Приказивање чланака по тагу SR BiH

"Народна скупштина Републике Српске сматра да је Сретење 15. фебруар потребно дефинисати као Дан свесрпске државности који треба уједињено обиљежавати и прослављати заједно са Републиком Србијом", један је од Закључака које је усвојила Народна скупштина Републике Српске, везано за "Декларацију о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа"...
Погрешно!

Упоредите, молим вас, 15. фебруар са 1. децембром, прочитајте нешто о тим важним датумима и мало размислите о њима!
Сигуран сам да ћете закључити да 15. фебруар НЕМА историјско утемељење да буде "дан свесрпске државности"!

За разлику од 15. фебруара, 1. децембар је једини дан, у цјелокупној историји Срба са наше стране ријеке Дрине, у којем смо се, као идентификовани национални субјект у краткотрајној Држави Словенаца, Хрвата и Срба, нашли у правој и међународно признатој држави са Србима из Србије и Црне Горе: Краљевини Срба...
Такође је историјска истина да су са нама у тој држави били Словенци и Хрвати, али више као резултат њихове молбе због страха од Италијана, неголи наше жеље да живимо са њима.

Потписујући Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ, 9. јануара 1992, били смо свјесни да се као познати национални субјект - (Ово је врло важно да се запамти: Ми, Срби из БиХ, били смо национални субјект по свим уставима југословенске федералне јединице БиХ и свим уставима савезне државе Југославије, који су увијек били надређени уставима БиХ!) - опредјељујемо за останак са припадницима нашег народа у Србији и Црној Гори.
Нажалост, нисмо успјели да останемо у савезној држави која је била правни насљедник Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (односно Краљевине Југославије, али смо, захваљујући Дејтонском споразуму, успјели да уз претходно, (уставима СР БиХ и уставима СФР Југославије), признати национални идентитет, добијемо и Републику Српску.

Политика коју тренутно води званична Република Српска, а тиче се ове проблематике, апсолутно је погрешна!

У овом тренутку за Републику Српску не постоји правни основ да, мимо Дејтонског споразума и Дејтонским споразумом признатих "специјалних паралелних веза" а које су прецизно дефинисане, својим законима уређује неке друге везе са Србијом, па ни "дан свесрпске државности". Макар он био и 1. децембар, иако бисмо за тај датум имали до краја утемељену историјску причу и необориву аргументацију.

Закључак: Званична Српска мора, без обзира колико дуго ће трајати тај период, да се фокусира на Дејтонски споразум и на међународне обавезе које смо преузели тим споразумом. Наравно, наша власт би морала много више да ради са бирачима на едукативном плану, а не да са званичницима из Србије ствара политичку конфузију. Едукативни рад са бирачима, а не њихово замајавање популистичким и демагошким политикама, резултоваће много бољим резултатима за Републику Српску.

(Доктор Драган Ђокановић, 07. 07. 2024)

Иако су били потписници Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ "као федералне јединице у савезној држави Југославији"), СДС-ови челници: предсједник СДС-а (Караџић), српски члан Предсједништва СРБиХ (Кољевић) и предсједник Скупштине српског народа БиХ који је у исто вријеме био и предсједник Скупштине СР БиХ (Крајишник), 13. су фебруара 1992. године прихватили разговоре o Босни и Херцеговини као држави ван Југославије, под вођством португалског дипломате и једног од политичких функционера НАТО-а Жозе Кутиљера...

У историји ће остати забиљежено да су челни људи СДС-а, иако су имали обавезе према свом народу на основу резултата Плебисцита из новембра 1991. да му сачувају живот у заједничкој држави са браћом из Србије и Црне Горе, ипак прихватили разговоре под вођством људи које је делегирала (у том времену према Србима) врло непријатељска Европска заједница...
Значи, и они су (Караџић, Кољевић и Крајишник), учешћем у разговорима под вођством Жозе Кутиљера, прихватили политику Европске заједнице да од југословенске федералне јединице СР БиХ направе независну државу...

У историји ће остати забиљежено и да су функционери Српске демократске странке (СДС), на крају разговора са Кутиљером прихватили план тог португалског дипломате, по којем је требало да Срби из СР БиХ и Југославије - остану у независној држави БиХ, али без Републике српског народа БиХ.

Срећом по Србе, укључили су се Американци, па је нада о настанку РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и даље постојала.

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 01. 2024)