Приказивање чланака по тагу Četnici

Неколико посљедњих објава, које сам написао на овој мојој фејсбук страници, послужиле су ми као увод за долазак на политички терен на којем су, 1990. године, (ради се о години у којој су одржани први демократски избори у југословенској федералној јединици БиХ), своје право лице показали и насљедници партизана и насљедници четника.

Срби, тадашњи функционери Савеза комуниста БиХ, били су, по дефиницији, најважнији политички насљедници Брозових Срба-комуниста, односно Титових Срба-партизана. Најекспониранији међу њима били су чланови Предсједништва СРБиХ Обрад Пиљак и Младен Иванић. За вријеме њиховог мандата од БиХ "републике народа Срба, Муслимана и Хрвата", стигло се до промјене Устава БиХ и БиХ "републике грађана Муслимана, Срба, Хрвата и осталих". Од краја Другог свјетског рата па до те 1990. године то је, без конкуренције, био најлошији положај Срба у БиХ.

Срби-комунисти, нижерангирани од Обрада Пиљка и Младена Иванића, били су распоређени у четири странке којима је Комунистичка партија БиХ била заједнички коријен. Од Савеза комуниста БиХ са Живком Радишићем, Небојшом Радмановићем, Петром Ђокићем и бројним другим, до Савеза реформиста БиХ на челу са Ненадом Кецмановићем и истакнутим члановима Милорадом Додиком, Драганом Калинићем, Марком Павићем... Све четири партије су имале задатак да одвуку пажњу Срба од властитог политичког организовања. Нисам забиљежио ниједан примјер подршке, познатијих Срба-комуниста, свом народу током његовог одбрамбеног организовања у БиХ.

На изборима 1990. године наш народ се опредијелио за Србе на чијим су скуповима пјеване пјесме попут оне најпознатије: "Од Тополе, од Тополе, па до Равне горе, све су страже, све су страже, ђенерала Драже".
Говорио сам на тим скуповима о потреби организовања Срба у БиХ, о неопходним политичким активностима за повратак равноправног положаја Срба у БиХ и о борби за очување Федеративне Југославије као заједничке државе (нас Срба из БиХ) са осталим Србима. Доживљавао сам громогласне аплаузе, па чак и овације.

Срби-комунисти почели су дизати главе тек након обавезне мобилизације, у рату. Било је видљиво да је, чим су у српске јединице стигли официри бивше ЈНА (углавном бивши комунисти и симпатизери петокраке), почело стварање опозиционог политичког "фронта" против Срба-прочетнички настројених, односно оних Срба који се нису устручавали да 1990. године са поносом говоре у име свог народа; Да стану на његово политичко чело; И да, без обзира на све ризике који су пратили такав њихов ангажман, крену у организовање Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 04. 12. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/politika/item/1302-srbi-izmedju-cetnika-i-partizana

2. https://srpska-portal.com/index.php/politika/item/1303-americki-predsjednik-vudro-vilson-je-progurao-je-drzavu-juznih-slovena

Коминтерна је сложеница која потиче из руског језика и скраћеница је за Комунистичка интернационала. Ријеч је о такозваној Трећој интернационали, основаној у Москви 1919. године. Та Коминтерна је у априлу 1920. објавила “Манифест” балканским комунистима којим је позвалa на разбијање "версајског" поретка на Балкану и еманципацију потлачених нација. То је подразумијевало комадање Југославије, а у "потлачене" нације, по мишљењу совјетских комуниста, спадале су све друге нације из Југославије, само не Срби. Рјешење за југославенске нације подразумијевало је њихово укључивање у “федерацију социјалистичких балканских (или балканских и дунавских) совјетских република".
Прихватајући такву политичку платформу за дјеловање КПЈ, Јосип Броз је 1939. увјерио, у Москви, врх Коминтерне да му дозволи повратак у Југославију, на илегални рад. Постао је тада и генерални секретар КПЈ.

Након окупације Југославије, у мају 1941, совјетска влада је прекинула дипломатске односе са југославенском владом у емиграцији. Прекид дипломатских односа могао се тумачити и као одређено признање насталог стања, односно разбијања и подјеле југославенске државе.

А приликом подјеле Југославије највећи њен дио ушао је у састав Независне Државе Хрватске (НДХ). У оквиру Независне Државе Хрватске нашао се већи део територије данашње Хрватске, територија Босне и Херцеговине и подручје Срема. На челу НДХ налазио се усташки режим са Антом Павелићем као поглавником.

Потребно је знати да Совјети нису бјежали од контаката са представницима НДХ. Чак су предлагали и састанак хрватског бана Ивана Шубашића, хрватског поглавника Анте Павелића и партизанског врховног команданта Јосипа Броза, такође Хрвата. Жељели су да то буде у штабу маршала Фјодора Михаиловича Толбухина, команданта Трећег украјинског фронта. План им је био да из Јужне Мађарске прођу Хрватску ка мору. Међутим, послије кратких преговора, Павелић је одбио понуду иако су му Совјети обећавали Хрватску већу и од НДХ. Стаљин је желио контролу Балкана односно Југоисточне Европе посредством Бугарске и Хрватске.

