Приказивање чланака по тагу Zvornik

У Зворнику сам, 30. јуна 1992. године, организовао састанак на којем је, први пут у историји Републике Српске, њена делегација била на терену и разговарала са представницима општина.
Предсједник Републике Српске, Командант Главног штаба Војске Републике Српске и ја, као Републички повјереник, разговарали смо са повјереницима Зворника, Власенице, Шековића, Братунца и Скелана. Општинске повјеренике сам именовао претходних дана, боравећи у наведеним општинама.

Улога општинских повјереника била је увођење цивилних органа власти: општинских скупштина од одборника изабраних на изборима 1990. године, предсједника општина које ће изабрати ти одборници, и извршних општинских одбора које ће такође именовати општинске скупштине. Био је то мој концепт стварања државе на терену.
Током љета 1992. године успјели смо у том послу.

Да Зворник буде центар из којег ће кренути формирање цивилних органа власти по општинама Српске, одлучио сам јер сам у њему радио као млади љекар, упознао много Зворничана и био сигуран да ћу успјети у свом науму.

(Доктор Драган Ђокановић, 25. 09. 2024)

"Докторе, ја сам спреман да Вам помогнем ако се кандидујете за предсједника Републике Српске!", каже ми, јуче ујутру, господин С.Ж. Сједили смо у башти кафића, у близини зграде бијељинске скупштине.
"Ви мислите да је мени потребна помоћ да бих постао предсједник Републике Српске?", упитах га.
"Не мислим! Нисам се прецизно изразио. Ту сам, у Бијељини, за Вас, да учиним колико могу."
"Хвала Вам! Радујем се сваком новом савезнику, на том путу!"

"Драгане, јеси ли чврсто одлучио да се кандидујеш за предсједника Српске?", пита ме, јуче, приликом повратка из Бијељине, мој дугогодишњи пријатељ из Зворника, Неђо, власник познатог ресторана у том граду.
"Скоро да јесам!", кажем му.
"Драган је познат и признат у овом граду. Ваши родитељи су оставили дубок траг у Зворнику! Зворничани о њима мисле све најљепше", каже Неђо, окрећу ћи се у правцу Николе и Александра.

Провели сам јучерашњи и прекјучерашњи дан у Власеници, Бијељини и Зворнику. Драгана, Никола, Александар и ја. Стандардна екипа Ђокановића. Вријеме је било дивно.

Људи чули за моју кандидатуру за предсједника Републике Српске и интересују се да ли ће до ње, за двије године, и доћи.

Како сада ствари стоје - хоће! Све иде како сам планирао.

(Доктор Драган Ђокановић, 23. 09. 2024)

Волим Зворник!

Као млади љекар, након повратка из Швајцарске, радио сам у зворничким теренским амбулантама: Дрињача, Зелиње, Каменица, Сапна, Витиница, Растошница, Козлук, Роћевић, Шепак, Брањево, Кисељак. Није их ни било више.

Из Зворника сам, одслуживши војску у Требињу, Новом Саду и Книну, прешао у Сарајево на Институт за трансплантацијју органа. Са Института сам отишао за директора Дома здравља у Шековиће, потом на спацијализацију на Педијатријску клинику у Сарајево...

По завршетку специјализације, 1992. године, почео је рат.
И током ратних година боравио сам у Зворник...

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 09. 2024)

Прије десетак година, слично сам почео да пишем приче за књигу "Република Српска од идеје до Дејтона"... Можда је ова данашња прича и уводна прича за књигу "Од приправничких до специјалистичких дана педијатра Драгана Ђокановића"... Видјећемо...

ПРВА ИЗЛИЈЕЧЕНА УПАЛА ПЛУЋА...

- Мајко, Ваша беба има упалу плућа, морате са њом у болницу у Зворник! - кажем, окрећући се у правцу млађе жене, чију сам бебу управо прегледао...
- Каква болница, докторе, имам још двоје мале дјеце код куће, нема ко да остане са њима. Него Ви напишите терапију!
Ја преблиједио... Пожелио сам да скинем бијели мантил, да јој кажем да сам ја само млади љекар, приправник који је сам дошао у Растошницу јер нема старијих колега да "покрију" теренске амбуланте и да она, напросто, мора однијети бебу у болницу...

Ништа од тога нисам успио. Ни да скинем мантил, а ни да изговорим ријечи правдања...
Пришао сам столу, сјео, написао упутницу за болницу и рецепте за ињекције и сируп...
- У реду! Ево Вама, ипак, упутница, али ми се наредних дана, ако не одете у болницу, свакодневно јављајте!
Рекла је да хоће, узела бебу у наручје и однијела је у сусједну просторију да јој дају прву ињекцију антибиотика...

Након завршетка радног дана, а након Растошнице обавеза ми је била да обиђем и амбуланте у Витиници и Сапни, провео сам у Зворнику једно од најтежих послијеподнева у свом животу.
- Шта ако не оду у болницу? Превисока је то температура за кућно лијечење... Може и умријети... Па зар да ми се то догоди на самом почетку љекарске каријере? - мучиле су ме тешке мисли...
- Ако беба умре нећу се више ни бавити овим послом! - донио сам одлуку... Ноћ тешка, стална буђења и бриге...

Сутрадан смо око пола седам, возач и ја, кренули пут Растошнице. Лада Нива је успјешно савладавала прилично тежак пут до амбуланте у том мјесту.
- Добро јутро! - кажем, улазећи у чекаоницу. Погледом тражим бебу и њену мајку.
- Докторе, примили смо ињекцију и јутрос. Беба је данас боље, није ни температура висока као јуче и дан раније! - чујем мајчин глас.
- Драго ми је да је тако! -  кажем кроз осмијех, а најрадије бих сву своју гимнастичку вјештину искористио и скакао премете и салта од среће која ме обузела...
Пратио сам бебу свакодневно... Након седам примљених ињекција, беба је имала уредан налаз на плућима.
- Добар јој је налаз! Завршавамо са терапијом! - радосно сам рекао мајци.
Погледала ме са осмијехом и захвалила се.
Дошла је и сљедећег дана, испред амбуланте ме чекала са кесом јабука у руци...

(Др Драган Ђокановић, 25. март 2021)