Приказивање чланака по тагу Knjiga

"Тамо је хаос. Пуца се и руши на све стране, хапсе општинске функционере, пријете да ће похапсити све крајишке министре", упозараво је један од шефова у Министарству унутрашњих послова Драган Кијац, након што га је предсједник Народне скупштине позвао да упозна посланике и чланове Владе са ситуацијом у Бањалуци. Било је то 11. септембра 1993. године.

"Ово је војна побуна, ово је проблем Главног штаба и ти га мораш ријешити макар силу употријебио! То мора да заврши војска..", повишеним тоном Караџић се обратио Младићу.
"Ти потпиши наређење и ја ћу га извршити!", узвратио је Младић, са свог сједишта.

Умијешао сам се: "Не можете да му дајете такав задатак да иде тамо и да нарушавате његов ауторитет", рекао сам Караџићу.
"Господине Ђокановићу, ја генералу Младићу нисам упућивао никакве апеле. Ја сам врховни командант и ја наређујем да се уведу све неопходне мјере... Да не може ниједан војник да дође у ситуацију да прави побуну... Чиме држава регулише своје обавезе? Силом... Ово су непосредни задаци војске. Дакле, потпуна борбена готовост у свим јединицама, у читавој војсци. Да се све стави у стање приправности, да се спријечи ширење, а да се овај случај ријеши."

У договору са премијером Лукићем одлазим на лице мјеста, у Бањалуку...
На улазу у Бански двор сусрећем Остоју Билака из Лакташа. Познавао сам га са састанака на којима смо припремали оснивање Борачке организације. Укратко м еупознаје са стасем у Бањалуци, хапшењу Предрага Радића и доктора Вукића...

"Грађани нам дају безрезервну подршку. Траже од нас да истрајемо у нашој борби против шверца и ратног профитерства. Зове нас Маузер из Бијељине, зову нас из Требиња и из других градова. Хоће да се придруже. Видјели смо Вашу изјаву у данашњем 'Гласу' и драго нам је да сте на нашој страни. Станите, министре, иза нас и упаковаћемо цијелу Републику Српску за пола дана", говорио ми је Драгомир Бабић, замјеник предсједника Кризног штаба Остоје Зеца.

"У политичке темеље Републике Српске уграђени су резултати избора из 1990. године. Ако бисмо то сада растурили, онда све постаје неизвјесно", кажем му.
"Те људе јесте народ изабрао, али их више не цијени. Баве се шверцом, продају оружје противничкој страни, своју дјецу не шаљу на ратиште, а нашим животима се играју", наставља Бабић и додаје: "И предсједник Караџић је у сумњивим релацијама са људима за које се, овдје, говори да су ратни профитери. Један од њих понудио се да код Караџића заврши шта год нам треба, а у његовој фирми нашли смо повелику просторију пуну зоља, оса и другог наоружања. Шта ће му то?"

Нисам им рекао да Караџић има намјеру послати јединицу специјалне полиције са Пала да угуши побуну ако то не учини Младић.

Из Банског двора сам отишао Хотел "Босну", гдје сам био једини гост.

У току ноћи сам направио план. Претходно сам, у телефонском разговору са предсједником Народне скупштине Момчилом Крајишником, са којим сам разговарао из хотела, сазнао гдје ће наредног дана бити Караџић и Младић.
Ујутру сам, поновно, отишао у Бански двор, на прес конференцију Кризног штаба. Намјерно сам мало закаснио, да првучем пажњу новинара.
"Избјећи ћемо оружани сукоб! Убрзо ћу у Прњавор да се нађем са Караџићем и Младићем и да све ово мирно ријешимо.", обећао сам свима који су били у тој просторији.

Тако сам и урадио. "Сукоб са људима из Кризног штаба био би сукоб са грађанима Бањалуке", рекао сам свима онима који су се окупили у штабу генерала Талића, у Прњавору: предсједнику Српске, министрима, генералима, народним посланицима.

