Приказивање чланака по тагу SDS

Јуче сам, у објави "Ко одвлачи СДС од Републике Српске - уништава га!", написао: "Почетком прољећа 1993. године, једна група људи одлучила је да оживи СДС. Био сам на том састанку, али нисам подржао ту иницијативу. Сматрао сам да је прерано да политичке странке почну са радом, да смо још увијек далеко од Републике Српске и да нам политичка мимоилажења могу само нанијети штету. Међутим, Момчило Крајишник је био најупорнији у томе. Не знам да ли је претходно договорио са Радованом да Радован наступа умјереније, а да Момчило буде одлучан. Како год да је било - настао је ратни СДС."

Који су ме све разлози водили, да будем против организовања "ратног СДС-а"?

У наведеној објави сам написао да сам "сматрао да је прерано да политичке странке почну са радом, да смо још увијек далеко од Републике Српске и да нам политичка мимоилажења могу само нанијети штету." Међутим, није то био једини разлог!

"Ђокановићу, послао сам депешу савезном секретару за унуташње послове Петру Грачанину, да су се на територији Српске Републике БиХ појавиле паравојне формације и да их не можемо ставити под контролу!", рекао ми је Мићо Станишић, наш министар унутрашњих послова, након што сам, њему и Николи Кољевићу, на Јахорини, у Хотелу "Кошута", рекао за ратне злочине који се дешавају на територији наше Републике, а за које сам сазнао боравећи на терену и радећи посао конституисања општинских скупштина. Било је то почетком љета 1992. године.

"Значи, наш МУП зна за дешавања на терену и министар је реаговао!", размишљао сам на ту тему, враћајући се са Јахорине у Пале, у објекат "Кикинда", у којем смо радили Караџић, Крајишник, Кољевић, Плавшићева и ја. Отворио сам ту тему и на сједници Предсједништва Српске Републике БиХ. Биљана Плавшић је бурно реаговала, не вјерујући у оно што чује. Краће вријеме послије те сједнице, побјегла је у Београд и више се није враћала на посао.

"Учините све да заштите што више Муслимана!", рекао је Радован, једном активисти СДС-а који се пожалио да, у општини из које је дошао, нису у стању да заштите ни Муслимане који су имали одличне односе са људима из Српске демократске странке.

"Па ко то ради, ако Караџић овако говори, и ако ја никада нисам чуо да су из Српске демократске странке потекле такве идеје?", мучило ме је то питање.

Заједнички смо организовали Плебисцит нашег народа у новембру 1991. и позвали Муслимане и Хрвате да остану са нама у Југославији; Заједно смо, Караџић и ја, радили и на Конвенцији о Југославији, одржаној у Београду 03. 01. 1992. године, која је претходила потписивању Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ (09. 01. 1992) - са које смо, још једном, позвали све у БиХ да, са нама, остану у својој држави.

Био сам сигуран да СДС, као демократска странка, није креатор најружнијих ратних дешавања. Али, ако није СДС, ко онда јесте?

Е, управо је то и био разлог, уз онај наведени у јучерашњој објави, што нисам био за стварање "ратног СДС-а". Желио сам да сачувам успомену на предратног "барјактара" српског националног покрета у БиХ, за којег сам залегао у потпуности. И за српски покрет и за СДС! Међутим, нека снага је жељела да обрука и Србе у Републици Српској, и СДС. Да није настао "ратни СДС", план би им био узалудан.

СДС је главна мета садашње владајуће коалиције у Републици Српској! Не због његовог руководства, већ ради његовог чланства! Патриотског и оданог Републици Српској. Ја, такође, поновно, као и 1990. године, осјећам непријатељство власти.

(Доктор Драган Ђокановић, 11. 04. 2025)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1482-ko-sds-odvlaci-od-republike-srpske-unistava-ga

"Докторе, СДС је у Србцу био прихваћен од народа, а онда су људи почели да се дистанцирају од њега, иако су били захвални Милошу Милинчићу што је успио да спријечи ескалацију ратног сукоба између Давора и Србца. Шта ви мислите, зашто је СДС изгубио подршку Срба?" Ово питање из Србца и један негативан коментар о "ратном СДС-у", написан на овој страници прије неколико дана - траже да напишем нешто о томе.

