Приказивање чланака по тагу Srbija

Са колико енергије, па и мржње, (про)владини медији у Србији атакују на студенте - невјероватно је.

Умјесто да владајућа структура у Србији буде захвална студентима - који су се неочекивано појавили као снага и фактор, тражећи да се прецизно истражи све у вези са смрћу 15 особа страдалих након пада надстершнице са зграде Жељезничке станице у Новом Саду, а што би без сумње помогло угледу Србије - Вучићева власт се, нажалост, путем булументе бескрупулозних битанги (интелектуалаца, нажалост) стуштила са огавних телевизија, на властиту младост и велику наду цјелокупног друштва у Србији.

Апел:
Драга Србијо, поноси се својом правдољубивом, храбром, паметном и одлучном младошћу! Твоји млади су Твоја нада! Твоја нада нису они који су Те задужили скоро до дужничког ропства; Твоја нада нису они који су загадили Твој медијски простор; Твоја нада нису они који су Ти потргали скоро све веза са Косовом и Метохијом, а на Твом Уставу се заклели да ће Ти бити вјерни и да ће те чувати; Нису Твоја нада они, који би за очување својих фотеља, и Твоју сувереност над Војводином ставили на добош.

(Доктор Драган Ђокановић, 30. 01. 2025)

Прије неколико минута прочитах један коментар у којем, Србин из Републике Српске, покушава да промовише бившег кошаркаша, нашег Херцеговца, Дејана Бодирогу, за будућег предсједника Србије.

Нисам могао а да не одговорим: "А да Србију оставимо на миру, да је препустимо људима који су у њој рођени, чији су сви преци сахрањени у њој?"

Будимо искрени и признајмо да су јој много зла нанијели политичари који су поријеклом са овог нашег простора.

Не дајте се, браћо из Србије! Свако добро Вам желим у овој години!

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 01. 2025)

Имамо само један прави пут изласка из постојеће политичке кризе! То је пут који нас води у Републику Српску, на договор.

А у Републици Српској морамо да се договоримо о:
1. Босни и Херцеговини
2. Европској унији
3. Русији
4. Србији
5. НАТО-у

Ад 1) Босна и Херцеговина
Обавеза Републике Српске, односно Народне скупштине Републике Српске, је да изабере делегацију од пет чланова и пошаље је у Дом народа Парламентарне скупштине. И то није проблем да се уради. Међутим проблем ће настати око Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ! До сада су се политичке странке из Републике Српске, не бендајући државни интерес Републике Српске и не информишући бираче о својим политичким плановима, отимале око посланичких мандата у Представничком дому (а то значи плата и других бенефиција за своје људе и странке у цјелини). Њиховим досадашњим радом, од избора 1996. године па до данас, Република Српска је губила надлежност за надлежношћу.
Око свега тога се мора постићи договор у Републици Српској! Сви они који не желе да се договоре и пристану да Република Српска наступа јединствено у оба дома Парламентарне скупштине БиХ - морају бити означени као узрочници дестабилизовања, државног девастирања, односно слабљења Републике Српске.

Ад 2) Европска унија
Јесмо ли за Европску унију или нисмо? По ком основу политичари из Републике Српске дају допринос уласку БиХ у Европску унију, или су против уласка БиХ у Европску унију - када не постоју званично показано мишљење грађана Републике Српске о томе.

Ад 3) Русија
Владајућа структура Републике Српске, предвођена предсједником Републике, предсједником Народне скупштине и предсједником Владе постала је проруска структура, а да грађани Републике Српске никада нису дали зелено свјетло за такву политику.

Ад 4) Србија
Србија и Босна и Хрецговина (са Републиком Српском и Федерацијом БиХ) су међународно признате државе и државе које су се међусобно признале. Међутим, понаша ли се руководство Републике Српске у складу са међународним дипломатским стандардима када је однос са Србијом у питању, крши ли те дипломатске стандарде и да ли има сагласност грађана и упориште у "специјалним паралелним везама", (дефинисаним у Дејтонском споразуму), за своју садашњу политику према званичном Београду?

Ад 5) НАТО
Бројна докумената су политичари из Републике Српске потписали са представницима НАТО-а (без сагласности грађана Републике Српске), усвојили законе по којима би БиХ већ требало да је чланица НАТО-а (без сагласности грађана Републике Српске), а онда, такође без сагласности грађана Републике Српске, окренули ћурак и покушавају да спријече улазак БиХ у НАТО.

Ово што сам навео су кључне политичке ствари за Републику Српску, оне су и узрок политичке кризе у Српској и о њима бисмо, као грађани Републике Српске, морали постићи договор. Или, ако не можемо постићи договор, онда да резултати избора, након презентовања јасних политичких ставова по наведеним питањима, буду досљедно поштовани.

