– Ми имамо све! Изетбеговић нема ништа... –
„појашњавао“ је Момчило Крајишник, позицију Срба у
Босни и Херцеговини и вјероватно желио додатно
мотивисати Ратка Младића и његове сараднике, те јунске
вечери, приликом њиховог првог доласка у просторије
„Кикинде“ и договора око наставка активности на
комплетирању Војске Српске Републике Босне и
Херцеговине.
– Није ми јасно откуд Вам такво самопоуздање, а све Ваше
досадашње процјене, углавном, су биле погрешне.
Изетбеговић има међународно признање Босне и
Херцеговине и то ће, на крају, одиграти пресудну улогу...
– прокоментарисао сам Крајишникове ријечи, подсјећајући
га на „поштовање“ Правилника о раду Скупштине БиХ, у
које је, крајње наивно, вјеровао прије усвајање
Меморандума о суверености БиХ...

У тих неколико дана боравка на Палама увјерио сам се да
је Момчило Крајишник приграбио повелики комад власти
те се учврстио на другој позицији, уз самог Караџића.
Свима који дођу у „Кикинду“ стављао је до знања да се
попео, скоро, на сами врх. И те вечери, када су дошли
Младић, Миловановић, Гверо, Ђукић и Толимир,
недвосмислено је то чинио.
Међутим, нисам стекао утисак да су, његовим наступом,
придошли официри били импресионирани. Имали су они,
а дало се то примијетити, довољно сопствених брига и
дилема. Био сам убијеђен да су врло добро знали каква је
политичка и војна ситуација у Босни и Херцеговини…
Јасно је њима било да Југословенска народна армија
припада прошлости, а да их Војска СР Југославије, без
обзира на подршку коју им пружа, све више третира као
официре Војске Српске Републике БиХ. Иако су још
увијек били на платном списку Београда, својим
поријеклом ипак су припадали Босни и Херцеговини –
међународно признатој држави – коју, као своју домовину
не доживљавају ни српски народ ни политичари који су
се нашли на челу Српске Републике БиХ, а који су им,
прије мјесец дана, постали званични шефови. Наиме, 12.
маја 1992, Скупштина Српске Републике именовала је
Ратка Младића за команданта Главног штаба, који је
требало да извршава наређења врховне команде на челу
с Радованом Караџићем.
Јесу ли им ови нови шефови били и стварни шефови?
Којој држави, истински, припадају? Босни и Херцеговини
или СР Југославији? Припадају ли Србији више него овој
новој српској републици чију Војску требају уобличити
и којом требају командовати до краја рата? Из СР
Југославије примају плату. Милионе обезвријеђених
динара, сваког мјесеца, даје Београд њиховим
породицама. Та цијела плата не вриједи ни неколико
десетина њемачких марака, али савезну државу, по
инерцији, још увијек доживљавају својом. Њихова
формална држава, нова чланица Уједињених нација,
Босна и Херцеговина има своју армију с којом су они у
оружаном сукобу јер припадају српском народу који је не
жели признати, и који, такође по инерцији, СР Југославију
доживљава својом државом. Пуна им глава политичке
пропаганде да је Србија матица, иако се ниједан њихов
предак није родио у њој…
Може ли Српска Република БиХ опстати и бити њихова
будућност? Или ће она, мимо постојећих међународних
правила, постати дио државе до „линије Карловац,
Вировитица, Карлобаг“, за коју су се залагали радикални
српски политичари?
Шта имају на терену?
Југословенска народна армија – којој су, до прије само
неколико недјеља, служили и која је, током издвајања
Словеније, Хрватске те проглашења независности БиХ,
остала без официрског и подофицирског кадра других
националности постала је, углавном, српска оружана
снага. Иако је у покушајима очувања колике-толике
Југославије била додатно ојачана резервистима из Србије,
Црне Горе, али и разним другим групама – неријетко врло
сумњивих циљева, ипак је морала да се, под политичким
притисцима и оружаним нападима, повуче и из централне
југословенске републике... Међутим, српски официри и
подофицири, рођени на територији БиХ, имали су гдје да
покажу своје знање. На око двије трећине територије
Босне и Херцеговине, широм Српске Републике БиХ,
народ организован у територијалну одбрану, чекао је
школоване старјешине да, са њима, ствара Војску Српске
Републике БиХ...
За разлику од Крајишника који је скоро еуфорично
изјављивао: „Ми имамо све! Изетбеговић нема ништа!“,
ја сам био с обје ноге на земљи и гледао на новонастало
стање овако: До прије само пар мјесеци живјели смо у
Југославији и борили се за очување те државе. И Републику
српског народа БиХ прогласили смо као њену федеративну
јединицу. Међутим, тог прољећа 1992. године, наша
политичка позиција значајно се промијенила. Босна и
Херцеговина је, уз пуну подршку САД и Европске
заједнице, а без прихватања чињенице да су у њој
конститутивни Срби прогласили републику, постала
независна држава и чланица УН-а. Не желећи да
прихватимо Устав независне РБиХ, ушли смо у оружане
сукобе са њеном армијом. У Београду сам се увјерио да
имамо подршку СР Југославије, али, након посјета
амбасадама и разговора с дипломатама, видио сам да су
најутицајније земље свијета углавном против нас. Да би
Републику, за коју смо се потписили 9. јануара у Сарајеву,
преточили у дјело које ће, на крају пута којим смо
кренули, ипак бити прихваћено, мораћемо да повлачимо
врло мудре и паметне потезе.

Био сам сигуран да ће Момчило Крајишник, због
непознавања политичких финеса, превелике жеље за
влашћу и изузетно утицајне позиције коју је већ
приграбио, бити један од великих проблема на том путу.
Политичка способност наших других кадрова, њихова
људскост, карактер, памет и знање – нису ми, тада, биле
теме о којима сам размишљао. 

Одломак из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона"