Туризам
Приказивање чланака по тагу BiH
МРКА КАПА ЗА СРБЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ!
Прије неколико дана писао сам о односу руководства СДС-а према мировним плановима за БиХ. Навео сам Кутиљеров и Овен-Столтенбергов план, са којима су се у СДС-у мирили као коначним рјешењима за БиХ, иако ни Кутиљеро а ни Овен и Столтенберг, као овлашћени међународни преговарачи, нису хтјели да прихвате, 9. јануара 1992. године, проглашену Републику Српску.
Одавно сам свјестан истине да већина Срба из БиХ никада није сазнала колики је био мој утицај на политику Срба у БиХ која је претходила проглашењу Републике Српске, нити су Срби из БиХ сазнали да је стварање цивилних органа и институција Републике Српске у ратном времену такође била моја иницијатива, а врло мали број људи зна да сам 1. фебрара 1995. затражио од великих сила да признају Републику Српску, на новој мировној конференцији о БиХ. СДС-ови политичари и медији су то бескрупулозно крили. Ту праксу сакривања моје улоге, у предратном и ратном времену, наставио је и СНСД. Додуше из другачијих побуда од СДС-а. Први су то радили да би се на њихов политички конто укњижило стварање Српске и створио алиби за политику предаје Босни и Херцеговини државних ингеренција које је Српска добила у Дејтону и Паризу. Други су, мислим на СНСД, не размишљајући ни о мени ни о томе како је стварана Српска, али ни о томе куда Српску води политика коју је усмјерио СДС након Дејтона, наметала и Српској и БиХ себе као главну политичку снагу за сваку тему и рјешавање сваког политичког проблема.
Ово што сам навео претходило је садашњој располућености српске политике у Републици Српској: на ону којој је ближа унитаристичка политика бошњачких странака од (арогантне и свађалачке) већинске српске политике у Српској, и на ту, арогантну и свађалачку политику, која у хрватској странци види спасоносног политичког савезника, док српска браћа њеним протагонистима (а политичким неистомишљеницима) покушавају да забију нож у леђа.
Мрка капа за Србе у Републици Српској!
(Доктор Драган Ђокановић, 24. 01. 2025)
ПОЛИТИЧАРИ И БИРАЧИ ИЗ СРПСКЕ ПРИЗНАЛИ СУ ОВАКВУ БИХ
У својој предизборној кампањи, на Општим изборима 1996. године - који су били саставни дио Дејтонског споразума, и након којих су се и државе чланице Вијећа за имплементацију мира изненадиле да политички субјекти из Републике Српске, након троипогодишњег крвопролића и великих страдања, желе да држава БиХ буде субјект за спровођење Дејтонског споразума, а не њени ентитети - упозорио сам на далекосежност грешке за коју су се, тада, припремале да почине српске странке из Републике Српске на челу са СДС-ом и коалицијом Савез за мир и прогрес (ту коалицију је створила и финансирила тадашња власт Србије, на челу са Милошевићем).
На нашу жалост а на штету Републике Српске, грешку су и починиле! Жалост постаје још већа када се зна да су им се придружили и бирачи из Републике Српске, па је око милион њих (сигуран сам неупућених) гласало за конституисање Предсједништва БиХ и Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ.
Од те чињенице сви у Републици Српскоj који су у стању да анализирају нашу државно-политичку кризу, морају да пођу. Политичари, правници (макар били и универзитетски професори), бирачи, као и грађани који не излазе на изборе требало би да знају да је почетак наше кризе почео учешћем политичких странака из Републике Српске на иборима за ниво БиХ, Предсједништво БиХ и Представнички дом Парламентарне Скупштине БиХ. Тада су Срби из Републике Српске, политичари и бирачи, и први и други из својих разлога, рекли да се слажу да је постдејтонска БиХ (међународно)правни насљедник (прије рата и мимо воље српског народа из југословенске федералне јединице СР БиХ) признате БиХ. Дакле, иако су Срби на свом новембарском Плебисциту, 1991. године, рекли да желе да остану да живе у савезној држави Југославији, ту народну вољу су бирачи из Републике Српске, на Општим изборима 1996, преиначили у останак Срба у независној држави БиХ, овјеривши притом и онај дио Дејтонског споразума у којем пише да се БиХ састоји и од Републике Српске. Међутим, главна ствар тих избора је овјера државе Босне и Херцеговине, од стране Срба из Републике Српске!
Значи у исто вријеме, истог дана те 1996. године, бирачи су рекли да је територија Републике Српске саставни дио територије БиХ. Ми данас можемо да бранимо тезу да је територија Републике Српске власништво Републике Српске, али, након тих успјелих избора за Предсједништво БиХ и Представнички дом ПС БиХ, не можемо да одбранимо тезу да је територија Републике Српске искључиво власништво Републике Српске, све док постоје институције БиХ. Разбијање БиХ по узору на разбијање савезне државе Југославије, или раздвајање Републике Српске од Федерације БиХ по узору на разлаз Чешке и Словачке, теоретски је изводиво само након избора који ће показати да не постоји никаква жеља за постојањем државе БиХ.
Правни стручњаци који данас пишу и анализирају пренос надлежности са нивоа Републике Српске на ниво БиХ, у овом вијеку, не смију да забораве први дио приче преноса надлежности у посљедњим годинама прошлог вијека. Наиме, СДС и Савез за мир и прогрес у правцу Сарајева као најjаче политичке скупине из Републике Српске, одлучиле су да признају Предсједништво БиХ и прихвате конституисање Представничког дома, (а не само Дома народа што је била и једина дејтонска обавеза Републике Српске, односно њене Народне скупштине). Учешем на тим изборима и изборним успјехом кренули су постављање темеља за пренос надлежности Републике Српске на ниво постдејтонске државе БиХ. Прво су пренесене најважније надлежности, предсједничка и скупштинска, а онда су услиједиле и бројне друге.
Највећу кривицу, или највеће заслуге (у зависности како ко гледа на БиХ) за почетак те незавине босанскохерцеговачке приче Срба из Републике Српске, сносе (имају) Караџић, Крајишник и други људи из руководстав СДС-а), а онда Милошевић, па Плавшићева са својом коалицијом, потом лидери српских политичких странака из Републике Српске Додик, Шаровић, Иванић, али и бројни други српски политичари из Републике Српске који су у Сарајево на функције одлазили скоро као сиротани, а враћали се као прилично имућни људи. За вријеме њихових мандата и за вријеме њиховог личног богаћења Република Српска постајала је све сиромашнија и сиромашнија за надлежности које је могла иимала право да сачува.
(Доктор Драган Ђокановић, 16. 01. 2025)
Напомена: Фотографисано у Бањалуци - Република Српска
НЕОПХОДАН ЈЕ ПОЛИТИЧКИ ДОГОВОР У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ!
Имамо само један прави пут изласка из постојеће политичке кризе! То је пут који нас води у Републику Српску, на договор.
А у Републици Српској морамо да се договоримо о:
1. Босни и Херцеговини
2. Европској унији
3. Русији
4. Србији
5. НАТО-у
Ад 1) Босна и Херцеговина
Обавеза Републике Српске, односно Народне скупштине Републике Српске, је да изабере делегацију од пет чланова и пошаље је у Дом народа Парламентарне скупштине. И то није проблем да се уради. Међутим проблем ће настати око Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ! До сада су се политичке странке из Републике Српске, не бендајући државни интерес Републике Српске и не информишући бираче о својим политичким плановима, отимале око посланичких мандата у Представничком дому (а то значи плата и других бенефиција за своје људе и странке у цјелини). Њиховим досадашњим радом, од избора 1996. године па до данас, Република Српска је губила надлежност за надлежношћу.
Око свега тога се мора постићи договор у Републици Српској! Сви они који не желе да се договоре и пристану да Република Српска наступа јединствено у оба дома Парламентарне скупштине БиХ - морају бити означени као узрочници дестабилизовања, државног девастирања, односно слабљења Републике Српске.
Ад 2) Европска унија
Јесмо ли за Европску унију или нисмо? По ком основу политичари из Републике Српске дају допринос уласку БиХ у Европску унију, или су против уласка БиХ у Европску унију - када не постоју званично показано мишљење грађана Републике Српске о томе.
Ад 3) Русија
Владајућа структура Републике Српске, предвођена предсједником Републике, предсједником Народне скупштине и предсједником Владе постала је проруска структура, а да грађани Републике Српске никада нису дали зелено свјетло за такву политику.
Ад 4) Србија
Србија и Босна и Хрецговина (са Републиком Српском и Федерацијом БиХ) су међународно признате државе и државе које су се међусобно признале. Међутим, понаша ли се руководство Републике Српске у складу са међународним дипломатским стандардима када је однос са Србијом у питању, крши ли те дипломатске стандарде и да ли има сагласност грађана и упориште у "специјалним паралелним везама", (дефинисаним у Дејтонском споразуму), за своју садашњу политику према званичном Београду?