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 01. 2025)

Жао ми је, и те како ми је жао, што политичар, против којег се дигла омладина Србије, има толико додворица у Републици Српској.

Надам се да ће са политичке сцене у Српској, у наредном периоду, нестати сви они који су трчали да се додворе и поклоне политичару којег је омладина Србије прецизно скенирала, и жели да га одбаци.

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 12. 2024)

Велика антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије, одржана је од 9. до 12. новембра 1944. године. Посланици за ову скупштину нису били бирани од народа већ делегирани из редова народноослободилачких одбора и Народноослободилачког фронта. На засједању је донијета одлука о конституисању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС-а) као врховног законодавног и извршног органа власти Србије.
Историјски коријен и правни темељ за ову активност Брозових комуниста у Србији била је одлука АВНОЈ-а, одржаног 29. и 30. новембра 1943. у Јајцу, да се Југославија изгради на федеративној основи, као заједница равноправних народа.
Наведеном одлуком народи су добили своје државе и право на самоопредјељење укључујући и отцјепљење.
На тај начин су се Срби, (иако су, ослобађајући и себе и друге јужнословенске народе крајем Првог свјетског рата већ створили државу, и за себе и за друге јужнословенске народе, прогласили је на данашњи дан 1918. године, и у којој су скоро сви били своји на своме), нашли у државицама које су осмислили Брозови комунисти, (вјероватно не сами).

А ево шта се дешавало у Београду и Србији, након што су комунисти освојили власт...

"Нисмо имали милости, били смо окрутни јер смо чистили смеће… То је тада било као да сам Бог. Није било прописа, а могли сте да судите и да одлучујете… Србија је већином била за четнике, не за партизане, то вам ја кажем. Србија је била везана за краља, династију, цркву", говорио је партизански генерал Јово Капичић, о времену након што су комунисти освојили власт у Србији.
"Уколико у току чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везу са четницима у шуми, онога на кога се сумња да одржава везу - стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестите је да је стрељани упућен у логор“, била је једна од директива.
"Људи су без суђења, везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу, одвођени у групама 15 до 30. Најчешће и током ноћи до јутра стрељани су на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река и другим местима."
Мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, a Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у цијелој хрватској престоници.
С обзиром на то да је Јосип Броз, у то вријеме истовремено био предсједник државе, шеф министарства одбране, предсједник владе, врховни командант и предсједник Комунистичке партије Југославије, јасно је одакле су морале да стижу наредбе.

(Доктор Драган Ђокановић, 01. 12. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/politika/item/1300-ovako-su-politicki-glupani-upropastili-srbe-i-drzavu-srba

Милош Вучевић, садашњи премијер Србије и градоначелник Новог Сада од 12. септембра 2012. до 26. октобра 2022. године, изјавио је данас:
"Много тога је непознато у овом тренутку и мора се рећи истина. Нико не располаже свим подацима пошто је то заиста врло комплексно питање да ли је рађено, није рађено, ако јесте када је рађено и шта је рађено, говоримо о целој железничкој станици, онда како је дошло до несреће, шта се десило, како је могуће да је конструкција попустила, како је могуће да је тако одједанпут попустила..." (РТС)

Реконструкција жељезничке станице у Новом Саду почела је у октобру 2021. године, а станица је свечано отворена у марту 2022. године. Убрзо је поново затворена због наставка радова...
Још једно свечано отворење било је 5. јула ове године.

Нажалост, 1. новембра 2024. године, пала је њена надстрешница. У паду надстрешнице погинуло је 14 људи, (бар тако кажу), међу којима и неколико дјеце. Троје повријеђених је животно угрожено.

Једно од објашњења пада надстрешнице, гласи: "До рушења је дошло јер су на постојећу армирано бетонску конзолу, анкерисану челичним профилима за кров, додали масивну челичну конструкцију са тешким стаклима, која је довела до чупања анкера и лома конзолних носача."

Међутим, иако постоје аутентични снимци радова на надстрешници, иако постоје аутентичне фотографије надстрешнице прије и послије радова на њој, неки људи из власти Србије тврде да није било њене реконструкције.

(Доктор Драган Ђокановић, 03. 11. 2024)

Дуго времена сам био увјерен да су нелегално пресељење републичке администрације из Сарајева (Српског) у Бањалуку и гласање српских представника, (већина Крајишници), у Парламентарној скупштини БиХ за Први амандман на Устав БиХ, по којем је утемељен Дистрикт Брчко БиХ - резултат непромишљених потеза српских политичара и да између измјештања републичке администрације и проглашења Дистрикта нема повезаности.

