прије мог доласка на Пале, Одлуком о формирању ратних

предсједништава по општинама, од 31. маја 1992. године,

да успостави организациону структуру власти на терену.

У периоду од априла до јуна, општинама су управљали

кризни штабови, формирани одлукама СДС-ових органа,

а на такозваном републичком нивоу постојао је Савјет за

националну безбједност којег је формирала Скупштина

српског народа, на Палама, крајем марта 1992. године...

Караџић ми се пожалио да Одлука о формирању ратних

предсједништава никако да заживи и да он има великих

проблема да успостави комуникацију са кризним

штабовима по општинама...

 

Проучио сам текст споменуте одлуке и схватио гдје су

проблеми: 

– Кризни штабови неће се сами укинути.

Највише што сте овом одлуком могли постићи је да

кризни штабови промијене име у ратна предсједништва.

Тиме се скоро ништа не добија. Како год да се зову опет

су то исте екипе људи које су запосјеле власт у својим

општинама, са мање или више жеље за сарадњом са

републичким предсједништвом. Предлажем да урадимо

сљедеће: одредићемо појединце који ће, са овлашћењима 

Предсједништва, отићи у општине, тамо формирати нове

групе од некомпромитованих кадрова које ће, такође,

добити овлашћења Предсједништва, али за општински

ниво, а њихов главни задатак биће организовање

конституишућих општинских скупштина од одборника

који су изабрани на изборима, 1990. године. То је и

логично јер на републичком нивоу имамо посланике

изабране те исте године. Општинске скупштине изабраће

општинске владе (извршне одборе) и сви ће, у складу са

Уставом, обављати своје послове.

Могу, први, кренути у један број општина, да обавим

послове формирања тих општинских тијела... – изнио сам

Караџићу своје виђење рјешења проблема.

– Ја сам мислио да, до краја рата, имамо само републичку

скупштину од легално изабраних посланика, а да по

општинама СДС-ови општински одбори, преко ратних

предсједништава, контролишу власт – био је Караџићев

коментар.

– Како год узмете, опет ће СДС контролисати власт. По

општинама највише одборника има СДС. Али ово што

предлажем легитимније је – рекао сам.

– Како би звали те људе који ће отићи до општина? Имао

сам идеју да у правцу ратних предсједништава иду наши

повјереници – наставио је др Караџић.

– Ти људи који ће добити овлашћења Предсједништва

свакако морају уживати повјерење па је назив повјереник

одговарајући, а онда би и општинска тијела могла бити

општинска повјереништва – предложио сам.

– Одлично, ставите то на папир па да још једном

проанализирамо!

Текст Одлуке о формирању ратних повјереништава по

општинама и именовању републичких повјереника

написао сам за мање од сат времена.

– Ово, да републички повјереник именује људе по свом

избору, не могу прихватити. СДС је добио изборе и он

мора бити одговоран и за конституисање и за вршење

власти – било је једино са чиме се Караџић није сложио.

– Мислим да би било боље да нови људи организују

конституисање општинских скупштина. Знам да грађани,

у мојој општини Ново Сарајево, нису били задовољни ни

радом ни саставом кризног штаба. Претпостављам да је

и у другим општинама слично!

– Не могу то прихватити – био је категоричан Караџић.

– У реду! Нека људи из кризних штабова дају своје

приједлоге, Ви то овјерите, а републички повјереник

надзираће њихове активности до конституисања општинских

скупштина – сложио сам се уз малу сугестију.

– Може тако! Републички повјереник, народни посланик,

предсједник СДС-а у тој општини, неко од угледних

грађана и неко из привреде – предложио је и наставио: –

Размислите, молим Вас, о људима који би могли бити

повјереници и договорите се с Илијом Гузином, директором телевизије, да, у вечерашњем дневнику, све ово објасните...

 

Упознао сам са овим новим планом Николу Кољевића, а

он ми је рекао да је тих дана на Палама видио Николу

Поплашена и Милимира Мучибабића, професоре са

сарајевских факултета – филозофског и правног, и

предложио да их позовем да буду повјереници за неке

општине.

– Ово је почетак стварања државе на терену! –

прокоментарисао је Милимир Мучибабић, чувши шта

требају да раде будући повјереници.

 

* * *

 

Републички повјереник ће, онако како сам замислио и с

Радованом Караџићем договорио, бити „продужена рука“

Предсједништва Српске Републике БиХ. На терену ће, у

складу са Одлуком Предсједништва о образовању ратних

повјереништава у општинама за вријеме непосредне ратне опасности или ратног стања, донешеном 10. јуна 1992, да одреди кандидате за општинско повјереништво, а након њихове писмене верификације у Предсједништву, почеће са планираним активностима. Први задатак ће им бити да пронађу одборнике изабране на босанскохерцеговачким општим изборима 1990. године; да их упознају са нашом новом политиком стварања цивилних органа власти и да их позову да конституишу општинску скупштину. На тој конституишућој сједници, одборници ће демократским путем да изаберу предсједника општине и предсједника општинског извршног одбора.

У општини за коју је задужен, републички повјереник

ће остварити и контакте с командантом локалне бригаде

и доприносити успостављању што бољих и што

хармоничнијих односа између цивилних власти и војске.

Организовањем сједница скупштина општина по

Српској Републици БиХ, те формирањем општинских

извршних власти, створиће се, тако сам мислио, потребне претпоставке да функционишемо као држава на локалном нивоу. 

Одлука Предсједништва о образовању ратних

повјереништава у општинама темељила се на члану 5.

Уставног закона за провођење Устава Српске Републике

Босне и Херцеговине.

Увјерењем, евидентираним у Предсједништву под

бројем: 01-38/92, од 10. јуна 1992, именован сам за првог

републичког повјереника и, већ сљедећег дана, почињем

са радом на терену.

 

(Одломак из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")

 

П.С. Фотографија Повеље коју су ми додијели Скеланци има за мене посебну важност... Становници тог мјеста на Дрини, којима сам 1992. године такође помогао да формирају општинске органе власти, упркос бројним нападима припадника војних формација из Сребренице, успјели су да сачувају своју општину до краја рата...