Ад 5) НАТО
Бројна докумената су политичари из Републике Српске потписали са представницима НАТО-а (без сагласности грађана Републике Српске), усвојили законе по којима би БиХ већ требало да је чланица НАТО-а (без сагласности грађана Републике Српске), а онда, такође без сагласности грађана Републике Српске, окренули ћурак и покушавају да спријече улазак БиХ у НАТО.
Ово што сам навео су кључне политичке ствари за Републику Српску, оне су и узрок политичке кризе у Српској и о њима бисмо, као грађани Републике Српске, морали постићи договор. Или, ако не можемо постићи договор, онда да резултати избора, након презентовања јасних политичких ставова по наведеним питањима, буду досљедно поштовани.
(Доктор Драган Ђокановић, 16. 01. 2025)
НИСУ ЗНАЛИ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ ДА БРАНЕ ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
"Ја у Сарајеву браним Републику Српску!", често је истицао јуче ухапшени Ненад Нешић, не заборављајући да подигне три раширена прста.
Да ли је Ненад Нешић ухапшен као Србин, који "брани Републику у Сарајеву", или је ухапшен као некадашњи републички директор?
Из његове странке тврде да је ухапшен у оквиру ширег "прогона" Срба и да је "изабран као мета Тужилаштва, како би, уз процес Милораду Додику, на још једном снажном и непоколебљивом Србину, послали поруку цијелом српском народу – да треба да сагне главу и ћутке прихвати туђу вољу и диктат".
Ако овај страначки маркетинг одгурнемо у страну, остаје гола истина да је "цијели српски народ" чуо да је Ненада Нешића ухапсила Полиција Републике Српске, по налогу Тужилаштва БиХ, и то као некадашњег републичког директора, а не као садашњег "снажног и непоклебљивог Србина", који као актуелни државни министар "у Сарајеву брани Републику Српску".
Ненад Нешић, као ни остали министри и посланици из Републике Српске, није у Сарајеву бранио Републику Српску, ни као посланик ни као министар, већ је у Сарајеву градио и учвршћивао Босну и Херцеговину, и то из мандата у мандат. Градио и учвршћивао управо овакву БиХ: да Полиција Републике Српске по налогу Тужилаштва БиХ мора да ухапси Србина или Српкињу из Републике Српске. Али не зато што су "непоколебљиви Срби", већ зато што Тужилаштво БиХ може да припреми оптужницу против њих.
Такву државу БиХ, свих ових година, од почетка 1997, у Сарајеву граде политичари и политичке странке из Републике Српске. И Нешићев ДНС, али и СНСД-Милорад Додик којег су људи из Нешићеве странке споменули у свом саопштењу, и који, такође, може доћи у ситуацију да му Полиција Републике Српске, по налогу Тужилаштва БиХ, закуца на врата.
Ако је у јучерашњем хапшењу Ненада Нешића било и тенденциозног избора термина хапшења, као поруке предсједнику Републике Српске Милораду Додику - ни то ме не би изненадило. Такву су државу БиХ изградили и српски кадрови из Републике Српске. Нису је градили да "у Сарајеву бране Републику Српску", већ зато што нису знали Републику Српску да бране из Републике Српске.
(Доктор Драган Ђокановић, 27. 12. 2024)
УЛАЗИМО ЛИ У ЈОШ МРАЧНИЈИ ПЕРИОД У ТАМНОМ ВИЛАЈЕТУ?
Разум је ноћас превладао у Народној скупштини Републике Српске. Нема ништа од евентуалног конфронтирања припадника Полиције Републике Српске са припадницима СИПА-е и Судске полиције БиХ, јер су владајуће странке у Републици Српској одлучиле да Милорад Додик, ипак, мора бити кооперативан и наставити да мирно иде на Суд БиХ, како год да се да се тај процес против њега заврши.
Јуче сам, у коментару на објави "Предсједник Републике и посланици Народне скупштине данас су на великом испиту!", написао да "Додик и његови адвокати морају увјерити Суд БиХ да Кристијан Шмит није смио да се уплиће у Кривични закон БиХ".
