Прије неколико дана сам писао о неопходности изградње аутопута испод Брчког и повезивања западног и источног дијела Српске, једном таквом саобраћајницом.
Некад у ово доба 1992. године, кренуо сам са Пала, у име предсједништва Републике Српске, у Аутономну регију Крајину, у њен главни град Бањалуку. Требало је да обавимо посао организовања сједнице скупштине Општине Бањалука као општине у Републици Српској, и тим чином ставимо до знања да Аутономна регија Крајина више не постоји - односно да је Република Српска заживјела и на тој територији.
Успјели смо у томе.
Нажалост, послијератни српски политичари, већином из те некадашње Аутономне регије Крајина, усвајањем амандмана на Устав БиХ и проглашењем Брчко дистрикта, довели су Републику Српску у врло незавидну ситуацију: Република Српска нема своју саобраћајницу која повезује њен западни и источни дио.
Без такве саобраћајнице, Република Српска, ако је посматрамо као некретнину, има много мању вриједност него да постоји саобраћајница која повезује њен западни и источни дио и која је у њеном 100%тном власништву.
С обзиром на то да сам најавио могућност свог кандидовања за предсједника Републике Српске; те да сам човјек који не трпи површност и импровизације, човјек који није склон лажним обећањима и сијању илузија зарад јефтиних политичких поена и личне материјалне користи - у свакој општини западног дијела Српске истицаћу постојање тог проблема, с намјером да га и ријешимо.
Сигуран сам да су људи - из Бањалуке, Приједора, Добоја, Петрова, Теслића, Мркоњић Града, Језера, Шипова, Кнежева, Петровца, Горњег Рибника, Котор Вароша, Челинца, Новог Града, Крупе на Уни, Оштре Луке, Костајнице, Козарске Дубице, Лакташа, Прњавора, Србца, Дервенте, Брода, Вукосавља, Доњег Жабара, Шамца, Модриче, Пелагићева - било да живе у побројаним општинама или у иностранству, довољно моћни и спремни да још једном "залегну" за КОРИДОР ЖИВОТА. Овај пут не са оружјем у руци, већ са лопатом и новцем - да градњом саобраћајнице АУТОПУТ ЈЕДИНСТВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ (испод Брчког) себи и својој дјеци омогуће што безбједнији живот и сигурнију будућност, те значајно повећају вриједност и својих некретнина и Републике Српске.
(Доктор Драган Ђокановић, 31. 08. 2024)
Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, на сједници одржаној 21. новембра 1991. године, верификовала је, Одлуком, Аутономну регију Крајину коју су сачињавале општине: Бања Лука, Босански Петровац, Челинац, Гламоч, Кључ, Котор Варош, Купрес, Лакташи, Мркоњић Град, Приједор, Прњавор, Сански Мост, Скендер Вакуф, Србац, Шипово, Титов Дрвар и Српска општина Босанска Крупа, као и дијелови општине Доњи Вакуф и других општина са ове регије са већинским српским народом, са сједиштем у Бања Луци.
У тој скупштинској је одлуци наведено да је Аутономна регија Крајина "у саставу Босне и Херцеговине, као федералне јединице у заједничкој држави Југославији."
У Декларацији о проглашењу Републике српског народа БиХ, потписаној и усвојеној 9. јануара 1992. године, наведено је да се "на подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату, а на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији, оснива и проглашава Република српског народа Босне и Херцеговине."
Као што видите, браћо и сестре, Скупштина српског народа БиХ само је верификовала постојање Аутономне регије Крајине, јер је Аутономна регија са својим органима већ постојала од септембра 1991. године, а у Декларацији о проглашењу Републике српског народа БиХ наведено је да се Република проглашава "на подручјима српских аутономних регија..."
Све је то било лако написати, али како Аутономну регију Крајину "размонтирати" и њене општине увести у државни систем Републике Српске - било је велико питање и поприличан проблем...
Вође Аутономне регије Крајина жељели су своју републику, чак су и устав припремали, а придобили су и неке утицајне људе у Београду...
Писаћу о томе наредних дана...
(Доктор Драган Ђокановић, 25. 04. 2024)
Везани чланци: