Другог предсједника Владе Републике Српске Владимира Лукића пронашао је и на мјесто предсједника Владе „прогурао“ Никола Кољевић...

Морам рећи да сам био главни „кривац“ Николине чврстине при налажењу одговарајуће личности која је требало да наслиједи Бранка Ђерића и настави његов

посао на формирању ефикасне извршне власти. Нисам, ниједног тренутка, дозвољавао да се Кољевић поколеба и скоро свакодневно сам га бодрио. Одустајање Предрага

Радића, бањалучког градоначелника, жестоко је уздрмало Николу па је био на ивици предаје. Радића је познавао од дјетињства и пуно му вјеровао.

– Никола, нема одустајања, морамо наћи честитог и радиног човјека! – бодрио сам га. Лакнуло му је када је Владимир Лукић пристао, а поготово када је изабрана

Влада.

 

Али, дошли су нови проблеми. Многи СДС-овци нису прихватили Лукића као свог предсједника извршне власти. Није, практично, ни кренуо са радом, а почели су

да причају против њега.

– Предсједниче, не обраћајте пажњу! Ти људи не знају шта значи стварање државних система. Створимо их, то нам је најважније, државни системи биће гарант опстанка

Републике Српске! – говорио сам Лукићу на почетку наших заједничких активности. Међутим, док смо ми вриједно радили на стварању државних система,

реактивирани СДС је радио против нас...

Са очигледном намјером да Републику Српску, без обзира на то што је она настала као резултат свеопштег народног покрета, ауторизује као властито дјело, Српска

демократска странка, противно одлуци Владе којом се почетком рата „замрзава“ рад политичких странака, оживљава своје активности почетком априла 1993.

године. Један број људи окупљених око Караџића и Крајишника, прво формира Извршни одбор СДС-а, а онда крећу и са окупљањем истомишљеника по терену.

Њихова прва мета била је Влада на челу с Владимиром Лукићем…

Нису се Радован Караџић, Момчило Крајишник, Главни одбор и Клуб посланика СДС-а смирили док нису оборили Владу у којој смо им, ипак, највише сметали ја и, поновно

именовани, министар полиције Мићо Станишић, који је, приближивши се у међувремену званичном Београду, постао човјек ван домета њиховог утицаја…

 

Караџићев и Крајишников СДС, избором треће Владе Републике Српске, 18. августа 1994. године, успоставља једностраначку власт у Републици Српској...

Та трећа Влада, и још двије послије ње које су изабране до краја рата, биле су искључиво СДС-ове и састављене од Караџићевих и Крајишникових кадрова.

Пустошење девизних резерви, војнички порази са губљењем западнокрајишких општина, „Сребреница“ и прве оптужнице Хашког трубунала обиљежиле су период њихове апсолутне политичке доминације...

 

Након три деценије од настанка СДС-а, и свега оног што се дешавало у том периоду, врло је видљиво да су СДС као српски народни покрет, ради недостатка политичке мудрости, али и због незајажљиве жеље за апсолутном влашћу, Радован Караџић и Момчило Крајишник одвојили од српског народа и претворили у политичку странку, усмјеривши је због недостака знања и у погрешном политичком правцу...

(Др Драган Ђокановић, 27. август 2020)