Немојте, господо, дозвољавати да нам држава остане без власти још мјесец дана или још два мјесеца, ја вас то молим. Ја сам вас молио на прошлој Скупштини да одредимо министра за питања бораца и инвалида. Ту је грозно стање, криминално. Нисте ни тај приједлог прихватили. Нисте га ни данас ставили на дневни ред. Ја намјерно нисам хтио да се јављам, јер ви сте управо указивали на тај проблем, а ја знам, јер мени се народ обраћа и писмима и телефоном, и у јавним гласилима итд. Немамо времена. Закаснили смо много са питањем бораца и војних инвалида. Ја вас молим да, ово, посебно господина предсједника Скупштине и предсједника Републике, да стварно по закључењу ове расправе да

урадите ствар да не останемо без Владе јер немамо право то према народу – говорио је, 24. новембра 1992, на 22. републичкој скупштинској сједници одржаној у Зворнику, први министар одбране Републике Српске Богдан Суботић.

 

Педесетак дана касније, Република Српска је добила другу владу у својој историји. На њеном челу нашао се Владимир Лукић, а ја сам постао, тај први, министар за

питања бораца, ратних војних инвалида и цивилних жртава рата. Био сам, након именовања, и те како, свјестан да је испред мене крајње деликатан и врло тежак посао. Знао сам да ме чекају нагомилани проблеми и то изузетно осјетљиве категорије становништва. Нико те проблеме, до тада, није рјешавао. Министарство није постојало, у већини општина није било борачких секретаријата, није се знало колико има погинулих бораца, шта је са њиховим породицама, колико има инвалида, гдје се они налазе и од чега живе, колико је страдало цивила… Био сам сигуран да је већина СДС-ових посланика врло добро знала до којег су степена, одбијајући да претходних мјесеци гласају за мене, „угријали кромпир“ који ми је, на скупштинској сједници на Палама, половином јануара 1993, стављен у руке…

 

Без обзира на све, „засукао сам рукаве“ и прионуо на посао. За сједиште Министарства изабрао сам пространу просторију у приземљу пословне зграде фабрике „Фамос“

у Палама. Запослио сам и прве сараднике. Била је то једна врло мобилна екипа па смо за релативно кратко вријеме посјетили скоро све општине у Републици Српској...

 

У исто вријеме правили смо спискове погинулих бораца и обилазили њихове породице. Са Крстином Марчетом, мајком три погинула борца, био сам на локалном гробљу

у Сводни код Приједора и одао помен...

Родитеље тројице погинулих бораца браће Митровић пронашао сам у једној зворничкој махали. Њихову ионако болну ситуацију додатно је отежавало велико сиромаштво и свакодневна брига о дјеци која су остала иза најмлађег сина...

 

Тежак положај ратних војних инвалида и чланова породица погинулих бораца утицао је да, у недостатку компетентних људи за писање овако сложеног правног

акта, одлучим да напишем Нацрт закона о правима ратних војних инвалида и породица погинулих бораца. Иако је у Влади и Скупштини било адвоката, нико од њих, током процедуре усвајања предложеног нацрта, није ставио било какву примједбу на текст који је написао љекар...

 

Убрзо су, на моје велико задовољство, чланови породица погинулих и ратни војни инвалиди почели добијати рјешења и, сваког мјесеца, нешто новца из републичке

касе. Иако је Закон обавезивао на редовне исплате овим корисницима, у пракси се није тако дешавало па сам, врло често, на сједницама Владе, бивао непријатан све док се редовност мјесечних исплата није усталила. Новац који смо из буџета добијали на рачун Министарства истог смо дана слали на рачуне по општинама. Инвалиднина у рукама наших корисника била је и потврда да смо, за само неколико мјесеци, од, како то описа војни министар Суботић, „грозног, криминалног стања“ на терену, стигли до републичког система који је функционисао...

 

Упоредо са конституисањем Министарства и стварањем система заштите породица погинулих бораца, ратних војних инвалида и цивилних жртава рата радио сам и на

формирању борачке организације Републике Српске...

Републичким министарством и њему подређеним борачким секретаријатима по свим општинама те комплетном легислативом из ове области, а нарочито Борачком организацијом која је заживјела на територији цијеле Републике, и коју је Војска, такође, подржавала, Република Српска је добила нове гаранте свог опстанка. То је, знајући какве посланике имамо у Народној скупштини, и био један од мојих циљева које сам поставио када сам се прихватио функције министра.

Скупштина бораца Републике Српске, након свог оснивања, могла је, ако затреба, без већих проблема, и у сваком тренутку, да замијени ону којом су доминирали СДС-ови посланици...

 

(Др Драган Ђокановић, 22. август 2020, одломци из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")