По повратку у Зворник, а ту ми је била Драгана са Николом и Александром, сазнајем да је Телевизија Србије обавијестила јавност да је "министар за борачка питања Драган Ђокановић успјешно посредовао између руководства Републике Српске и Кризног штаба побуњених војника Републике Српске".

У вечерњем дневнику са Пала, водитељ Ђого је рекао: "Између предјседника и његове војске није било никаквог посредовања."

(Доктор Дргаан Ђокановић, 26. 09. 2024)

"Пар дана након састанка потписника Конвенције о Југославији, у вријеме бројних политичких окупљања Муслимана и Хрвата и њиховог упорног рада на припремању референдума за независност Босне и Херцеговине, одржан је, у кабинету предсједника њене скупштине, врло важан радни састанак. Наиме, новопроглашеној српској републици требао је највиши законски акт – устав – који би Србима из БиХ био
један од великих доказа да је српска република настала у Југославији, па смо, тог фебруарског пријеподнева, Караџић, Кољевић, Крајишник и ја, претходно обавивши краће консултације везане за дневну политику, дочекали двојицу стручњака са сарајевског правног факултета. Били су то професор међународног права Гашо Мијановић и његов асистент Радомир Лукић. Разговор је био врло пријатан, а на мене је посебан утисак оставила Мијановићева реакција када је чуо, да jе баш он одабран да почне са писањем првог српског устава у БиХ. У исто вријеме невјерица, изненађење и понос на лицу искреног и озбиљног човјека.
Претходних неколико година, радећи на једном пројекту Свјетске здравствене организације, читао сам бројна документа Уједињених нација и посебно био заинтересован за међународне повеље о људским правима... Током разговора с професором Мијановићем сугерисао сам да наш будући устав на најбољи могући начин, и то управо у складу са међународним повељама, третира људска и грађанска права у српској републици.
Био сам врло задовољан што су моје ријечи наишле на пуну подршку осталих саговорника.
Господа Мијановић и Лукић били су врло експедитивни па је Скупштина српског народа БиХ могла, већ 28. фебруара 1992. године, да прихвати понуђени текст и донесе Устав Српске Републике БиХ.
Члан 3. новоусвојеног устава био је врло јасан: „Република се налази у саставу савезне државе Југославије“, а у дијелу који се тицао људских права и слобода, у 10. члану, истакнуто је да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. Члан 14. Устава је гарантовао да нико не смије бити подвргнут мучењу, свирепом, нехуманом или понижавајућем поступању или
кажњавању.
Усвојени Устав Српске Републике БиХ, као федералне јединице у Југославији, није омео припаднике муслиманског и хрватског народа да, 29. фебруара и 1. марта 1992. године, на територији цијеле републике Босне и Херцеговине изађу на референдум и, без иједног већег инцидента на гласачким мјестима, гласају за њену независност. Срби су, пак, остали у својим кућама,
становима, на својим имањима разочарани и љути, посматрали како се комшије радују изласку из савезне државе..."

У посјети Патријарху Павлу, почетак јуна 1992. године:
"Сиједа коса, крупне очи, поглед очински. Први пут сам код најомиљенијег човјека у Српској православној цркви.
Просторија велика, лијепо намјештена. С Патријархом Павлом је и Владика Данило. Будимски владика започиње причу о недавном повратку Карађорђевића у земљу. Пита какво је наше мишљење о томе. Кољевић каже да ће долазак престолонасљедника Александра у Београд бити позитивно протумачен на европским дворовима и да ће то користити Србима. Патријарх Павле пажљиво слуша...
Владика Данило и ја сједимо на истом двосједу. Гледа у
мене и тихо рече:
– Петар Трећи (Александров син) могао би да постане краљ... Насмијешим се, али не коментаришем.
Патријарх пита за ситуацију у Босни. Жали што народ страда.
– Људи увек треба да буду људи! Образ се и у рату чува...
– савјетује нас." (Оба цитата су из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")

Данас, 28. фебруара 2024, на годишњицу усвајања Устава Републике Српске, могу само да кажем да ми је јако жао што се ријечи нашег покојног Патријарха Павла, које су се, и те како, слагале са Уставом Републике Српске - нису досљедно спроводиле, поготово што се, и по Уставу Републике Српске, "образ и у рату морао да чува"...

