Проглашење Републике Српске, њено стварање и њено прихватање као дијела Босне и Херцеговине, у склопу верификације Дејтонског споразума у Генералној скупштини Уједињених нација - био је вишегодишњи процес и одвијао се у више фаза:
1. ПРОГЛАШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКОГ НАРОДА У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ РЕПУБЛИЦИ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Република Српска (као Република српског народа) проглашена је 9. јануара 1992. године у склопу инцијативе Срба из БиХ (састанак у Предсједништву СФРЈ одржан 26. децембра 1991. и велики скуп у Скупштини Југославије одржан 3. јануара 1992) да сачувамо свој останак у тадашњој СФРЈ. Имали смо, да напоменем, као суверен и државотворан народ у БиХ, од настанка ДФЈ па преко ФНРЈ и СФРЈ, федералне везе са Србијом и Црном Гором и жељели смо их 1991. и 1992. године да сачувамо. Нисмо успјели у настојањима да 9. јануара проглашена Република српског народа, као федерална јединица у савезној држави, задржи Босну и Херцеговину у Југославији, а то нам је приликом проглашења Републике и био главни циљ.
2. СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ КАО ЧЛАНИЦИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
Након међународног признања БиХ и почетка ратних сукоба у БиХ, почели смо да стварамо Републику Српску. Прво њену полицију, војску, потом општинске цивилне органе власти, Владу и републичке системе. Сви ти политички послови не би резултовали стварањем органа и институција и свеукупног система Републике Српске да није било оружаних јединица Војске Републике Српске и полиције Републике Српске, које су успјешно чувале територију ратне Републике Српске...
Цивилни органи власти по општинама (општинске скупштине састављене од одборника изабраних на изборима 1990. године, извршни одбори и предсједници општина које су изабрали ти одборници), републички системи на челу са Владом Републике Српске коју су, у јануару 1993. године, изгласали посланици чији су легални мандати почивали на изборном резултату од 1990. године, те предсједник и потпредсједници републике - чинили су државни систем Републике Српске који је у потпуности изграђен до љета 1994. године и који је почео солидно да функционише на унутрашњем плану. Нажалост, наша спољња политика, коју су креирали Радован Караџић, Момчило Крајишник и Никола Кољевић, а подржавали посланици Народне скупштине и ратни СДС, није с успјехом пратила стварање Републике Српске на њеном унутрашњем плану. Караџић, Крајишник и Кољевић нису, од почетка рата па до тог љета 1994, знали да представнике међународне заједнице увјере да смо створили сасвим организовану државну јединицу и да је, као такву, међународна заједница треба прихватити. Чак су 1994. године, након рушења владе која је заокружила стварање државног система Републике Српске, заједно са посланицима Народне скупштине и ратним СДС-ом организовали и рефрендум грађана против актуелног мировног плана и поставили се као противничка страна међународној заједници. Након тога више нико није хтио са њима да преговара. Покушало је, крајем 1994. године, неколицина Срба из САД, довођењем бившег предсједника САД Џимија Картера на Пале, да Караџића врате у преговарачко "седло", али им није успјело...
3. МЕЂУНАРОДНО ПРИХВАТАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КАО ЕНТИТЕТА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Након свега што се дешавало 1994. године, постало ми је јасно да се до међународног прихватања Републике Српске мора кренути неким другим путем и преко неког другог политичара...
3.1. "Рат у Босни и Херцеговини може престати ако међународна заједница организује нову мировну конференцију о Босни и Херцеговини на којој је потребно прецизно дефинисати уставне аранжмане између хрватско-муслиманске Федерације и Републике Српске. Ослонац међународне заједнице који ће присилити руководство Републике Српске да потпише мировни споразум мора бити предсједник Србије Слободан Милошевић…", рекао сам 01. фебруара 1995. године у ТАНЈУГ-овом међународном прес центру у Београду.
3.2. Тог фебруара 1995. дошло је, у Минхену, до састанка Ричарда Холбрука са представницима Бошњака и Хрвата. Не знам какав је Споразум тада потписан, али се након тог састанка Ричард Хлобрук почео све више да појављује као овлашћено лице за преговоре у БиХ...
3.3. На састанку у Женеви, 8. септембра 1995. године, министри спољњих послова Босне и Херцеговине, Хрватске и СР Југославије договорили су се да БиХ треба да сачињавају два ентитета... Тада се, први пут, назив Република Српска (без наводника) уводи у неки званични документ.
3.4. Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изтебеговић потписали су постојање Републике Српске у БиХ, а то исто урадили и представници великих сила 14. децембра у Паризу.
Споразум из Дејтона и Париза верификовала је и Генерална скупштина ОУН...
Дакле, за политичко прихватање Републике Српске од стране међународне заједнице, на крају 1995. године, нису заслужни ни полиција Републике Српске, ни Војска Републике Српске, ни посланици Народне скупштине Републике Српске, ни СДС, а ни предсједник Републике Српске.
(Др Драган Ђокановић, 30. август 2020)