Крајем маја 1990. године сарајевска телевизија у свом ударном дневнику пустила је три изјаве са састанка (до тада формираних и регистрованих) политичких странака и представника власти у БиХ. Емитоване су изјаве Нијаза Дураковића, предсједника комуниста, Алије Изетбеговића, предсједника СДА и моја изјава. "Немојте мислити да ће Срби у БиХ бити преварени као Срби у Хрватској! Ми ћемо спремни дочекати изборе.", слушао сам свој глас и гледао себе на екрану. Било је то први пут у мом животу да се као политичар појавим на телевизији. У сутрашњим сарајевским новинама наведено је да сам, на састанку одржаном у згради Скупштине БиХ, тражио да се дозволи и регистровање политичких странака са националним предзнаком.

Убрзо је настао СДС, а са Караџићем сам успоставио одличну сарадњу. Заједнички смо формирали Савјет за вишестраначку сарадњу, који је касније постао Политички савјет СДС-а. Мислим да сам био на свим састанцима Савјета, од првог када је конституисан па до посљедњег, уочи рата. Почетком рата "залеђен" је рад политичких странака на територији Републике Српске, па и рад Српске демократске странке. Жељели смо пуно јединство Срба на што бољем организовању Републике Српске.

А, онда, почетком прољећа 1993. године, једна група људи одлучила је да оживи СДС. Био сам на том састанку, али нисам подржао ту иницијативу. Сматрао сам да је прерано да политичке странке почну са радом, да смо још увијек далеко од Републике Српске и да нам политичка мимоилажења могу само нанијети штету.
Међутим, Момчило Крајишник је био најупорнији у томе. Не знам да ли је претходно договорио са Радованом да Радован наступа умјереније, а да Момчило буде одлучан. Како год да је било - настао је ратни СДС. По инерцији сам позван и на састанак Главног одбора, који је одржан на Јахорини, уочи доласка Слободана Милошевића, Добрице Ћосића, Момира Булатовића, Зорана Лилића, Николе Шаиновића и грчког премијера Константина Мицотакиса. Политички сукоб који је тих дана настао између руководстава у Београду, Подгорици и Палама - покушао сам да ријешим одласком код Добрице Ћосића, који је тада био предсједник СР Југославије. Замолио сам предсједника Ћосића да разговара са премијером СР Југославије Радојем Контићем - да се што прије организује састанак представника наше владе са Пала и представника Владе СР Југославије, а све у циљу што бржег рјешавања проблема за којег сам сматрао да ће бивати све већи. На састанак представника двије владе није се дуго чекало, али сам чуо да су Караџић и Крајишник негативно коментарисали тај мој одлазак у Београд. Нарочито Крајишник. Међутим, није ме њихово мишљење о томе пуно занимало, а и они су то знали.

Иако сам био оптерећен послом у Министарству за борачка питања и рјешавањем проблема по општинама Српске, ипак су до мене стизали врло негативни коментари о криминалу појединаца из СДС-а. Нарочито су били гласни коментари из Војске. Претпостављао сам да Караџић и Крајишник такође чују шта људи по Српској причају, па нисам осјећао потребу да одем до њих, да бисмо на ту тему разговарали. Додуше, у једном тренутку смо то Радован и ја били и начели, али не у контексту односа СДС-а према криминалу у Српској, већ у контексту тешког економског положаја породица припадника Војске. Објашњавао сам му да морал на положајима слаби зато што су војници незадовољни јер знају у каквом су стању оставили своје породице, приликом поласка на линије. "Ја са терена добијам другачије информације", био је Радованов коментар. "Такве информације можете да добијете само од оних који до Сумбуловца дођу у одијелима, а онда из гепека ваде маскирне униформе и тако обучени дођу овдје! 'Предсједниче, само напријед, до коначне побједе!', то Вам говоре. Знам ја врло добро који људи у ову зграду могу ући.", одговорио сам му.

