Објаве
Приказивање чланака по тагу Dejtonski mirovni sporazum
ПРАВОСУДНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ МОРАЛЕ БИ ДА ИСПИТАЈУ МИЛОРАДА ДОДИКА, НЕНАДА СТЕВАНДИЋА И РАДОВАНА ВИШКОВИЋА!
У објави "Зашто је ПДП насрнуо на Устав Републике Српске?" прозвао сам наведену политичку странку са сједиштем у Бањалуци, јер је уздрмала Републику Српску покушавајући да на Централну изборну комисију БиХ пренесе уставно право и обавезу Народне скупштине да бира делегацију Републике Српске у Дом народа ПС БиХ.
Нажалост, осим овог ПДП-овог напада на државност Републике Српске, данас ћемо имати још један инсајдерски атак на Републику Српску. Наиме, владајуће политичке странке из само њима знаних разлога и без икаквог упоришта у Уставу Републике Српске кренуле су у авантуру прављења парадржавног органа који ће бити надређен Републици Српској, притом се не устручавајући да у том свом науму злоупотријебе Народну скупштину Републике Српске.
Који је то парадржавни орган?
Ради се о "Националном савјету српског народа", предвиђеном Вучићевом и Додиковом декларацијом, а којег би већина посланика Народне скупштине Републике Српске требало данас да озваничи. За неповјеровати је да су Александар Вучић и Милорад Додик планирали да већина народних посланика у Скупштини Српске, а ради се о посланицима владајућих странака у Српској, усвоји њихову декларацију и предсједника Републике Српске, предсједника Народне скупштине Републике Српске и предсједника Владе Републике Српске изабере у парадржавни орган који ће се свати "Национални савјет српског народа".
Усвајањем Вучићеве и Додикове декларације Република Српска би се етикетирала као неозбиљан државни ентитет, а Народна скупштина Републике Српске би постала скупина политичара који не поштују ни Устав Републике Српске ни вољу бирача који су их изабрали.
Својим пристанком на такву авантуру предсједници Републике, Скупштине и Владе би се дефинитивно потписали као људи без политичке озбиљности, људи опасни по Републику Српску, опасни по Устав Републике Српске, опасни по Дејтонски мировни споразум и, као такве, требало би их подврћи испитивању у правосудним институцијама Републике Српске.
Сигуран сам да неће мировати ни државе које су, као гаранти, потписале Дејтонски споразум. У Вучићевој и Додиковој декларацији превише је ствари преко којих оне неће моћи да пређу.
(Доктор Драган Ђокановић, 02. 07. 2024)
Везани чланци:
РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ НИСУ ПОТРЕБНИ "БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМИ"!
"Покушај са Картером је без резултата", рекао је Алекса Буха, 26. августа 1995. године на састанку одржаном у Добановцима код Београда, на којем је договаран састав српске делегације за одлазак у Дејтон, на мировне преговоре. Да подсјетим да су састанку присуствовали челни људи СР Југославије, Србије, Црне Горе, делегација Републике Српске и делегација Српске православне цркве коју је предводио патријарх Павле...
Прије неколико дана сам цитирао и реченицу Слободана Милошевића, такође изговорену на том састанку, а којом се обратио члановима делегације Републике Српске: "Нико неће с вама да преговара."
Дакле: након што су, у 1994. години, у Народној скупштини одбацили Мировни план Контакт групе, покушао је Караџић да, уз финансијску помоћ неколицине Срба бизнисмена из САД, излобира бившег америчког предсједника Картера (Џими Картер) - не би ли остао у политичком "седлу" и продужио своју каријеру предсједника Републике Српске. Међутим, Милошевић је био сурово искрен, рекавши да нико више не жели са Караџићем да преговора. А Бухино признање да је "покушај са Картером без резултата", јасно је показало у какву су се ситуацију, тог љета 1995. године, довели предсједник Републике Српске и Народна скупштина Републике Српске. Напросто су ударили главом у зид и дошли до свог политичког краја.
Слична опасност поновно нам пријети. Садашња Народна скупштина Републике Српске, непоштовањем одлука и закона које је сама доносила - довела се у стање (скоро па) безвриједног државног органа, а (изненађујућа) некомпетентност предсједника Републике Српске у процјењивању тежине актуелног политичког тренутка и (не)сналажење у свакодневним проблемима, више се не може прикрити ни његовим честим посјетама предсједнику Русије.
Ако су предсједник Републике Српске и посланици садашњег сазива Народне скупштине Републике Српске помислили да Декларација Србије и Републике Српске крије у себи спасоносно рјешење за њих - варају се; Декларација није ни слична Договору постигнутом у Добановцима (26. августа 1995. године) који је за резултат имао формирање делегације (Србије и Реублике Српске) за одлазак у Дејтон и међународно прихватање постојања Републике Српске.
Декларација Србије и Републике Српске првенствено овлашћује Вучића да постане лидер и Републике Српске, поготово ако Народна скупштина пристане на то да Дан државности Републике Српске буде садашњи Дан државности Србије. Тим чином би Народна скупштина послала јасну поруку гарантима Дејтонског мировног споразума, а те државе су и гаранти постојања Републике Српске, да Република Српска није способна да поштује своје међународне обавезе и потписана међународна документа, међу којима је Дејтонски мировни споразум.