Међутим, видјећемо да ли ће и успјети у томе. Ако успију, биће одлично. Ослобађајућа пресуда, у том случају, значила би да БиХ није тотални протекторат и да постоји нада да се Република Српска и Федерација БиХ извуку из канџи странаца који у БиХ раде шта им је воља. Али ако не успију у томе, већ Суд БиХ потврди да је Кристијан Шмит имао право да мијења Кривични закон БиХ, онда улазимо у још мрачнији период у ионако тамном вилајету.
(Доктор Драган Ђокановић, 25. 12. 2024)
КАРАЏИЋ СЕ ИЗНЕНАЂУЈУЋЕ БРЗО СЛОЖИО СА МНОМ
Од потписивања Декларације за проглашење Републике Српске био сам непоколебљиво за то да наша република, као федерална јединица, буде у саставу савезне државе Југославије. То је уписано и у наш први Устав; у Члану 3. писало је "Република се налази у саставу савезне државе Југославије."
Иако је Конференција о БиХ, (под вођством португалског дипломате Кутиљера), почела половином фебруара 1992. године; Иако су на тој Конференцији, поред муслиманских и хрватских представника, учествовали и Караџић, Кољевић и Крајишник, па тим својим учешћем практично прихватили причу о независној БиХ; Ипак је, под притиском резултата Плебисцита Срба из новембра 1991. године и Конвенције о Југославији коју смо Караџић и ја потписали 3. јануара 1992. године у Београду - у Уставу Српске Републике БиХ, усвојеном 28. фебруара 1992, писало да је Српска Република БиХ у саставу савезне државе Југославије.
Након 6. априла 1992, када је БиХ као независна држава призната од стране Европске Заједнице и Сједињених Америчких Држава и након 27. априла, када је без Српске Републике БиХ проглашена СР Југославија, а увјеривши се у неконзистентност политичког понашања Караџића, Кољевића и Крајишника - час су били за Српску Републику БиХ као федералну јединицу у Југославији, а час за прихватање Кутиљеровог плана по којем у независној БиХ нема ни Српске Републике ни Југославије - постао сам потпуно сигуран да проглашену Републику Српску морамо организовати као модерну државу засновану на изборним резултатима из 1990. године, војнички је бранити, а до њене међународне верификације доћи помоћу Сједињених Америчких Држава.
Планове који су се ређали након пропасти Кутиљеровог, Венс-Овенов и Овен-Столтенбергов, нисам ни доживљавао озбиљно, никада на скупштинским сједницама нисам дискутовао о њима, али укључење Сједињених Америчких Држава у мировни процес, 1994. године, кроз дјеловање у Контакт групи (заједно са Русијом, Француском, Великом Британијом и Њемачком), доживио сам као шансу да можемо стићи до међународне верификације Републике Српске.
Успјешна активност америчког амбасадора Цимермана, да муслиманског политичког вођу Алију Изетбеговића одврати од Кутиљеровог мировног плана, била ми је доказ да администрација САД има амбицију да уради нешто у БиХ, али да због својих избора, била је то 1992. година, то није у стању ни да артикулише нити да спроведе.
Караџићу сам у јуну 1992. године, на Палама, рекао да ми, без обзира на то што наши људи траже увођење ратног стања, морамо урадити управо обрнуто: Морамо од Републике Српске изградити цивилну, демократску државу! Прихватио је ту моју идеју. Неизмјерно сам му захвалан ради тога. Никада нисам стигао да га питам зашто се тако брзо сложио са мном.
За само неколико мјесеци, дакле у другој половини 1992. године, у свим општина Републике Српске у функцији су биле цивилне скупштине од одборника изабраних на изборима 1990. године. Током 1993. године створили смо и републичке системе. "Владо, морамо створити републичке системе који ће функционисати усклађено са општинским", рекао сам на првом радном састанку Владимиру Лукићу, другом по реду предсједнику у историји Влада Републике Српске. И створили смо их.
А онда је дошла та 1994. о којој сам писао претходних дана. Преломна година у историји Републике Српске! Година за коју сам био сигуран да је најважнија година за Републику Српску! Нажалост био сам једини у Влади Републике Српске који је тако гледао на 1994. годину.
Међутим, ја сам био увјерен да ћу успјети да увежем интересе америчке администрације да буде главни фактор у завршетку рата у БиХ и предсједника Србије коме је то такође била велика политичка шанса коју неће хтјети да пропусти.