Изборе, одржане 1996. године, СДС је добио, јер бирачи нису знали шта се све са странком дешавало у рату . Међутим, вријеме које је услиједило, почело је то све да открива. И неслогу унутар странке, и криминал њених чланова и бројне друге негативности. Тако су СДС-ова страначка кола кренула низбрдо. Појавили су се и пресвучени комунисти, који никако нису могли да забораве свој пораз на изборима 1990. године и, радећи против СДС-а, једва чекали де се поновно дочепају власти. То је одговарало и руководству Србије.

Све ове године, политичари садашњег СДС-у, никако да на прави начин "послажу коцкице", и оне пријератне, и оне ратне, али и послијератне - па да, са том спознајом, олдучно крену у будућност. Мој им је савјет: Посветите се Републици Српској и њеном напретку! Ко вас одвлачи од Републике Српске - уништава вас, желећи да максимално ослаби Републику Српску!

(Доктор Драган Ђокановић, 10. 04. 2025)

Два моја коментара који су додаци претходном тескту: 

1. Са Србима пуним патриотског набоја стварали смо СДС. Све сам то радио из чистог ентузијазма и жеље да помогнем да Срби преживе године у којима је почело појављивање поражених снага из Другог свјетског рата на европској политичкој позорници.(Доктор Драган Ђокановић, 10. 04. 2025)

2. Против Српске демократске странке у Крајини радили су разни шијуни. Прво су га, дјелујући синхронизовано, поцијепале службе из Србије, Хрватске и Странке демократске акције, а све захваљујући Биљани Плавшић (није уопште чудно што је Биљана Плавшић послије изласка на слободу одмах уточиште нашла у Београду). Потом су га систематски блатили, не би ли га огадили грађанима у Крајини. Када су успјели у томе, почело је јачање СНСД-а, ПДП-а и странака које су настале из Биљанине партије и које су буквално грабиле људе из СДС-а. Ту је, наравно, била и филијала србијанских комуниста и предртних удбаша - СПРС. Та партија је била главна повезница са безбједносним службама Србије. Побројаним су у помоћ прискочили, прво Вестендорп, потом и Ешдаун. Требало је СДС што више маргинализовати, мени медије учинити недоступним, а моју улогу у настанку СДС-а и Републике Српске умањити до небитности. Неколико људи из СДС-а, на челу са Калинићем и Шаровићем, добили су задатак да само на спомен мог имена, реагују негативно. Ту одиозност према мени ширили су по дубини СДС-а. Наравно да су и године чиниле своје - умирали су људи којима нико није могао да промијени мишљење о мени (као што је, примјера ради, био Др Десимир Митровић), а они који би се супротставили причама против мене, гурани су на периферију СДС-а. Један од таквих је оснивач и први предједник СДС-а у Власеници, професор Лукић. Нови политичари који су долазили у руководство СДС-а задовољавали су се страначким функцијама и посланичким мандатима, а СДС је тонуо до садашњег стања - без озбиљнијег плана за оправак странке и знања како да се направи политичка платформа од користи за Србе и Српску. Уз објаву коју сам написао, овај коментар је сасвим довољан свим члановима Српске демократске странке да сазнају истину. Драго ми је што ми се у Србцу појавила жеља да ово напишем. Можда је томе допринијела и чињеница што сам, и прије настанка СДС-а, имао успостављену политичку релацију са двојицом људи из овог краја и пионирима организовања Срба у овом граду - Војом Купрешанином и Видом Јањићем. (Доктор Драган Ђокановић, 10. 04. 2025)

Прије неколико дана писао сам о односу руководства СДС-а према мировним плановима за БиХ. Навео сам Кутиљеров и Овен-Столтенбергов план, са којима су се у СДС-у мирили као коначним рјешењима за БиХ, иако ни Кутиљеро а ни Овен и Столтенберг, као овлашћени међународни преговарачи, нису хтјели да прихвате, 9. јануара 1992. године, проглашену Републику Српску.