Неки нови међународни скуп о БиХ, на којој би, у складу са Декларацијом Србије и Републике Српске, садашњу Републику Српску представљао предсједник Србије Александар Вучић, много би више личио на "Бриселске споразуме" неголи на Дејтон и Париз. Републици Српској такав ризик није потребан.
(Доктор Драган Ђокановић, 11. 06. 2024)
ИМОВИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ НИЈЕ ИМОВИНА САДАШЊЕ БИХ!
У свом коментару на моју јучерашњу објаву "Стевандићу, опрезно са изговарањем ријечи!", господин Ђорђо Грмуша је написао: "Свима су пуна уста Републике Српске, а за Шмита и компанију око њега не говори ништа кад' се ради о глави а глава је имовина."
Сигуран сам да господин Грмуша под појмом "имовина" мисли на велики политички проблем у БиХ, који се зове "државна имовина"...
Да кренемо редом...
Општи оквирни мировни споразум, Дејтонски споразум, у који је уграђен Устав БиХ, није се уопште бавио термином "државна имовина". У Дејтону је договорено, а у Паризу, 14. децембра 1995. године, и потписано да је Босна и Херцеговина састављена од Републике Српске и Федерације БиХ и да ће као таква држава ићи и на изборе 1996. године, на дефинитивну овјеру Споразума код грађана у Републици Српској и Федерацији БиХ. Оно што се овјери на изборима, ићи ће и у будућност.
На изборима, те 1996. године, грађани у Републици Српској су овјерили Републику Српску, у Муслиманско-хрватској федерацији овјерили су Федерацију БиХ, али су у оба саставна дијела БиХ бирачи овјерили Дејтонским споразумом понуђену варијанту Предсједништва БиХ и варијанту Парламентарне скупштине БиХ...
Конституисањем Предсједништва БиХ и оба дома Парламентарне скупштине БиХ на европску и свјетску политичку сцену ступила је нова Босна и Херцеговина, потпуно другачија од оне која је 1992. године постала чланициа УН-а.
О имовини у тој новој БиХ и њеној Парламентарној скупштини почело се причати 1998. године усвајањем Оквирног закона о приватизацији предузећа и банака у Босни и Херцеговини. Била је то прва грешка коју су, када је "имовина" у питању, направили српски политичари. Пристали су, нажалост, да се о имовини која се налази на територији Републике Српске разговара на нивоу БиХ. Изгледа да су их, они који су били паметнији и лукавији од њих, тим законом подмитили, односно подмитили легализовањем добре зараде (да не кажем пљачке) на приватизиацији предузећа и банака у Републици Српској.
Након грешке око наведеног закона услиједила је нова, још већа грешка. Српски функционери, са намјештењима у БХ институцијама, потпуно неприпремљени учествовали су у прихватању и потписивању Споразума о питањима сукцесије бивше СФРЈ, који је закључен у Бечу 29. јуна 2001. године и по којем БиХ постаје једна од држава насљедница имовине која је некада припадала СФРЈ. Дакле српски политичари, због свог незнања а можда и тада подмићени, пристају да је БиХ, а не Република Српска, насљедница имовине бивше СФРЈ која се налази на територији Републике Српске.
На бази тог Бечког споразума, који наравно нема снагу Дејтонског споразума, бошњачка политика почиње са развијањем теорије о "државној имовини БиХ" које, да нагласим, као појма, нама ни у Дејтонском споразуму нити у саставном дијелу Дејтонског споразума - Уставу БиХ.
Након усвојене политичке платформе, бошњачки политичари (са својом булументом) крећу у повлачење конкретних потеза, злоупотребљавајући притом Уставни суд БиХ и придобијајући високог представника на своју страну (који 2005. намеће Закон о привременој забрани располагања државном имовином Босне и Херцеговине, иако је већ велики дио имовине бивше СФРЈ промијенио власника кроз процес приватизације државне својине).
Е, онда се у игру око имовине укључује и НАТО, који тражи да БиХ ријеши питање непокретне војне имовине, која је саставни дио имовине бивше СФРЈ, да би БиХ могла да напредује на "НАТО путу"...
У међувремену се и Русија укључила у политички живот у БиХ, не желећи да Босна и Херцеговина постане НАТО чланица. Отвореном подршком актуелном руководству Републике Српске и, врло принципијелно, тражећи поштовање процедуре у Савјету безбједности УН-а око именовања високог представника у БиХ, Русија је успјела да обезвриједи Кристијана Шмита у његовом настојању да настави посао на правном "шупљирању" како је, ето, Дејтонски споразум територијално разграничио ентитете, "али није разграничио имовину ентитета од БиХ". Па, пошто то није урадио Дејтонски споразум, онда би он, са неким својим експертима, да то уради, а све са циљем учлањења БиХ у НАТО.
То Вам је то, око "главе или имовине", господине Грмуша!
(Доктор Драган Ђокановић, 14. 07. 2023)
Пратећи текстови:
