Српска демократска странка, настала у јулу 1990. године, прихваћена је од српског народа у Босни и Херцеговини као његова главна политичка снага, која за обећану одбрану државе и народа, добија његову плебисцитарну подршку - како на изборима 1990. године, тако и у свим другим активностима на очувању савезне државе Југославије и равноправног положаја Срба у БиХ... Био сам на самом врху тог, како сам га и сам доживљавао, српског покрета и био врло, врло ангажован у нашим настојањима да останемо у савезној држави Југославији. У тој Југославији смо прогласили и Републику српског народа у БиХ као федералну јединицу, још док је СФРЈ била чланица Уједињених нација. Историјске су чињенице да, као новопроглашена Република српског народа у БиХ, нисмо успјели сачувати свој останак у Југославији, али смо успјели у борби за формирање и признавање Републике Српске у чланици УН Босни и Херцеговини...
Међутим, на том путу стварања и прихватања Републике Српске, дешавали су се бројне несугласице и проблеми између већине посланика СДС-а и мене као неког ко се изборио да буде политички фактор кога они никако нису могли да макну са политичке сцене...
Када су кренуле несугласице?
Током љета 1992. године, иако је на самом почетку рата усвојена одлука да се док трају ратни сукоби "заледи" рад политичких странака, почео је да излази на видјело анимозитет већине посланика Народне скупштине према другачијем политичком размишљању о томе како изграђивати, шест мјесеци раније, проглашену српску републику. Знајући да ће се политика Владе Републике Српске темељити на изграђивању правне државе, упорно су се противили мом уласку у Владу на чијем је челу био Бранко Ђерић...
"Mорамо се вратити максималном поштовању демократског парламентарног начина рада, то јесте парламентарног начина рада у једној демократској држави, какву желимо изградити, а то значи стриктног поштовања права, обавеза, круга дјелатности, извршне, законодавне и судске власти. Ја имам осјећај да те дјелокруге у нашем дјеловању и понашању и предлагању нијесмо разграничили, ја сматрам да ми имамо право предлагати некога на функцију у Скупштини у свако доба, али да морамо схватити да је право мандатара да оформи свој кабинет и да не можемо онако, у сваком часу, предлагати некога за министра без процедуре одговарајуће, зато пледирам да прихватимо
приједлог за реконструкцију Владе који је дао господин предсједник Владе проф. др Бранко Ђерић, јер тиме ту владу и тог предсједника максимално обавезујемо, а ако
му наметнемо рјешење, онда га не можемо максимално обавезати. Друго, желим рећи да је господин др Драган Ђокановић дао пуни допринос дјелатности Српске
демократске странке, која је била у ствари покрет, и јесте покрет српског народа, ја њега памтим са бројних сједница политичког савјета СДС-а, затим наше скупштине
и многих других скупова и да је он својим дјеловањем од првих вишестраначких избора до сада апсолутно заслужио да буде министар у Влади господина Ђерића.", говорио је својим колегама посланицима, тог љета 1992. на скупштинској сједници у Бијељини, народни посланик и предратни професор Економског факултета у Сарајеву Гашо Мијановић.
Није, међутим, у тренутку гласања било потребног кворума (!?) па Ђерићева иницијатива да постанем члан Владе којом предсједава, није успјела...
"Два пута је др Драган Ђокановић презентован овом парламенту и два пута је био одбијен од овог парламента…" признао је, у септембру 1993., за скупштинском говорницом на Јахорини, народни посланик из Мостара и потпредсједник Скупштине Бранко Симић…
Да постоји и те како значајна разлика између мишљења и ставова већине посланика СДС-а и мог политичког виђења како да идемо даље, нарочито се видјело сједници Народне скупштине одржане 24. јула 1992. године у јахоринском Хотелу „Бистрица“, на којој сам изговорио сљедеће реченице:
"Ова скупштина може златним словима бити уписана у историји српског народа под условом да прихвати реалности и дефинише праведне границе српске републике... Има, овдје, посланика који шире најприземнију демагогију говорећи да је све ово земља Немањића и да, по том основу, на цијелу Босну и Херцеговину имамо право... Ми, напросто, морамо прихватити чињеницу да свијет никада неће признати српску републику на више од пола територије Босне и Херцеговине."
Услиједиле су реакције... (наставићу сутра)
(Др Драган Ђокановић, 25. августа 2020)