Одавно сам свјестан истине да већина Срба из БиХ никада није сазнала колики је био мој утицај на политику Срба у БиХ која је претходила проглашењу Републике Српске, нити су Срби из БиХ сазнали да је стварање цивилних органа и институција Републике Српске у ратном времену такође била моја иницијатива, а врло мали број људи зна да сам 1. фебрара 1995. затражио од великих сила да признају Републику Српску, на новој мировној конференцији о БиХ. СДС-ови политичари и медији су то бескрупулозно крили. Ту праксу сакривања моје улоге, у предратном и ратном времену, наставио је и СНСД. Додуше из другачијих побуда од СДС-а. Први су то радили да би се на њихов политички конто укњижило стварање Српске и створио алиби за политику предаје Босни и Херцеговини државних ингеренција које је Српска добила у Дејтону и Паризу. Други су, мислим на СНСД, не размишљајући ни о мени ни о томе како је стварана Српска, али ни о томе куда Српску води политика коју је усмјерио СДС након Дејтона, наметала и Српској и БиХ себе као главну политичку снагу за сваку тему и рјешавање сваког политичког проблема.

Ово што сам навео претходило је садашњој располућености српске политике у Републици Српској: на ону којој је ближа унитаристичка политика бошњачких странака од (арогантне и свађалачке) већинске српске политике у Српској, и на ту, арогантну и свађалачку политику, која у хрватској странци види спасоносног политичког савезника, док српска браћа њеним протагонистима (а политичким неистомишљеницима) покушавају да забију нож у леђа.

Мрка капа за Србе у Републици Српској!

(Доктор Драган Ђокановић, 24. 01. 2025)

"Финансирали смо се из сопствених средстава, буквално су то средства кандидата на листама, било за одборнике, било за начелнике и то је херојски чин, да у тако 'партизанским' условима учествујете на изборима", прокоментарисао је учешће и резултат Српске демократске странке на локалним изборима, њен предсједник Милан Милићевић.

Па, управо због тог "партизанског", (још бих додао - удбашког), политичког фактора, који је у СДС стигао са некадашњим истакнутим члановима Савеза комуниста БиХ, (оне водеће је лако побројати), СДС се и нашао у садашњој ситуацији. Нажалост, тај фактор није на вријеме уочен, без обзира на сва моја упозорења, давне 1993. године.
Он ће и даље дјеловати, све док СДС, у свим општинама Републике Српске, не стигне до резултата као у Бањалуци - да нема ниједног одборника.
Е, онда ће неки удбин стипе побједоносно да каже да је посао окончан, да СДС више не постоји.

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 10. 2024)

"Увођењем санкција појединцима, али и компанијама из Републике Српске, Сједињене Америчке Државе покушавају да уруше привредни и економски систем Српске. У Америци је добро позната теза да је бизнис најважнији...", пише синоћ РТРС, портал владјуће структуре у Републици Српској.

Као што знамо Канцеларија за контролу имовине странаца америчког Министарства финансија увела је санкције за седам фирми из Републике Српске, због, како је наведено, њихове повезаности са породицом предсједника Републике Српске Милорада Додика. "Додик је искористио свој службени положај за гомилање личног богатства кроз компаније које су повезане с њим и његовим сином Игором Додиком", појаснили су из Амбасаде САД у БиХ. Санкционисане компаније, како наводе Американци, представљају "главне изворе прихода за корумпирану мрежу подршке Милорада Додика, предсједника Републике Српске".

Грађани у Републици Српској чули су наравно за америчке санкције фирмама из Републике Српске. Међутим, велики број њих није знао да фирме које су санкционисане од стране Министарства финансија САД, због повезаности с породицом предсједника Републике Српске, представљају "привредни и економски систем Српске", како то синоћ потврди РТРС.

Значи, ако је истина ово што тврде Американци (да су санкционисане фирме дио коруптивне мреже породице предсједника Српске) и ако је истина ово што је синоћ објавио РТРС: да те фирме представљају "привредни и економски систем Републике Српске" - произилази закључак да је Милорад Додик све године своје владавине провео у стављању највећег дијела бизниса у Српској под своју контролу.

