"Ова скупштина може златним словима бити уписана у историји српског народа под условом да прихвати реалности и дефинише праведне границе српске републике... Има,

овдје, посланика који шире најприземнију демагогију говорећи да је све ово земља Немањића и да, по том основу, на цијелу Босну и Херцеговину имамо право... Ми,

напросто, морамо прихватити чињеницу да свијет никада неће признати српску републику на више од пола територије Босне и Херцеговине...", говорио сам на

сједници Народне скупштине, у јахоринском Хотелу

„Бистрица“, 24. јула 1992.

"Изненадио ме мој пријатељ Драган Ђокановић, овом својом дискусијом... Нисмо ми освојили ни половину наших територија. Ми желимо да освојимо много више,

да бисмо на преговорима имали чиме да тргујемо и да бисмо могли да им вратимо оно што је њихово... ", реплицирао је Војо Купрешанин.

"Када, примјера ради, у борбама око Јајца погине стотину српских младића онда ћете, врло тешко, објаснити људима да Јајце није наше", узвратио сам са скупштинске

говорнице.

"Не може ова скупштина цртати границе... Народ је тај који ће одредити гдје су границе наше републике", „визионарски“ је наступио сљедећи говорник, министар

Алекса Милојевић.

"Реци ми, Алекса, молим те, којој је држави на свијету народ нацртао границу", упитао сам, на првој паузи, предратног истраживача Економског института Сарајево

и, наравно, остао без одговора...

Различити политички погледи, између већине посланика Народне скупштине и мене, почели су да излазе на видјело тог 24. јула 1992. године. Међутим, било је ту још нешто, и те како крупно, али је на видјело изашло тек 11. септембра 1993, такође на сједници Народне скупштине на Јахорини...

Наиме, након једне моје дискусије која је била усмјерена против Караџићевих активности да сруши Владу Владимира Лукића ("Не можете ојачати централну власт, господине предсједниче, Ви лично… Јуче вам је господин Милановић, на моје велико задовољство, рекао истину. Рекао Вам је и генерал Младић: ослоните се на оне људе који уживају ауторитет на терену, који могу да оду на сваки скуп и да с људима отворено разговарају. Не можете припремити кандидата за новог предсједника Владе који не ужива никакав углед у српском народу. Не можете то радити. Исувише је ствари у игри… Сви смо ми са пуно тога ушли у ово...")

и Караџићеве реплике ("Господо и господине Ђокановићу, ко то хоће да преузме власт? Српска демократска странка има власт и нема потребе да је преузима. У свим вишестраначким системима странка на власти је власт. И странка на власти има право да мијења своју владу, да је смијени читаву и да је мијења дјелимично. То има право… Господо, ја сам најодговорнији. Не пред историјом, лако ћемо за историју. Него пред овим живим људима, пред овим народом који ми вјерује…") -

јавили су се посланици СДС-а Бранко Симић, иначе потпредсједник Народне скупштине, и Јово Мијатовић, предсједник Извршног одбора СДС-а, и обрушили на мене...

Јово Мијатовић тада изговара реченицу: "Морам подсјетити господина Ђокановића, то знамо нас двојица, нема других свједока овдје, али можемо довести свједоке. Кад је дошао као повјереник у Скупштину општине Зворник господина Грујића је оптужио, у ствари, рекао је да га може оптужити за геноцид…"

Тог дана сам схватио да је главни разлог за негативан однос већине посланика СДС-а према мени - моје упозорење из јуна 1992. године, а које сам поновио и на тој скупштинској сједници 11. септембра 1993: "Ви, докторе Караџићу, врло добро знате шта сам, на сједници Предсједништва Републике Српске, рекао о злочинима у Зворнику, а рекао сам – настављајући с репликом, гледао сам у правцу свих посланика – исто оно што и Грујићу и Мијатовићу: ‘Водите рачуна, могу вас, сутра, оптужити и за најтеже ратне злочине. Ви сте људи са именима и презименима, на функцијама сте и сносите одговорност за ситуацију у Зворнику. Криминалци које оптужујете имају разне надимке и нестаће послије рата…’ Значи, упозорио сам их! Али, када смо отворили ово питање, да га онда и разјаснимо: колико год, многима овдје, изгледало невјероватно да ће се овај рат завршити – он ће, ипак, као и сви остали ратови до сада, једног дана стати, а када се заврши, за ратне злочине ће се одговарати... На плебисциту одржаном новембра 1991. године, чији сам ја

иницијатор, српски народ у Босни и Херцеговини позвао је друге народе да остану са њим у Југославији. На тој одлуци народа почива наша политика. Српски народ, ни

на том плебисциту, а ни послије, није тражио етничко чишћење нити подржао чињење ратних злочина. Срби нису геноцидни, и у Зворнику нису чињени злочини од стране

народа."

 

Јово Мијатовић, народни посланик из Зворника и предсједник Извршног одбора СДС-а, човјек је, коме сам након његовог пораза на локалним изборима за предсједника општине Зворник помогао да остане у политичком животу, чак и да напредује. Нисам од њега, заузврат, тражио апсолутно ништа; нисам од њега тражио ни коректност према мени. Помогао сам му, и то је то. Међутим, Јово Мијатовић не да није желио да буде коректан према мени, он је одлучио да лаже против мене. Јавно, са скупштинске говорнице и без трунке стида. Човјек којег сам, као и Бранислава Грујића, у Зворнику, када сам у ту општину дошао као повјереник Предсједништва Српске Републике БиХ, упозорио, и то најдобронамјерније упозорио, јер сам мислио да се ради о честитим и добрим људима – да се, током рата, чувају; да не смију правити грешке јер би, због тих грешака могли да одговарају – безочно је лагао. Вјероватно је мислио да ће, тим чином, мени нанијети штету, а себи обезбиједити политичку корист и учврстити своју позицију.

"Пазите шта радите! Не дозволите да вам и најстарији становници Зворника, само зато што су Муслимани, напуштају град; немојте да вас сутра, због свега тога,

оптужују и за најтеже ратне злочине. Иако је рат, све се снима и биљежи; не заборавите да постоје међународне повеље и Устав Српске Републике БиХ!", тако сам им

говорио, а вјероватно нисам требао. Нису ти људи ни заслужили да добију добронамјерне савјете.

 

(Др Драган Ђокановић, 26. август 2020)