Срби, који су живјели на територији НДХ, прецизније речено: Срби који још увијек нису били убијени или покатоличени, нису имали много избора у покушајима да преживе. Могли су да оду у партизане, или да постану четници. Тако је и бивало. Не знајући за планове комуниста са реорганизовањем Југославије, не знајући за директиве Коминтерне, не знајући за планове Стаљина, амбиције комуниста да Броза прогласе за маршала и понуде га Србима као замјену за избјеглог краља, а привлачећи их прича о слободи, једнакости и братству са другим народима - масовно су улазили у партизанске јединице, очекујући да ће, на крају рата, доживјети све то што су им вјешти комунистички агитатори обећавали. Нажалост, врло брзо су се нашли на војнички супротној страни од Срба-четника, који су вјеровали у успјех краља и избјегле Владе.

(Доктор Драган Ђокановић, 02. 12. 2024)

Везани чланци: https://srpska-portal.com/index.php/politika/item/1301-dolazak-komunista-na-vlast-u-srbiji

Бројни коментари на моју објаву "Није Јосипу Брозу Титу мјесто у Хрватској!", поновно су отворили причу о Србима у Другом свјетском рату...

Могу слободно да посвједочим да је Република Српска, током свог настајања у ратним годинама, углавном била поштеђена таквих дискусија и већих антагонизама. И лично сам, као борачки министар, дао допринос томе, јер сам у Нацрту закона о правима ратних војних инвалида и породица погинулих бораца Војске Републике Српске навео да право по том закону остварују "учесници свих ослободилачких ратова"...

Био сам у прилици да у неколико наврата, током рата, мирим челне људе из општина са командантима бригада у тим општинама. Краткотрајне препирке и свађе дешавале су се управо на релацији "четници" - "партизани"...

С обзиром на то да сам један од пионира политичког организовања Срба у БиХ, имам обавезу да посвједочим да су нам прво прилазили чланови породица из "четничких кућа" и несебично нудили све што су могли да понуде за посао организовања српског народа. Чланови породица из "партизанских кућа" били су знатно уздржанији, касније су нам се прикључивали, али је уочи избора 1990. године, а нарочито уочи Плебисцита (новембар, 1991), јединство Срба било на високом нивоу.
Одбрана мирног живота у савезној држави Југославији била је платформа око које смо се сви "нашли" и окупили.

Историја Другог свјетског рата, таква нам је каква нам је. Не постоје три приче у српским породицама, о том периоду. Постоје четничка и партизанска прича. Оно што је неспорно и у једној и у другој причи јесте ангажовање, и четника и партизана, у борбама за слободу тадашње државе Југославије. Нажалост, међусобно су се држали на нишану...

Најистакнутији Срби у тим покретима били су Арсо Јовановић и Драгољуб Дража Михаиловић. Арсо је био партизански командант, а Дража четнички. Обојица су, након Другог свјетског рата, убијени на простору Србије. Арсо као "издајник, руски човјек - инфорбировац", а Дража као "издајник, њемачки човјек - квислинг". Елиминисањем те двојице Срба са простора Београда и Србије, Јосипу Брозу Титу је отворен пут за грађење култа личности и вишедеценијског устоличења као неприкосновеног владара свих Срба у Југославији...

Београдски суд својом је пресудом, од 14. маја 2015. године, рехабилитовао четничког команданта Дражу Михаиловића и Чича Дража, након тога, постаје омиљени лик и легални идол значајног броја српских политичара. Међутим, партизански командант Арсо Јовановић, иако челни човјек Народноослободилачке борбе у Југославији и Партизанских одреда Југославије, још увијек је непознат Србима, јер је сву његову славу Јосип Броз Тито ставио под свој шињел и сакрио од Срба. Наравно, бројни српски комунисти помогли су Брозу у скривању Арса Јовановића од српског народа...

(Доктор Драган Ђокановић, 05. 04. 2024)

Предсједник Републике Српске Милорад Додик појавиће се у понедјељак, 16. октобра, у судници Суда БиХ, да се изјасни о "кривици" по оптужници која је против њега подигнута због непровођења одлука Кристијана Шмита...

"То је покушај Американаца и Енглезића да га униште и онда ваљда доведу праве четнике на власт. Ти људи праве штету БиХ. Додик је представник српског народа, изабран је легално, поштено, његова странка постигла је увјерљиву побједу, он је побиједио за 30.000 гласова. Прсте даље од њега!", изјавио је предсједник Хрватске Зоран Милановић, изненађујуће оштро бранећи предсједника Републике Српске.

Слажем се са Милановићем да је Додик побједник предсједничких избора у Српској, и да би до краја свог мандата требало да буде предсједник Српске. Међутим, не знам ко су "четници" које Американци и Енглези желе, како Милановић тврди, да доведу на власт?

У више наврата сам на интернету гледао и слушао како Додикови страначки другари пјевају четничке пјесме и кличу Ђенералу Дражи... Мислио сам да управо они баштине тај дио наше историје... Међутим, добро обавијештени предсједник Хрватске сматра да Додик није из четничке приче, већ из неке друге, Милановићу, прихватљивије.

Значи ли то да су алтернатива Милораду Додику и његовој странци "четници" које би Американаци и Енглези да доведу на власт у Републици Српској! Шта мислите, браћо и сестре, о томе? И ко су четници у Српској?

(Доктор Драган Ђокановић, 13. 10. 2023)