С обизиром на то да сви у Српској знају да је СНСД, (политички субјект Милорада Додика), своју страначку инфраструктуру изграђивао и учвршћивао путем радних мјеста у општинским администрацијама, затим у републичком бирократском апарату, значајним дијелом и на босанскохерцеговачком нивоу, те у здравству, школству, полицији и правосуђу Републике Српске - требало би да нам буде јасно да, ми у Српској, имамо само илузију да живимо у складу са Уставом Републике Српске и њеним законима. Реално стање је да живимо у "привредном и економском систему", додао бих и политичком, којег су, за своје потребе, од почетка спровођења Дејтонског споразума па све до данас, изграђивале политичке странке из Републике Српске. Предвођене, прво СДС-ом, потом СНСД-ом, а увијек је ту бивао и ПДП да нешто приграби за себе, потом Чубриловић, Стевандић, Нешић и још неколицина политичара из Републике Српске...

А Американци?
Далеко су они од бораца за чист бизнис и чисту политику.

(Доктор Драган Ђокановић, 26. 06. 2024)

У јучерашњој објави ЧИЈУ ВОЉУ ЋЕ ПРЕДСТАВЉАТИ НОВА ПОЛИТИЧКА СТРАНКА "ВОЉА НАРОДА", написао сам сљедећу реченицу: "Српска демократска странка која је настала на Петровдан 1990. године и која је замрзла своје политичко дјеловање почетком рата 1992. године; а, као исто правно лице, наставила своје дјеловање у прољеће 1993. године - престала је да постоји!"

Један коментар на ту моју објаву гласио је: "Ако сам разумио текст, странци (СДС-у) никад није активиран рад од 1993. године. Како су до сада излазили на изборе?"

Тај коментар отворио је једну врло интересантну тему. Тему о судским рјешењима Српске демократске странке. СДС је, значи, регистрован у љето 1990. године, као политичка странка која ће дјеловати на територији Босне и Херцеговине. Та странка свој континуирани двогодишњи рад прекида почетком рата 1992. године...
У рату, у прољеће 1993. године, СДС се поновно појављује у политичком животу, овог пута Републике Српске...
Руководство тог ратног СДС-а, значи СДС-а реактивираног у прољеће 1993. године, морало је, као и све друге политичке странке учеснице избора 1996. године, да се пријави организатору тих Дејтонских избора (пишем Дејтонских, јер су избори 1996. године били саставни дио Дејтонског споразума), а организатор је била Организација за европску безбједност и сарадњу, скраћено ОЕБС (на енглеском језику: Organization for Security and Co-operation in Europe, а скраћено OSCE). Услови за регистровање свих странака учесница тих избора били су: прикупити 10 хиљада потписа грађана (у форумуларе које су издавале канцеларије ОЕБС-а) и донијети важеће судско рјешење о регистрацији политичке странке која се пријављује Канцеларији ОЕБС-а...
Ако су људи из СДС-а приложили (своје прво) рјешење Основног суда у Сарајеву о регистрацији, откуд им? Јесу ли то на Пале, на почетку рата из страначке централе у Сарајеву, (која је била дубоко на територији под контролом "Алијиних политичких и паравојних активиста"), однијели рјешење о регистрацији странке, а оставили Србе у Сарајеву да се сналазе како знају и умију? Или су током рата извршили регистрацију тог ратног СДС-а у неком од судова у Републици Српској? Ако су ратни СДС регистровали у суду, примјера ради, у суду у Бањалуци, или у Сокоцу, када су имали оснивачку скупштину и ко су потписници оснивања тог ратног СДС-а?

Очигледно је да су, те 1996. године, игране закулисне игре у СДС-у, чим су на изборе 1996. године одлучили да се кандидују за освајње власти у Сарајеву, "гурајући" у страну специјалне паралелне везе са СР Југославијом (Србијом и Црном Гором) и заборављајући резултат изјашњавања Срба у БиХ на Плебисциту 1991. године...

Какво год да је судско рјешење приложио СДС организаторима избора 1996. године, било им је важеће до прије неколико дана, када је и ратни, односни и ратни и послијератни, СДС престао да постоји.

(Доктор Драган Ђокановић, 07. 06. 2024)

На објаву "Народни СДС престао је да постоји половином 1992!", стигао је коментар: "Само једно питање...да ли се још неко пријавио да учествује на локалним изборима, осим СДС-а..по Шмитовом закону?"
Одговорио сам: "Није нико ВОЉОМ НАРОДА. Зашто су српске политичке странке занемариле вољу свог народа и пријављују се на такве изборе, питајте их."

Постављено питање, ипак, тражи додатно објашњење!

1. Дејтонски споразум и избори
Дејтонски споразум се почео спроводити НАКОН одржаних избора 1996. године. Значи, воља народа је уграђена у фундамент Дејтонског споразума, тако да он (Дејтонски споразум) постаје неважан ако га народ не подржава. Народну вољу показују бирачи на изборима, гласајући за политичке странке и независне кандидате, а по тренутно важећем изборном закону.

2. Кристијан Шмит и измјене изборног закона
Кристијан Шмит, од измјена изборног закона у БиХ, (које је урадио противно политичким и државним ставовима Републике Српске, а рекао бих и против политичке воље Срба у Српској), није могао пронаћи бољу варијанту за своју (нелегалну) мисију у БиХ. Углавном непотребним измјенама изборног закона, а уз подршку званичне Федерације БиХ и својих политичких мегафона у Републици Српској (то су они који непрестано говоре како су покрадени на изборима) - Кристијан Шмит је успио да се "увуче" и у Републику Српску, односно да се наметне бирачима у Српској и њиховим изабраним представницима.
Након локалних избора, Кристијан Шмит ће и званично бити високи представник и у Републици Српској. Српске странке су се пријавиле за изборе по његовим измјенама изборног закона, а по тим измјенама понашаће се и бирачи у Српској - тако да ће локални избори - Шмитови први избори у Српској - бити уписани као његови први историјски избори у Републици Српској.

Ниједан високи представник прије Шмита није успио да уради то што је урадио овај Нијемац. Загосподариће изборним процесом и у Републици Српској, а то значи да ће сваког изабраног представника моћи да смијени, позивајући се на легитимитет који је добио од бирача. Значи, Кристијан Шмит ће постати "Високи представник Кристијан Шмит-воља српског народа". Не СДС, не СНСД, не ПДП, они неће бити воља народа - воља народа ће бити Кристијан Шмит! А све због лоше политике СНСД-а, СДС-а, ПДП-а, социјалиста, Стевандића, Чубриловића, Нешића...

(Доктор Драган Ђокановић, 03. 06. 2024)

Везани чланци: 

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1133-narodni-sds-prestao-je-da-postoji-polovinom-1992

У јучерашњем коментару сам написао: "Караџићева политика, коју је почео да заговара у прољеће 1993, реактивиравши СДС на неприхватљивој политичкој платформи, била је највећи проблем за завршетак рата и прихватање Републике Српске...", а онда сам, од господина Новака Гаврића, добио питање: "Која је то 'неприхватљива' политичка платформа на којој је Караџић реактивирао СДС у сред рата?"

СДС је настао 1990. године као потреба нашег народа да има своју националну политичку странку која ће га представљати на првим босанскохерцеговачким изборима 1990. године. Након избора и добијеног народног повјерења СДС је требало да реализује вољу српског народа у БиХ. Политичка воља нашег народа била је: учврстити равноправност Срба у БиХ и очувати савезну државу Југославију ради наставка заједничког живота са браћом из других република, али и заједничког живота са другим народима (који такође желе савезну државу Југославију)... СДС, иако је имао назив политичке странке и страначке одборе, био је и неформална кровна политичка структура за све што се у нашем народу бавило политиком, а касније и одбраном народа. Зато га не мало наших људи назива и покретом Срба у Босни и Херцеговини, за период 1990-1992. Много Срба је учествовало у дјеловању тог, никад конституисаног народног покрета, а нису били чланови СДС-ових одбора...
Као политичка странка, СДС, почетком рата у БиХ престаје са организованим страначким радом. Без обзира на престанак страначког рада СДС-а, сваки појединац који је био укључен у стварање Републике Српске, на било ком нивоу и на било ком задатку, имао је осјећај да дјелује у СДС-у као покрету нашег народа. Свједок сам да су људи са задовољством дјеловали.

