Неколико политичких странака, бошњачких, српских и хрватских, у претходне двије деценије изграђивале су у БиХ хибридне режиме. Урађено је то и на ентитетском и на државном нивоу...
Хибридни или мјешовити режим јесте тип режима у којем су видљиви демократски и ауторитарни елементи. Наравно да је, само неколико година након првих послијератних избора, примијећено шта настаје у БиХ, али се, наивно, мислило да су то само пролазне мане једне успутне станице на путу према демократској држави. Нажалост, године које су прошле показале су да су хибридни режими у Босни и Херцеговини и те како очврснули и постали скоро непремостиве препреке даљњој демократизацији оба ентитета и земље у цјелини...
Босанскохерцеговачки лидери, међу којима предњаче Бакир Изетбеговић, Милорад Додик и Драган Човић, својим дјеловањем, дјеловањем својих присталица и дјеловањем чланова својих породица, учинили су скоро све да демократске институције постоје само формално. Мјеста, као што су ресторани, кафане, викендице, стране амбасаде у БиХ те престонице Турске, Хрватске и Србије, у којима наведена тројица политичара најчешће доносе одлуке, обављају консултације и добијају упутства, и те како су у предности у односу на скупштинске сале у којима би требало да сједе представници становника Републике Српске и Федерације БиХ...
Избори у БиХ на све друго личе само не на поштено, слободно, мирно и демократско изјашњавање бирача...
Постојећи медији су финансијски зависни и под снажном контролом актуелних властодржаца. Више личе на страначке портале и билтене неголи на средства која објективно информишу становништво у два босанскохерцеговачка ентитета. Њиховим нападима на политичке опоненте и неистомишљенике, злоупотребама у предизборним кампањама те скривањем свеприсутне корупције у владајућим структурама, додирнуто је дно у овој друштвеној сфери...
Све побројано, плус задуживање које овдашња економија не може (нити ће моћи) успјешно да прати, утиче да грађани свакодневно напуштају ову земљу, желећи да приуште бољу будућност себи и својим породицама...
Преостали становници, они који не желе "у туђину", иду линијом мањег отпора и надају се да ће им "странци" оборити постојећи хибридни режим, не схватајући да у свијету реалне политике владају само голи интереси; да су странцима економски интереси њихових држава (наравно и њихови лични) далеко, далеко испред наше жеље за демократским друштвом.
А нама је демократско друштво, стварно, неопходно!
(Др Драган Ђокановић, 03. септембар 2020)
