Момци из његове пратње искрено су се обрадовали када су ме видјели. Знали су да смо много времена Караџић и ја, у пријатељству, провели. Наговијестио сам предсједнику Републике Српске да постоји могућност да буде примљен у Бијелој кући.

Десетак дана послије, на сједници Владе – иако под оставком, у складу са уставном обавезом, и даље сам им присуствовао – Радован Караџић, који је у том периоду

често предсједавао Владом, похвалио се министрима:

– Предсједник Сједињених Држава Бил Клинтон, на редовној конференцији за новинаре, а осврћући се на рат у Босни и Херцеговини, изјавио је да 'доктор Караџић и

није тако лош политичар, али треба да покаже више милосрђа!'

 

Гледао сам тог човјека који је сједио на челу стола и размишљао о њему:

– Стварно га треба смијенити. Он, изгледа, не схвата да му је предсједник најутицајније државе на кугли земаљској, са брифинга, о којем управо говори, послао

поруку и одшкринуо врата за пријем и разговор. Не тумачи Клинтонове ријечи као шансу да буде главни актер заустављања рата; доживљава их као задовољење

властите сујете, јер, ето, о њему размишља, па га још и пред новинарима спомиње, амерички предсједник. Овај  човјек, бивао сам све убјеђенији, не мисли на прави начин о интересу српског народа.

Па не могу Срби, мој Караџићу, сами у будућност, 'као сламка међу вихорове'. Није народни интерес одгуривати пружену руку, свуда изазивати анимозитете... Интерес

народа је градити пријатељства, придобијати симпатије и скупљати пријатеље...

Одлучио сам да му то и кажем, а прилика се указала на паузи за ручак. Радован Караџић, с Момчилом Крајишником и Миланом Трбојевићем, сједио је за столом насупрот мене и Алексе Бухе, министра иностраних послова.

– Докторе Караџићу, да сам на Вашем мјесту, отишао бих у Београд, признао властите грешке и заблуде по питању мировних напора Контакт групе и у договору с

руководством Србије преузео одговорност око завршетка рата у Босни и Херцеговини! – рекао сам у једном тренутку.

Сви за столом су заћутали, очекујући Караџићев одговор.

– Није, нажалост, било прилике да на ту тему дуже разговарамо. Слободан Милошевић није у праву. – узвратио је предсједник Републике Српске.

Било је очигледно да не дијели моје мишљење…

Устао сам од стола и, напуштајући ресторанску салу, чуо Крајишникове ријечи:

– Ни да се поздрави.

 

Момчила Крајишника сам, поновно, видио једанаест година касније, у судници Хашког трибунала, а с Радованом Караџићем се више никада нисам срео.

 

* * *

Тог дана сам дефинитивно напустио власт и отишао са Пала. Са тим људима се више ништа корисно није могло урадити. Упропастили су своје могућности у тражењу

рјешења за завршетак рата; константно били препрека стварању правне државе и раду Владе. Многе честите, али у политику недовољно упућене људе, повели странпутицом и, што је мене највише бринуло, дезавуишући наш народ, приближили га оној истој 'аутостради пакла' за коју су мислили да је, тих година, била 'резервисана' искључиво за противничку страну, а коју је Караџић тако често спомињао. Очигледно не разумијевајући политичка збивања на регионалном и глобалном нивоу, довели су опстанак

Републике Српске под велики знак питања. Потпуно су занемарили чињенице да је Хрватска, као политички и војни савезник Босне и Херцеговине, у међувремену,

постала респектабилна војна сила те да и Армија РБиХ јача из дана у дан. На другој страни СР Југославија, као наш једини пријатељ и ратни савезник, била је и те како

измрцварена жестоким политичким притисцима, а сталним појачавањем уведених санкција економски, скоро потпуно, исцрпљена. Потцијенили су Радован Караџић и Момчило Крајишник, још једну врло важну чињеницу – у међувремену успостављен је и висок степен усклађености у доношењу одлука између званичника УН-а са дјеловањем њихових овлашћених официра у Босни и Херцеговини. Довољан је, наиме, био само један телефонски позив генерала УНПРОФОР-а из, рецимо, Сарајева и авиони пуни бомби би, за врло кратко вријеме, могли бити изнад територије Републике Српске.

 

- Уништиће, Караџић, Крајишник и њихови посланици, Републику Српску, бринуо сам, удаљавајући се од Пала а пролазећи кроз Соколац, Хан Пијесак, Власеницу...

Нажалост, тог послијеподнева, оптерећен великим политичким проблемима, нисам могао да уживам у прелијепом крајолику Равне Романије, која ме, обасјана

августовским сунцем, те 1994. године, једина испратила." 

 

(Одломци из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")

 

П.С. На фотографији су људи који су свој народ и Републику Српску увукли у катастрофалне дане 1995. године, а они постали непожељни за било какво даљње преговарање....