Међутим, у прољеће 1993. године Караџић је одлучио да реактивира СДС, али сада само као организацију подршке за учвршћивање њега и Момчила Крајишника на власти. Наравно да су многи људи брзо схватили зашто је то Караџић урадио. Прочуло се и да се Караџић и Крајишник знају одавно, да су имали проблеме са законом око некаквих привредних малверзација и били притварани. Политички ентузијасти у томе нису жељели да учествују и нестајали су са политичке сцене Републике Српске. Бројни универзитетски професори, такође.
Никакву везу са таквим СДС-ом ни ја нисам желио да имам.

СДС је сада странка која се бори да учествује у изборном процесу којег контролише Нијемац Кристијан Шмит. Чак су спремни да тврде да је то што покушавају да ураде "воља народа".

(Доктор Драган Ђокановић, 02. 06. 2024)

"Одлука странака из власти да изађу на изборе по тзв. Шмитовом закону је била очекивана од првог тренутка и од почетка приче о доношењу Изборног закона Републике Српске они су знали да ће изаћи на изборе по правилима ЦИК-а", изјавио је Милан Миличевић, предсједник СДС.

Коментаришући Додикове оптужбе за издају, предсједник ПДП-а Бранислав Бореновић, каже: "Не чуди ме што је баш њему свака друга о издаји. Свако прича о ономе у чему је највјештији."

"Након што је опозиција одбила да одлука о изласку односно неизласку на изборе по наметнутим правилима ЦИК буде консензус политичких партија из Српске, алтернативе није било" - брани себе, своју странку и своју коалицију лидер СНСД-а Милорад Додик.

"Не можемо да допустимо нереде у Републици Српској. Не можемо да допустимо опозицији да преузме општине без воље народа и послије тога ратује са нама и у тим општинама расписујемо изборе по нашем закону", прискаче у помоћ предсједнику Републике и СНСД-а, Ненад Стевандић, предсједник републичке скупштине.

То нам је, браћо и сестре, тренутно стање политике у Републици Српској.
Ако су СДС и ПДП и били "страни плаћеници", сада су им акције пале, јер више нико нема интерес да им даје паре да се боре против Милорада Додика и СНСД-а.
Ни Милорад Додик више не би требало да рачуна на гласове патриота из Српске, али ни на нападе "страних плаћеника", јер, како сам рече, није имао алтернативу те се морао прикључити "издајничкој опозицији" и Шмиту...

Дакле, у Републици Српској, прецизније речено: у њеном парламентарном животу, нема више ни"патриота" ни "страних плаћеника".
И једни и други, идући из различитих праваца, стигли су до позиције СТРАНИХ ПОСЛУШНИКА.

Што би наш народ рекао: "Сами пали, сами се убили!"

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 05. 2024)

Позив који сам, у име Патриота Српске, упутио Српској демократској странци сличан је мојој иницијативи (из маја и јуна 1990. године) да се измијени Закон о политичком удруживању грађана СР БиХ и дозволи регистровање политичких странака са националним предзнаком.

Након усвојених измјена наведеног закона, стекли су се услови за оснивање и регистровање Српске демократске странке.
За ту моју иницијативу су знали тадашњи челни људи СДС-а па су, одмах по оснивању странке, жељели сарадњу са мном. Та сарадња донијела је много тога доброг СДС-у, а и Србима у цјелини.

Слога СДС-а и Демократске странке федералиста (ДСФ), која је почивала на свакодневним договарањима првог СДС-овог предсједника и мене, сметала је свима онима који нису жељели успјех Срба у БиХ, а касније и Републике Српске...

Сада се налазимо у ситуацији у којој се налазимо. И СДС и Патриоти Српске (некадашњи ДСФ) - странке које су политички творци Републике Српске.

Мој позив за поновну сарадњу није временски орочен, али постоји само један услов, а он гласи: И садашње чланство Српске демократске странке, као што је то чинило и чланство оригиналне Српске демократске странке у периоду од 1990. до прољећа 1992. године, мора се посветити рјешавању проблема Срба и рјешавању проблема наше Републике Српске.

Да нам живи Република Српска!

(Доктор Драган Ђокановић, 12. 05. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1104-poziv-rukovodstvu-i-clanovima-srpske-demokratske-stranke