У Предсједништво су, скоро свакодневно, стизале информације о многобројним криминалним радњама на
терену. Увелико се причало да су на врху организованог криминала министри полиције и правосуђа…

Са регионалног састанка у Бијељини, Бранко Ђерић се вратио врло забринут...
– Хоћеш ли да будеш члан Владе? – упитао ме, том приликом, Ђерић.
– Које, Бранко, владе? Твоја влада контролише само паркинг испред Хотела ‘Бистрица’. Неки министри ти не
излазе од Радована и Крајишника... – провоцирам га.
– Усвојено је доста законских пројеката, неопходних за функционисање Владе. Хоћу да је комплетирам и да, у
складу са Уставом, радимо свој посао… – наставља премијер.
– Спреман си да се ухватиш у коштац са свим проблемима? – питам га.
– Ради тога те и зовем у Владу! – одлучан је Бранко.
– У реду, пристајем! Обезбиједићу за то што си планирао да урадиш Николину и Биљанину подршку – кажем му,
на крају нашег разговора, у паљанској „Кикинди“.

Кратко вријеме након нашег разговора Ђерић је изашао у Народној скупштини са приједлогом да постанем
министар за борачка питања, али посланици Српске демократске странке, на сједницама, одржаним у Бањој
Луци и Бијељини, нису жељели да га подрже. И сљедећа два засједања Скупштине, на Јахорини и у Приједору,
јасно су показала сву немоћ предсједника Владе да састави кабинет и промијени дотадашњу праксу, по којој
су посланици предлагали и бирали министре…

Скупштинска засједања, током љета 1992, учврстила су Николу Кољевића и Биљану Плавшић, чланове Предсједништва Републике Српске, у ставу да се
предсједнику Владе мора обезбиједити могућност да састави Владу и одговара за њен рад. Међутим, народни
посланици нису дијелили њихово мишљење па је оставка Бранка Ђерића, на крају, прихваћена без дискусије. Била
је то потврда да ће Република Српска, још једно вријеме, бити без ефикасне Владе.
Након засједања Народне скупштине у Зворнику и одласка Бранка Ђерића из власти, прва српска влада је,
дефинитивно, остала без свог челног човјека. Један број министара из остатка Владе наставио је да свако вече
долази на Пале и да, до дубоко у ноћ, сједе код Радована Караџића. У намјери да задрже стечене позиције, додворавали су се човјеку који је, напуштајући наш раније постигнути договор о учвршћењу и афирмацији демократског и парламентарног одлучивања, гурајући у други план бивше чланове Предсједништва БиХ Николу Кољевића и Биљану Плавшић, кренуо са увођењем предсједничког система. У жељи да што брже реализује своју новостворену амбицију, припремио се Радован Караџић да на мјесто премијера доведе предратног финансијера СДС-а Бранка Остојића...

– Никола, сада не треба попуштати! Не треба то Караџићу допустити. Ово је још једна историјска прилика да на мјесту предсједника Владе, поновно, имамо честитог и за стварање државе заинтересованог човјека – говорио сам Кољевићу.
Наравно да сам био врло изненађен да се Караџић, мој политички савезник из претходне двије године, радикално мијења и, све више, постаје препрека на путу конституисања правне државе. Бринуо сам да ће проблеми који су неминовни у пословима који нам предстоје, због његовог олаког одступања од Устава,
бивати још већи и све тежи за рјешавање. Радован Караџић и Момчило Крајишник, челни људи републике коју стварамо, постајали су, нажалост, њен терет. Терет,
до те мјере крупан, да се под његовом тежином Република Српска, ако не будемо имали стабилне државне системе, може и урушити.

А ево шта је предсједник Владе Републике Српске Бранко Ђерић рекао на 22. скупштинском засједању у Зворнику:
"Ја сам оставку понудио да је ви прихватите или не прихватите, прихватање оставке, знате шта значи,
неприхватање значи одријешене руке предсједнику Владе и због тога је проблем. Ја од оставке нисам имао другог
избора. Нисам имао другог избора из простог разлога што нећу да правим компромисе са пријатељствима и
разноразним, ако хоћете да кажем и лоповлуцима, и онима који се умјесто да се боре за народну власт боре се за своју економску власт у оваквим условима... Јуче сам вам рекао да се борим за правну државу и ако смо сви за правну државу и да правимо правну државу, можемо се наћи...
Хоћу да се брани Устав, да се брани систем и проводи систем, да се штити систем од разноразних моћника и
разноразних фирера на свим нивоима. Ви добро видите да ни у општинама ни на било ком нивоу од фирера не
можете да макнете... Према томе, ове двије ствари, одријешене руке предсједнику Владе, јер је он тај који
одговара за кабинет, и мјесто у коме и начин на који ради Влада су елементарни услови да Влада влада и по једном и по другом питању треба створити услове предсједнику Владе, то се мора препустити предсједнику Владе, он, господо, по Уставу одговара Скупштини и ником више..."

Послије изненадне оставке Бранка Ђерића, поднешене крајем октобра 1992. године на засједању Народне
скупштине у Приједору и њеног прихватања на засједању у Зворнику у новембру исте године, Никола Кољевић и
ја кренули смо у тражење будућег премијера. Кољевић је, на моје велико задовољство, чврсто одлучио да не попусти пред Караџићем и Крајишником.

(Одломци из моје књиге "Репулика Српска од идеје до Дејтона")