Међутим, ових дана, током подробнијих анализа политичких догађања која су се десила након што је Биљана Плавшић уз помоћ и подршку посланика СДА и ХДЗ, (Запитајмо се зашто су то СДА и ХДЗ урадили?), извршила својеврсни пуч у Републици Српској, наметнули су ми се сљедећи закључци:
1. Републику Српску је много лакше срушити ако је њена администрација далеко од источног дијела Републике Српске, који има територијални континуитет са Србијом и Црном Гором.
2. Републику Српску је још лакше срушити ако је њена администрација без територијалне повезаности са источним дијелом Републике Српске, односно без територијалне повезаности са Србијом и Црном Гором, а управо то се десило усвајањем Првог амандмана на Устав БиХ и проглашењем Дистрикта Брчко БиХ.
Мислим да су тих ствари били свјесни посланици СДА и ХДЗ-а и да су зато стали на страну Биљане Плавшић. Вјероватно су добили и информацију да ће Плавшићева, убрзо послије тог пуча, завршити на робији а да ће (у том тренутку важни) политичари из Крајине због своје вишегодишње индоктринације "братством и јединством" бити лак плијен за манипулисање, те да ће сигурно изгласати Дистрикт и прекинути територијални континуитет Републике Српске.

Дистрикт Брчко БиХ, (то му је званични назив), иако га власт у Српској да би умањила своју одговорност за факта која сам напријед навео неправилно назива Брчко дистрикт и поприлично неаргументовано својата, све друго је само није српски град. По попису становништва, из 2013. године, етничка структура у Дистрикту је сљедећа: Бошњака има 35.381 (односно 42,36 %), Хрвата 17.252 (односно 20,66 %).

Срба у Дистрикту Брчко БиХ било је, те 2013. године, 28.884 (у процентима је то 34,88 %). Сигуран сам да их је сада још мање и да је проценат учешћа Срба у становништву Дистрикта још нижи.

Озбиљна и одговорна политика се бави озбиљним анализама и политичким процјенама које се, кад год је то могућно, морају заснивати на егзактиним подацима.

Према томе, браћо Крајишници и сестре Крајишкиње, папир и оловку у руке па видите шта вам је чинити.
Кадрови које сте до сада дали политици Републике Српске нису се показали квалитетним и одговорним, а ни ови нови за које сада гласате не показују да су свјесни озбиљности ситуације.

А ово је, када су рат и мир у питању, врло пријетеће подручје.

(Доктор Драган Ђокановић, 27. 10. 2024)

У јучерашњој објави "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом!", писао сам о свом одласку у Београд са намјером да придобијем власти Србије да нам, нашем народу и Републици Српској, помогну да се домогнемо мира.

Зашто сам мислио да је власт Србије, на челу са Слободаном Милошевићем, права адреса за ту моју намјеру?

У двије ствари сам, када је у питању тадашња Србија, био сигуран, а оне су: Србија искрено жели мир у Босни и Херцеговини и Србија је пријатељ и поуздани савезник Срба из Босне и Херцеговине. То ми је било довољно. Дотадашњи однос Србије према мировним плановима за БиХ и њено прихаватање свих тих планова, нисам доживљавао као препреку за оно што сам наумио.

Увјеривши се у недостатак храбрости Караџића, Крајишника и СДС-ових посланика у Народној скупштини да нашем народу саопште да су на самом почетку преговора о БиХ, (било је то половином фебруара 1992), пристали на подјелу територије БиХ по принципу 17,7% Хрватима, 33,3% Муслиманима, 49% Србима, а знајући да су противници и непријатељи Срба војнички све јачи и да наставак рата носи са собом све неизвјеснији исход за нашу републику; те да нико други из Републике Српске, у времену политичког размимоилажења Милошевића и Караџића, нема довољно политичке слободе и утицаја да приђе званичном Београду са идејом да се Србија укључи и помогне да се оконча рат у БиХ - морао сам да се одлучим за такав подухват.

Иако је од тада, од те 1994, прошло 30 година, ни данас не могу да нађем замјерку тој својој одлуци.

Реченицу Миломира Минића, генералног секретара владајуће партије у Србији: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом", коју је изрекао у присуству Десимира Митровића и Деснице Радивојевића, људи из Скелана које сам позвао да крену са мном на састанак у Београд, доживио сам као потврду да је моја иницијатива прихваћена и да ће Србија ући у процес заустављања рата у БиХ.

Већ наредног мјесеца, у фебруару 1994. године, организовао сам састанак у Скеланима и Бајиној Башти на коме су били присутни предсједници тих двију општина, представник власти из Београда Драгутин Брчин и још двадесетак људи из Републике Српске.
Организовањем тог састанка желио сам да поручим Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику, двојцу који је учврстио своју власт у Српској, да сам кренуо са стварањем опозиције и да сам обезбиједио подршку званичне Србије за политику искреног залагања за завршетак рата у БиХ и опстанак Републике Српске.


(Доктор Драган Ђокановић, 17. 10. 2024)

Везани чланци: 

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1261-predsjednik-milosevic-zeli-saradnju-sa-draganom

У 1994. годину ушао сам као члан Владе Републике Српске у оставци. Та je година, по мом мишљењу, била преломна година у историји настанка Републике Српске.