(Доктор Драган Ђокановић, 28. 02. 2024)

Јучерашњи ме - Дан полиције Републике Српске - вратио у вријеме почетка рата у Сарајеву... Иако сам имао много политичких обавеза, (јер смо још увијек гајили наду да бисмо могли остати у заједничкој држави са Србијом и Црном Гором), ангажовао сам се и око стварања услова за почетак рада Специјалне бригаде полиције Српске Републике БиХ... 

Прича "Рањени су Василија и Ђоко Ђокановић" је одломак из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона"

РАЊЕНИ СУ ВАСИЛИЈА И ЂОКО ЂОКАНОВИЋ

„Драгане, Василија и Ђоко тешко су ноћас рањени! У болници су на Палама. Били су у коми... - слушао сам стричев глас.

Телефонска слушалица постала ми, одједном, тешка као да је од олова.

- Зете, шта се то десило? – пита деда Илија, са свог кревета.

Гледам у деда Илијином правцу, нисам у стању да му било шта кажем, кревет му поред прозора и видим небодер на Коњарнику како се љуља.
- Стојанка, донеси воде и меда! Драган само што се није срушио!

- Драагаанааа, дођи брзо!

* * *

Родитељи деда Илије, Новаковићи из Лике, послије Првог свјетског рата, населили се у Скопљу, а Илија и његова супруга Стојанка, Српкиња из Скопске Црне Горе, с дјецом, бјежећи од бугарских фашиста, склонили се, почетком Другог свјетског рата, у Београд. На Звездари, у Донској улици, деда Илија и баба Стојанка, Драганини бака и деда, пружили су,
1992 године, уточиште својој унуци и двојици праунука из ратом захваћеног Сарајева.

* * *

Прикупивши мало снаге кажем им шта су ми јавили из Сарајева. Драгана у сузама. Никола и Александар приљубили се уз мене. У току дана су, радио и телевизија са Пала као и неки медији у Србији, јавили да су „Василија и Ђоко Ђокановић рањени приликом гранатирања њихове куће у сарајевском насељу Враца“.

Претходне вечери, хеликоптером из Лукавице, долетио сам на аеродром у Батајници. Био сам у пратњи рањеног пуковника Енеса Тасе. Тасо је рањен у Добровољачкој улици, приликом напада припадника наоуражних муслиманских група на војнике Југословенске народне армије који су, у колони, напуштали главни град БиХ. Неко вријеме лијечен је на сарајевској клиници, a потом, и даље се налазећи у изузетно тешком стању, бива премјештен на београдску ВМА...

Откуд ја у пратњи Енеса Тасе?

Тог јутра разговарао сам с Предсједником Предсједништва СФРЈ Бранком Костићем:

- Драгане, постоји потреба да дођете у Београд. Секретар Предсједништва господин Маслић и госпођа Драгица Чортан организоваће Ваш долазак…

Драгица Чортан јавила се неколико минута послије мог разговора с предсједником Костићем.

- Добили сте доста одговора на Ваше писмо амбасадорима акредитованим у Југославији. Многи, од њих, желе да их посетите у њиховим амбасадама…
Малопре сам разговарала с пуковником Икономовићем са Батајнице и договорила Ваш лет за сутра. Из Лукавице полећете тачно у девет часова.

Госпођа Чортан је наше горе лист. Њени Јањићи из Љубиња доселили су у Војводину послије Другог свјетског рата… Радила је у Предсједништву СФРЈ, а када је предсједништво подржало иницијативу Демократске странке федералиста о одржавању Конвенције о Југославији и формирању Координационог тијела, госпођа Чортан постаје његов секретар. За послове Координационог тијела Конвенције, од предсједништва смо добили кабинет који су, претходних десетљећа, користили чланови овог државног органа из Босне и Херцеговине и у њему је, тих дана, радила Драгица...

