним повељама третира људска и грађанска права у српској републици. Био сам врло задовољан што су моје ријечи наишле на пуну подршку осталих саговорника.

Господа Мијановић и Лукић су били врло експедитивни па је Скупштина српског народа БиХ могла, већ 28. фебруара 1992. године, да прихвати понуђени текст и донесе Устав Српске Републике БиХ.

Члан 3. новоусвојеног устава био је врло јасан: „Република се налази у саставу савезне државе Југославије“, а у дијелу који се тицао људских права и слобода, у десетом члану, истакнуто је да су „грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство.“ Члан 14. Устава је гарантовао да „нико не смије бити подвргнут мучењу, свирепом, нехуманом или понижавајућем поступању или кажњавању.“

Био сам поносан на Устав Републике српског народа Босне и Херцеговине, али у исто вријеме и чврсто ријешен да се, останемо ли без Југославије, до краја живота ангажујем и борим да међународна заједница прихвати постојање српске републике у БиХ.

Усвојени Устав Републике српског народа БиХ, као федералне јединице у Југославији, није омео припаднике муслиманског и хрватског народа да, 29. фебруара и 1. марта 1992. године, изађу на референдум и гласају за независну Босну и Херцеговину.

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 01. 2024)