Наравно да ми није била намјера да напуштајући Владу, напустим и политику Републике Српске.
Увјеривши се, у мају 1993. године, приликом одбијања Венс-Овеновог мировног плана, у велике политичке разлике између руководстава Српске, Србије и Црне Горе, када је у питању статус и будућност Републике Српске; Добро упућен у расположење и економскo стање наших војника, нарочито након њихове побуне у септембру те године (о 1993. је ријеч); Врло изненађен заслијепљеношћу, ратоборношћу, кратковидошћу и бескрупулозношћу чланова руководства реактивиране Српске демократске странке у њиховом походу ка апсолутној доминацији и стављању свега и свачега под своју контролу у Републици Српској - одлучио сам да им организујем опозицију и да ту опозицију увежем са владајућом политичком странком у Србији.

Иако сам у претходном периоду имао добре односе са Демократском странком Србије, закључио сам да не смијем губити вријеме са том опозиционом сранком, јер је нашем народу у Републици Српској било неопходно савезништво са властима у Србији.

Иако сам се познавао са предсједником Србије Слободаном Милошевићем, одлучио сам да, у акцију, кренем од Михајла Марковића, потпредсједника Социјалистичке партије Србије. Са академиком Марковићем успоставио сам одличну комуникацију почетком 1992. године, на Конвенцији о Југославији. Конвенција о Југославији је била моја идеја, предсједавао сам јој у Скупштини Југославије, а представљала је, између осталог, и увод у потписивање Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ, "као федералне јединице у савезној држави Југославији". Михајло Марковић, као члан делегације СПС-а, био је у једном дијелу сједнице са мном у радном предсједништву Конвенције.

Разговарали смо у његовој кући на Сењаку, у Београду. "Руководство Републике Српске на челу са Радованом Караџићем не зна завршити рат, а нашем народу и нашој војсци потребан је мир. Морам формирати опозицију која ће бити у стању да изврши притисак на Караџића да се, заједно са руководствима Србије и Црне Горе, избори и за мир и за Републику Српску", рекао сам Михајлу Марковићу, објаснивши му на који начин, и од кога све, желим да организујем опозицију у Српској.

Устао је са столице, отишао до телефона и позвао Горана Перчевића, такође потпредсједника СПС-а. Перчевић му је, неких 20-ак минута касније, јавио да ми је заказао састанак са генералним секретаром СПС-а Миломиром Минићем.

На састанак са Минићем сам позвао Десимира Митровића, предсједника Општине Скелани, а он је предложио да са нама крене и успјешни директор тамошње фабрике лименки Десница Радивојевић.

Генерални секретар СПС-а Минић је, чим смо се поздравили и сјели за сто, рекао: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом."

"Мислио сам да ћемо надуго и нашироко морати да објашњавамо шта хоћемо. Нисам ни знао да Вас предсједник Милошевић познаје и толико цијени!", говорио је изненађени Радивојевић, који нас је, својим аутомобилом, возио у Београд на састанак, и назад.

Било је то у јануару 1994. године.

(наставићу)

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 10. 2024)

Данас је у Москви секретар Савјета безбједности Руске Федерације Сергеј Шојгу примио потпредсједника Владе Србије Александра Вулина.
Вулин је, пренијели су медији, рекао Шојгуу да је "ситуација на Косову и Метохији на ивици сукоба"...

Ово је класични примјер политичког дезавуисања!

Није истина да је на Косову и Метохији ситуација на ивици сукоба. На Косову и Метохији не постоје двије стране спремне за оружани сукоб. Званична Србија је прихватила Бриселске и Охридске споразуме и предала свој народ на Косову и Метохији на управљање Аљбину Куртију и његовим сарадницима - тако да она није једна од евентуалних страна за сукоб.
Срби са Косова и Метохије поготово то нису, јер овакви какви су сада: без новаца, без оружја, остављени на цједилу од власти у Србији којој су бескрајно вјеровали - никако не могу бити заинтересовани за сукоб са добро наоружаним албанским јединицама.

Према томе: Вулинова прича у Москви, за Србе са Косова и Метохије, крајње је штетна. Може само да им донесе нове проблеме, нова претресања њихових домова и нове притиске да оду из свог завичаја.

Можда то и јесте циљ политике чији је један од челника и Александар Вулин. Да и преостали Срби продају своја имања Албанцима на Косову и Метохији и да се придруже Србима из Долине Јадра, које ових дана Вулинов шеф убјеђује да напусте родну груду и преселе "у Србију која напредује"...

Надам се да ће званична Москва упознати грађане Србије са својим ставом о политици руководства Србије и о томе да ли Русија може помоћи Србији да сачува суверенитет и територију.

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 09. 2024)