У једној од претходних објава писао сам о академику Михајлу Марковићу који ми је помогао у организовању састанка са генералним секретаром владајуће партије у Србији Миломиром Минићем, на којем је генерални секретар СПС-а рекао: "Предсједник Милошевић жели сарадњу са Драганом".
У некој од наредних објава писаћу о томе како је моја иницијатива стигла и до тадашњег америчког предсједника Клинтона.
(Доктор Драган Ђокановић, 20. 10. 2024)
Везани чланци:
САМО ЈЕ ДОМ НАРОДА ДЕЈТОНСКА ОБАВЕЗА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
"Етничке регионализације за нас нису биле прихватљиве.", признао је Алија Изетбеговић, у интервјуу обављеном 2008. године, разлог због којег није прихватио Кутиљеров план већ се опредијелио за рат.
Иако је рат завршен Дејтонским споразумом који је учврстио етничке подјеле у БиХ, бошњачки политичари још увијек нису у стању да се одвоје од политичких ставова Алије Изетбеговића, упорно покушавајући да омаловаже етничку регионализацију и наметну централистичку државу.
Велики су противници Републике Српске, рекао бих да су и непријатељи Републике Српске, и чине све да јој умање државну вриједност. Инструменти које користе у том свом антисрпском раду су Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, Уставни суд БиХ и Централна изборна комисија БиХ, а подршка им је све ове године стизала од једног броја Западних земаља.
У прилог им је ишло и дјеловање српских политичких странака из Републике Српске, које су издигле изнад Републике Српске и на своју руку раде и гласају у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ.
Од првих послијератних избора одржаних 1996. године, па све до ових посљедњих одржаних 2022. године, занемарују чињеницу да је ЈЕДИНА ПОСТИЗБОРНА ОБАВЕЗА Републике Српске, (по Дејтонском споразуму), СЛАЊЕ СРПСКЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ у Дом народа Парламентарне скупштине БиХ. И све што је требало да се договара на нивоу БиХ, морало је да се договара САМО у Дому народа.
(Доктор Драган Ђокановић, 02. 10. 2024)
"ОПЦИЈА КОЈА ЈЕ ПРЕОСТАЈАЛА ЈЕ БИО РАТ!"
"Након изласка Словеније и Хрватске из Југославије, рат се више није могао избјећи. Или се могао избјећи, али, наравно, само под условом капитулације. Али пошто капитулација није долазила у обзир, опција која је преостајала је био рат.
Само сам вербално дао подршку Кутиљеровом плану, али сам одбио да га потпишем и до потписивања није дошло. Предвиђао је етничке регионализације, а оне за нас нису биле прихватљиве.
Било је неопходно да Кутиљеров план не одбијем прије рефeрендума, јер би референдум дошао у питање. Референдум се одржавао 29. фебруара, а разговори у Лисабону шест-седам дана прије референдума, а било нам је врло важно да се референдум одржи. Малоприје сам Вам рекао какав је референдум имао значај за Босну и Херцеговину. То је значило прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.", реченице су из интервјуа Алије Изетбеговића, којег је дао 27. фебруара 2008. године.
Потребно је да напоменем да је ријека Рубикон представљала границу између Италије и Галије (Горње Италије). Чувена је по Цезаровом преласку преко ње, што је био знак за почетак грађанског рата. Отуда: прећи Рубикон значи: направити посљедњи корак, послије којег нема враћања.
Читајући Изетбеговићеве реченице, да се закључити да је он обмануо своје сљедбенике. Погрешним повезивањем појмова "референдум" и "Рубикон" са појмовима "агресија" и "грађански рат", довео је босанскохерцеговачке Муслимане у велику заблуду. Убиједио их је да ће им рат против Срба бити лакши ако га назову агресијом, а не грађанским ратом - и позвао их да изађу на референдум. Убиједио их је да ће им рат послије референдума бити лакши, неголи рат прије референдума. Останак у мањој Југославији, коју је и он злонамјерно називао крњом, (у којој ће бити око девет милиона Срба), представио је Муслиманима као капитулацију, а капитулација, како је рекао у интервјуу, није долазила у обзир.
За Алију Изетбеговића је, а свједочили смо да је у то убиједио скоро све Муслимане из БиХ, у обзир долазио само рат против мање од два милиона Срба, у независној Босни и Херцеговини.
