Приказивање чланака по тагу Ратни СДС

Српска демократска странка, настала у јулу 1990. године, прихваћена је од српског народа у Босни и Херцеговини као његова главна политичка снага, која за обећану одбрану државе и народа, добија његову плебисцитарну подршку - како на изборима 1990. године, тако и у свим другим активностима на очувању савезне државе Југославије и равноправног положаја Срба у БиХ... Био сам на самом врху тог, како сам га и сам доживљавао, српског покрета и био врло, врло ангажован у нашим настојањима да останемо у савезној држави Југославији. У тој Југославији смо прогласили и Републику српског народа у БиХ као федералну јединицу, још док је СФРЈ била чланица Уједињених нација. Историјске су чињенице да, као новопроглашена Република српског народа у БиХ, нисмо успјели сачувати свој останак у Југославији, али смо успјели у борби за формирање и признавање Републике Српске у чланици УН Босни и Херцеговини...

Међутим, на том путу стварања и прихватања Републике Српске, дешавали су се бројне несугласице и проблеми између већине посланика СДС-а и мене као неког ко се изборио да буде политички фактор кога они никако нису могли да макну са политичке сцене...

Када су кренуле несугласице?
Током љета 1992. године, иако је на самом почетку рата усвојена одлука да се док трају ратни сукоби "заледи" рад политичких странака, почео је да излази на видјело анимозитет већине посланика Народне скупштине према другачијем политичком размишљању о томе како изграђивати, шест мјесеци раније, проглашену српску републику. Знајући да ће се политика Владе Републике Српске темељити на изграђивању правне државе, упорно су се противили мом уласку у Владу на чијем је челу био Бранко Ђерић...

"Mорамо се вратити максималном поштовању демократског парламентарног начина рада, то јесте парламентарног начина рада у једној демократској држави, какву желимо изградити, а то значи стриктног поштовања права, обавеза, круга дјелатности, извршне, законодавне и судске власти. Ја имам осјећај да те дјелокруге у нашем дјеловању и понашању и предлагању нијесмо разграничили, ја сматрам да ми имамо право предлагати некога на функцију у Скупштини у свако доба, али да морамо схватити да је право мандатара да оформи свој кабинет и да не можемо онако, у сваком часу, предлагати некога за министра без  процедуре одговарајуће, зато пледирам да прихватимо
приједлог за реконструкцију Владе који је дао господин  предсједник Владе проф. др Бранко Ђерић, јер тиме ту  владу и тог предсједника максимално обавезујемо, а ако
му наметнемо рјешење, онда га не можемо максимално  обавезати. Друго, желим рећи да је господин др Драган  Ђокановић дао пуни допринос дјелатности Српске
демократске странке, која је била у ствари покрет, и јесте  покрет српског народа, ја њега памтим са бројних  сједница политичког савјета СДС-а, затим наше скупштине
и многих других скупова и да је он својим дјеловањем од  првих вишестраначких избора до сада апсолутно  заслужио да буде министар у Влади господина Ђерића.", говорио је својим колегама посланицима, тог љета 1992. на скупштинској сједници у Бијељини, народни посланик и предратни професор Економског факултета у Сарајеву Гашо Мијановић.

Није, међутим, у тренутку гласања било потребног  кворума (!?) па Ђерићева иницијатива да постанем члан  Владе којом предсједава, није успјела...

"Два пута је др Драган Ђокановић презентован овом  парламенту и два пута је био одбијен од овог парламента…" признао је, у септембру 1993., за скупштинском говорницом на Јахорини, народни посланик из Мостара и потпредсједник Скупштине Бранко Симић…

Да постоји и те како значајна разлика између мишљења и ставова већине посланика СДС-а и мог политичког виђења како да идемо даље, нарочито се видјело сједници Народне скупштине одржане 24. јула 1992. године у јахоринском Хотелу „Бистрица“, на којој сам изговорио сљедеће реченице:
"Ова скупштина може златним словима бити уписана у  историји српског народа под условом да прихвати реалности и дефинише праведне границе српске републике... Има, овдје, посланика који шире најприземнију демагогију говорећи да је све ово земља Немањића и да, по том основу, на цијелу Босну и Херцеговину имамо право... Ми, напросто, морамо прихватити чињеницу да свијет никада неће признати српску републику на више од пола  територије Босне и Херцеговине."
Услиједиле су реакције... (наставићу сутра)

(Др Драган Ђокановић, 25. августа 2020)

У Предсједништво су, скоро свакодневно, стизале информације о многобројним криминалним радњама на
терену. Увелико се причало да су на врху организованог криминала министри полиције и правосуђа…

Са регионалног састанка у Бијељини, Бранко Ђерић се вратио врло забринут...
– Хоћеш ли да будеш члан Владе? – упитао ме, том приликом, Ђерић.
– Које, Бранко, владе? Твоја влада контролише само паркинг испред Хотела ‘Бистрица’. Неки министри ти не
излазе од Радована и Крајишника... – провоцирам га.
– Усвојено је доста законских пројеката, неопходних за функционисање Владе. Хоћу да је комплетирам и да, у
складу са Уставом, радимо свој посао… – наставља премијер.
– Спреман си да се ухватиш у коштац са свим проблемима? – питам га.
– Ради тога те и зовем у Владу! – одлучан је Бранко.
– У реду, пристајем! Обезбиједићу за то што си планирао да урадиш Николину и Биљанину подршку – кажем му,
на крају нашег разговора, у паљанској „Кикинди“.

