Приказивање чланака по тагу Generalni sekretar UN

"У Дејтонском споразуму пише да се високи представник именује одговарајућом резолуцијом Савјета безбједности УН. Значи једино је Савјет безбједности УН релевантно тијело, а не такозвани савјет за спровођење мира.", изјавио је јутрос савјетник за уставно-правна питања српског члана Предсједништва БиХ Милан Благојевић.

А онда, врло арогантно, савјетник госпође Цвијановић, наставља: "Одговор Гутереса је и злоупотреба власти која му не припада према Повељи Уједињених нација. Цвијановићева се легално и легитимно обратила са једноставним питањем. Она је упитала да је Гутерес обавијести да ли постоји или не постоји релевантна резолуција Савјета безбједности УН о именовању Кристијана Шмита за високог представника у БиХ."
Као да је Генерални секретар УН дужан да Цвијановићевој испуњава "музичке жеље" и отпјева јој оно што жели да чује...

Е, али Цвијановићева има професора за савјетника, који јој повлађује, и наставља арогантним тоном против генералног секретара УН-а: "Он каже да Уједињене нације нису дио Дејтонског споразума и тог такозваног савјета за спровођење мира. А онда каже да је савјет за спровођење мира релевантно тијело за именовање високог представника, што је неистина и то тешка неистина." - наводи Благојевић.

Драги савјетниче, док сте се држали права, били сте у праву! Сада сте клизнули у политичке воде, или још прецизније, у политикантске воде, па сте почели, и те како, да гријешите.

Одговорите Ви нама, господине савјетниче Благојевићу, на једно лаичко питање, ако је Савјет за спровођење мира у БиХ фантомско тијело, или, како рекосте, непостојеће тијело, зашто су госпођа Цвијановић и господин Додик, управо на подршци мјерама и законима досадашњих високих представника, које је изабрао управо тај Ваш "фантомски" савјет за спровођење мира, правили политичке каријере и удаљавали Републику Српску од свега оног што су јој гарантовали Дејтонски споразум и припадајући му Устав БиХ?

Ипак, мој Вам је савјет, господине Благојевићу, и Вама, и госпођи Цвијановић, и господину Додику, да се зауставите у политикантским тумачењима нечега што је требало да протумачите прије 25 година, и не дозволите да тијело којег стварно нема у Дејтонском споразуму постане власт у БиХ, а коју су властодршци из Републике Српске подржавали и гласали за њене мјере, амандмане и законе...

Народна скупштина је, господине Благојевићу, усвојила закон који се тиче односа Републике Српске према мјерама високих представника, и држите се тога!
Њега тумачите на прави начин, господине Благојевићу, и у вези тог закона нека госпођа Цвијановић пита Генералног секретара УН-а Гутереша, имају ли народни представници право да усвајају законе који помажу сређивању стања у Српској, и прекину сарадњу са Савјетом за имплементацију мира (која је трајала преко 25 година).

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 07. 2023)

Да бисмо схватили актуелни политички тренутак у Републици Српској, мораћемо овако да кренемо:

- Вијеће за провођење мира (енглески: Peace Implementation Council, PIC) основано је на састанку одржаном у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године. Значи прије неголи је Дејтонски споразум и потписан у Паризу, а Споразум је потписан 14. 12. 1995. године.
Идемо даље... ПИЦ се састоји од 55 земаља и агенција које су одлучиле да се умијешају у наше животе и, како су рекли, да подрже мировни процес у Босни и Херцеговини. На састанку у Лондону именован је и Управни одбор Вијећа за провођење мира. Чланови Управног одбора постале су Канада, Француска, Њемачка, Италија, Јапан, Русија, Уједињено Краљевство, Сједињене Државе, Предсједништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције, коју представља Турска. На састанку је одлучено да Управни одбор ради под предсједавањем Високог представника у БиХ као извршни орган Вијећа за провођење мира.
Ко је организовао састанак, планирао дневни ред и усвајање закључака на састанку у Лондону остаје нам да нагађамо. Вјероватно су то, међусобно водећи преписку, урадиле дипломате из држава чланица Контакт групе (САД, Русија, Њемачка, Енглеска и Француска) које су се и највише бавиле завршетком рата и успостављањем мира у БиХ.

- Анекс 10. Дејтонског споразума парафиран је до 21. новембра 1995. године. На бази постојања тог Анекса 10, и прије неголи је у Паризу званично потписан Дејтонски споразум, у Лондону је, 8. и 9. децембра 1995, утемељен начин именовања будућег високог представника за БиХ.
Били су једногласни. Представници држава чланица Вијећа за имплементацију мира у БиХ предлагаће и одлучивати која личност ће бити високи представник у БиХ.
То су, касније, и наметнули!

А шта је са садржајем Анекса 10. Дејтонског споразума и реченицом да ће "Високи повјереник бити именован у складу с релевантним резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација и проводити задаће повјерене резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација", које су парафирали представници из БиХ, СР Југославије и Хрватске?

Генерални секретар Уједињених нација, у свом одговору Жељки Цвијановић, (која је питала да ли Савјет безбједности УН именује Високог представника у БиХ), каже: "УН нису потписник Дејтонског споразума. Високог представника у БиХ именује Вијеће за провођење мира у БиХ".

Зашто су, примјера ради, званичници Републике Српске прихватали Карлоса Вестендорпа, Педија Ешдауна, Шварца Шилинга и друге, а не желе да прихвате Кристијана Шмита?
Све досадашње високе представнике Вијеће за провођење мира у БиХ једногласно је именовало. Увијек је гласала и Русија. Међутим, за Кристијана Шмита Русија није дала сагласност. Русија је става да је Канцеларија ОХР-а непотребна у БиХ, а тај руски став је постао и политички став Срба у Републици Српској.

Покушај Русије и Кине да на Савјету безбједности УН-а издејствују резолуцију којом би се орочио мандат Кристијану Шмиту и одузела "бонска овлашћења" - нажалост, није прошао.

Можемо ли, ми у Републици Српској, да издржимо у свом актуелном политичком ставу, потврђенoм и законом Народне скупштине, да нећемо прихватити Кристијана Шмита, којег је Савјет за имплементацију мира (без Русије) именовао за високог представника у БиХ?

За мене лично то је, усвајањем закона Народне скупштине о непровођењу одлука високог представника на територији Републике Српске, постала завршена прича све док се Жељка Цвијановић, из њој знаних разлога, није обратила Генералном секретару УН-а за тумачење нечега што је, након свих функција које је обављала, морала да зна. И на шта, након усвајања закона Народне скупштине, није имала ни право.
Морала је да зна да не постоје никаве "релевантне резолуције" Савјета безбједности УН-а о високом представнику у БиХ, (оне из Анекса 10. Дејтонског споразума), нити су икада постојале.
Анекс 10. Дејтонског споразума није постао оно чему су се надали они који су га парафирали, него се изродио у средство за утемељење колонијалне управе у Босни и Херцеговини, чему је и Жељка Цвијановић, својим опортунизмом, и те како, кумовала.

(Доктор Драган Ђокановић, 22. 07. 2023)