Послије изненадне оставке Бранка Ђерића, поднешене крајем октобра 1992. године на засједању Народне скупштине у Приједору и њеног прихватања на засједању у Зворнику у новембру исте године, Никола Кољевић и ја кренули смо у тражење будућег премијера...

 

Иначе, Кољевић и ја смо, током јула и августа 1992, дијелили исту собу у „Кикинди“; добро се упознали и политички усагласили по бројним питањима. И након пресељења на Јахорину, у војни хотел, имали смо апартмане на истом спрату па смо, кад год би нам се указала прилика за то, дуго разговарали о политичким актуелностима... Сматрао сам да је нарочито важно да Никола Кољевић и Биљана Плавшић, као људи који су имали изборни легитимитет од 1990. године, не дозволе да Народна скупштина Републике Српске постане пуко гласачко тијело које би, под Крајишниковим надзором, пратило Радована Караџића и Момчила Крајишника у повлачењу и те како дискутабилних политичких потеза.

 

Никола је, тих седмица, био врло чврст и ријешен да, у случају именовања Бранка Остојића за предсједника Владе, поднесе оставку на чланство у Предсједништву Републике и народу објасни зашто то ради. Врло је то јасно рекао на сједници Предсједништва. Схвативши шта би Кољевићева оставка могла да проузрокује, Радован Караџић се зауставио у својим намјерама те, не желећи да се деси један такав политички лом, престао је да инсистира на Остојићу...

 

– Шта мислите о Предрагу Радићу? – питао ме Кољевић.

– Ви га, ипак, боље познајете. Ваш је земљак… – алудирам на Николино крајишко поријекло и његово дугогодишње пријатељство с Радићем.

– Предраг је поштен човјек, магистар је економије,

градоначелник у Бањој Луци и мислим да са њим треба

организовати састанак – гласно је размишљао Кољевић.

На састанак у Бијељину Радић је дошао с човјеком кога нисам познавао, мислим да се презивао Кондић. Међутим, Предраг није желио на Пале.

– Имам доста посла у Бањој Луци... – рекао је.

У току вожње према Палама, пита ме Никола шта мислим о Радићевом одбијању.

– Било му је драго када смо му предложили, али имам осјећај да њега нешто врло чврсто држи у Бањој Луци – одговорим.

Пет година касније сазнао сам да је Радић, почетком рата, сина послао у Сједињене Државе и сачувао га од мобилизације. Као градоначелник, и надређени секретару Секретаријата за одбрану, могао је то прикрити. Имао је, значи, Радић велики мотив да не напушта Бању Луку...

 

(Др Драган Ђокановић, 19. август 2020, одломци из моје књиге "Република Српка од идеје до Дејтона")