Кратко вријеме након нашег разговора Ђерић је изашао у Народној скупштини са приједлогом да постанем
министар за борачка питања, али посланици Српске демократске странке, на сједницама, одржаним у Бањој
Луци и Бијељини, нису жељели да га подрже. И сљедећа два засједања Скупштине, на Јахорини и у Приједору,
јасно су показала сву немоћ предсједника Владе да састави кабинет и промијени дотадашњу праксу, по којој
су посланици предлагали и бирали министре…

Скупштинска засједања, током љета 1992, учврстила су Николу Кољевића и Биљану Плавшић, чланове Предсједништва Републике Српске, у ставу да се
предсједнику Владе мора обезбиједити могућност да састави Владу и одговара за њен рад. Међутим, народни
посланици нису дијелили њихово мишљење па је оставка Бранка Ђерића, на крају, прихваћена без дискусије. Била
је то потврда да ће Република Српска, још једно вријеме, бити без ефикасне Владе.
Након засједања Народне скупштине у Зворнику и одласка Бранка Ђерића из власти, прва српска влада је,
дефинитивно, остала без свог челног човјека. Један број министара из остатка Владе наставио је да свако вече
долази на Пале и да, до дубоко у ноћ, сједе код Радована Караџића. У намјери да задрже стечене позиције, додворавали су се човјеку који је, напуштајући наш раније постигнути договор о учвршћењу и афирмацији демократског и парламентарног одлучивања, гурајући у други план бивше чланове Предсједништва БиХ Николу Кољевића и Биљану Плавшић, кренуо са увођењем предсједничког система. У жељи да што брже реализује своју новостворену амбицију, припремио се Радован Караџић да на мјесто премијера доведе предратног финансијера СДС-а Бранка Остојића...

– Никола, сада не треба попуштати! Не треба то Караџићу допустити. Ово је још једна историјска прилика да на мјесту предсједника Владе, поновно, имамо честитог и за стварање државе заинтересованог човјека – говорио сам Кољевићу.
Наравно да сам био врло изненађен да се Караџић, мој политички савезник из претходне двије године, радикално мијења и, све више, постаје препрека на путу конституисања правне државе. Бринуо сам да ће проблеми који су неминовни у пословима који нам предстоје, због његовог олаког одступања од Устава,
бивати још већи и све тежи за рјешавање. Радован Караџић и Момчило Крајишник, челни људи републике коју стварамо, постајали су, нажалост, њен терет. Терет,
до те мјере крупан, да се под његовом тежином Република Српска, ако не будемо имали стабилне државне системе, може и урушити.

А ево шта је предсједник Владе Републике Српске Бранко Ђерић рекао на 22. скупштинском засједању у Зворнику:
"Ја сам оставку понудио да је ви прихватите или не прихватите, прихватање оставке, знате шта значи,
неприхватање значи одријешене руке предсједнику Владе и због тога је проблем. Ја од оставке нисам имао другог
избора. Нисам имао другог избора из простог разлога што нећу да правим компромисе са пријатељствима и
разноразним, ако хоћете да кажем и лоповлуцима, и онима који се умјесто да се боре за народну власт боре се за своју економску власт у оваквим условима... Јуче сам вам рекао да се борим за правну државу и ако смо сви за правну државу и да правимо правну државу, можемо се наћи...
Хоћу да се брани Устав, да се брани систем и проводи систем, да се штити систем од разноразних моћника и
разноразних фирера на свим нивоима. Ви добро видите да ни у општинама ни на било ком нивоу од фирера не
можете да макнете... Према томе, ове двије ствари, одријешене руке предсједнику Владе, јер је он тај који
одговара за кабинет, и мјесто у коме и начин на који ради Влада су елементарни услови да Влада влада и по једном и по другом питању треба створити услове предсједнику Владе, то се мора препустити предсједнику Владе, он, господо, по Уставу одговара Скупштини и ником више..."

Послије изненадне оставке Бранка Ђерића, поднешене крајем октобра 1992. године на засједању Народне
скупштине у Приједору и њеног прихватања на засједању у Зворнику у новембру исте године, Никола Кољевић и
ја кренули смо у тражење будућег премијера. Кољевић је, на моје велико задовољство, чврсто одлучио да не попусти пред Караџићем и Крајишником.

(Одломци из моје књиге "Репулика Српска од идеје до Дејтона")