С Бранком Костићем и Драгицом Чортан разговарао сам путем телефона из љекарске ординације школе полиције на Врацама… Наши телефонски разговори могли су бити пресретнути у новосарајевској пошти, али су их могли прислушкивати и српски полицајци. Наиме, неколико дана по заузимању школе, инжињер Драган Кезуновић уградио је прислушне уређаје у телефонској централи…

Са Враца сам, по завршеном дневном љекарском послу, отишао у Касарну „Слободан Принцип Сељо“. Надлежнима, из ове касарне у Лукавици, хтио сам потврдити свој сутрашњи лет хеликоптером.
Двојица потпуковника сједила су, тог послијеподнева, у соби за дежурне официре, а један од њих ме и познавао. Кажем им што сам дошао.
- Можете, докторе, и нашим хеликоптером вечерас у Београд. За пар сати треба да, са Кошева, преузмемо једног тешко рањеног пуковника и да га транспортујемо на ВМА па би било одлично да будете уз њега.
- Договорено! Обавијестите, молим вас, надлежне у Батајници да сутра не шаљу хеликоптер – кажем им, уз поздрав, и упутим се кући, на Враца.


Затичем само мајку… Петнаестак дана раније Драгана је с дјецом отишла из Сарајева. Десило се то, углавном, на инсистирање комшија.
„Драгане, твоја дјеца су мала. Овдје су изложена мецима! Неће ти нико замјерити ако их склониш...“ - свакодневно су говорили.
С минималним пртљагом моји су отишли у избјеглиштво…

- Све ми их, по стотину пута, пољуби - говорила је моја мајка Василија пакујући љетну гардеробу унуцима и снаји.
- Бог ће дати да их поново видим!

Пожеливши ми срећан пут дуго је стајала на тераси и махала...

Ту ноћ, након мог изненадног лета за Београд, мама и тата су хтјели преспавати у соби својих унука у којој сам, послије одласка Драгане и дјеце, само ја боравио. Граната, испаљена један сат по поноћи, пробила је зид – разнијела витрину с књигама коју сам, када су први меци почели погађати нашу кућу, поставио на то мјесто да буде заклон дјеци када су у креветићу – затим скршила оградицу од креветића и експлодирала ударивши у други зид... На свега неколико десетина центиметара од глава мојих родитеља.
Мама пуна гелера свуда по тијелу осим главе, а тати два гелера пробила грудни кош не оштетивши срце. Обоје су, због губитка велике количине крви, пали у кому…
Моји пријатељи и колеге, доктори Горан Станковић и Мирослав Кезуновић, у болници на Корану, плакали су и спашавали их…

За многе је било невјероватно да су, послије такве експлозије и задобијених рана, преживјели.
„Бог је сачувао Ђока и Василију! Свима су помагали...“ - говориле су комшије.

* * *

На тај догађај, послије кога сам могао остати без оба родитеља, гледао сам другачије од мојих комшија.
- Ко је, желећи да убије мене, умало, убио моје родитеље? - питао сам се.

Када се дође на лице мјеста, први утисак је да је граната испаљена са Стрелишта изнад Жељиног стадиона, из неке од тек започетих или недовршених грађевина. Међутим, гаража преко пута наше куће могла је бити идеално мјесто! Испалите гранату, а иза леђа вам Стрелиште, мјесто гдје су, уназад годину – двије, почеле ницати муслиманске куће – имате, значи, кривца – скочите, након испаљивања гранате, са гараже, па трк кроз оближњи воћњак и ето вас на сигурном; склоњени од евентуалних очевидаца које је експлозија пробудила...


(Доктор Драган Ђокановић, 05. 04. 2023)

ПРИЛОГ: Писмо др Драгана Ђокановића акредитованим дипломатама у СФРЈ