– Имамо човјека за предсједника Владе. Мој пријатељ и комшија Владо Лукић. Био је члан Извршног вијећа БиХ у вријеме мандата Миланка Реновице. Послије је постављен за директора Геодетског завода Босне и Херцеговине… Он би се, уз нашу помоћ, могао снаћи као премијер, с оптимизмом је, док смо се кривудавим путем

возили низ Требевић, говорио Никола Кољевић, врло радостан што ће видјети свог пријатеља Владимира Лукића...

 

– Немојте, господо, дозвољавати да нам држава остане без власти још мјесец дана или још два мјесеца, ја вас то молим. Ја сам вас молио на прошлој Скупштини да одредимо министра за питања бораца и инвалида. Ту је грозно стање, криминално. Нисте ни тај приједлог прихватили. Нисте га ни данас ставили на дневни ред. Ја

намјерно нисам хтио да се јављам, јер ви сте управо указивали на тај проблем, а ја знам, јер мени се народ обраћа и писмима и телефоном, и у јавним гласилима итд. Немамо времена. Закаснили смо много са питањем бораца и војних инвалида. Ја вас молим да, ово, посебно господина предсједника Скупштине и предсједника Републике, да стварно по закључењу ове расправе да урадите ствар да не останемо без Владе јер немамо право то према народу – говорио је, 24. новембра 1992, на 22. републичкој скупштинској сједници одржаној у Зворнику, први министар одбране Републике Српске Богдан Суботић.

Била је то сједница на којој су народни посланици прихватили оставку премијера Бранка Ђерића, а Богдан Суботић, својом дискусијом, најавио шта чека првог

министра за борачку заштиту...

 

Педесетак дана касније, Република Српска је добила другу владу у својој историји. На њеном челу нашао се Владимир Лукић, а ја сам постао, тај први, министар за

питања бораца, ратних војних инвалида и цивилних жртава рата. Био сам, након именовања, и те како, свјестан да је испред мене крајње деликатан и врло тежак посао.

Знао сам да ме чекају нагомилани проблеми и то изузетно осјетљиве категорије становништва. Нико те проблеме, до тада, није рјешавао. Министарство није постојало, у већини општина није било борачких секретаријата, није се знало колико има погинулих бораца, шта је са њиховим породицама, колико има инвалида, гдје се они налазе и од чега живе, колико је страдало цивила… Био сам сигуран да је већина СДС-ових посланика врло добро знала до којег су степена, одбијајући да претходних мјесеци гласају за мене, „угријали кромпир“ који ми је, на скупштинској сједници на Палама, половином јануара 1993, стављен у руке…

 

(Др Драган Ђокановић, 20. август 2020, одломци из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")