(Доктор Драган Ђокановић, 01. 10. 2024)
Везани чланци:
ИЗЕТБЕГОВИЋЕВА АГРЕСИЈА НА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ
"Рат у БиХ прије референдума био би грађански рат, а рат након референдума је агресија на Босну и Херцеговину!", реченица је којом је Алија Изетбеговић описивао нову фазу своје стратегије у покушају да избјегне рат у Југославији између, како је он рачунао, два милиона Муслимана и девет милиона Срба, а отпочне рат у БиХ у којем ће два милиона Муслимана покушати да поразе мање од дв милиона Срба и наметну им Изетбеговићев концепт "грађанске" државе. И те како је Изетбеговићу одговарало да његови сљедбенци одмах послије референдума почну са нападима на припаднике Југословенске народне армије (ЈНА) и увуку их у пуцњаву, јер се на тај начин стичу претпоставке да новонастали рат назове "агресијом војске друге државе на БиХ". Поготово што је знао да је ЈНА, због напада на њене и припаднике у Хрватској, морала у своје редове да позове и припаднике резервног састава, из Србије и Црне Горе.
Своју политичко-ратну стратегију за БиХ, Алија Изетбеговић је најавио још 1990. године у сарајевском листу "Ослобођење", под насловом "Грађанска република или грађански рат".
Након референдума за независну БиХ, кренуо је у спровођење те своје стратегије.
(Доктор Драган Ђокановић, 30. 09. 2024)
Везани чланци:
АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ДВА МИЛИОНА МУСЛИМАНА ПРИПРЕМАО ЗА РАТ ПРОТИВ МАЊЕ ОД ДВА МИЛИОНА СРБА
"Докторе, прије неколико часова разговарали су Дитрих Геншер и Алија Изетбеговић. Генешер је рекао Изтебеговићу да у Хаг, на састанак представника Југославије и југословенских република са министрима Европске Заједнице, донесе овјерен 'папир' на којем ће писати да је и БиХ за самосталност. Изетбеговић је обећао да ће то да уради.", рекао ми је један, мени непознат, човјек, у башти сарајевске кафане Парк. Било је то 13. октобра 1991. године.
Претпоставио сам да се ради о припаднику југословенске обавјештајне службе, који је сматрао да му је једноставније, безбједније и дискретније да се се види са мном неголи да договара виђење са Караџићем, и њему то каже.
Назвао сам Радована и рекао му шта нам се припрема. Био је изненађен: "Колико знам усвајање таквог документа није уврштено у дневни ред сутрашње скупштинске сједнице. Али ћу видјети са Момом. Рећи ћу му да сутра дође раније на посао, па бисмо се код њега могли видјети у пола осам. Одговара ли Вам?"
"Важи.", потврдим.
Видјели смо се наредног дана, (14. 10. 1991), Радован, Момо и ја, у кабинету предсједника Скупштине БиХ. Препричам им јучерашњи разговор...
"Докторе, имам ја лијек против тога!", каже Момо.
Тај Крајишников "лијек" био је Пословник о раду Скупштине.
"Они не поштују два Устава, а на Пословник се неће ни осврнути!", рекао сам, видно разочаран.
Управо је тако било. Муслимански и хрватски посланици се нису ни осврнули на Крајишников завршетак скупштинске сједнице...
Половином јуна 1992. године, на Палама, испричао сам ову причу Милошу Савићу, човјеку који је био секретар Скупштине БиХ и који је дужио скупштински печат.
"Па, зато је Авдо Чампара од мене, тог дана, тражио скупштински печат и није ми га никада вратио.", прокоментарисао је Милош. Авдо Чампара је, као кадар Алије Изетбеговића, био генерални секретар Скупштине БиХ.
Хтједох га упитати да ли је о томе обавијестио предсједника Скупштине Момчила Крајишника, али не стигох. Нешто ме је омело...
Нажалост, Милош Савић је погинуо у саобраћајној несрећи, у рату, у Републици Српској...
Све у свему, Алија Изетбеговић је у Хаг однио овјерен документ, онако како је то тражио њемачки министар иностраних послова Дитрих Геншер. Тај документ послужио је министрима Европске Заједнице да тврде да је и БиХ, уз Словенију и Хрватску, за излазак из Југославије.
Алија Изетбеговић се, након скупштинске сједнице одржане 14. 10. 1991. године, приближавао прихватљивој математици: да два милиона Муслимана не ратују против девет милиона Срба у Југославији, већ да се сукобе са мање од два милиона Срба у Босни и Херцеговини.
(Доктор Драган Ђокановић, 29. 09. 2024)
Везани чланци:
1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1236-matematika-alije-izetbegovica
