Тренутна криза између два стара ривала, Турске и Грчке, у источном Медитерану дошла је до тачке кључања. Њихов спор око откривања лежишта гаса у водама на обалама Крита и Кипра довео их је до ивице. Уколико се не повуку у корист компромиса, спор ће ескалирати ка великом сукобу.
Турско-грчки сукоб око полагања права на лежишта гаса у источном Медитерану је нов, али њихов међусобни антагонизам вуче коријене дубоко у историју. У модерно доба, протагонисти су водили једномесечни рат на Кипру у јулу 1974, када је Турска покренула инвазију на острво у знак подршке турској мањини на острву. Побједа Турске и стварање Турске Републике Сјеверни Кипар на неких 36 процената острвске територије подијелили су острво и озбиљно угрозили шансе за добросусједске односе два ривала. Сјеверни Кипар је признала, и углавном одржавала и осигуравала, Турска.
Посредовање Уједињених нација није дало задовољавајуће резултате. Није помогло ни то што су обје државе чланице НАТО-а. Од користи није било ни посредовање Европске уније.
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган постао је разочаран у ЕУ током политичког успона његове Партије правде и развоја (АК) од 2002. године, из три важна разлога. Једно је одбијање дугогодишње жеље Турске да се придружи организацији, која је дијелом била резултат противљења Грчке и Кипра, чланица ЕУ. Други је сиријска избјегличка криза. Турска је на себе преузела главни терет, док је ЕУ желела да заустави прилив сиријских избеглица у Европу, а заузврат, према тврдњама Анкаре, није пружила адекватну финансијску помоћ. Треће је Ердоганово незадовољство турским савезницима у НАТО-у због изостанка снажне подршке послије неуспјелог пуча 2016.
Иако је Турска члан НАТО-а, Ердоган је постепено почео преусмјеравати турску спољну политику, у мери у којој је то могуће, према Русији, Ирану и Кини, упркос разликама с њима у Сирији, и повећавати стратешку улогу своје земље на Медитерану и на Средњем Истоку. Подржао је Катар током блокаде од стране Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Бахреина и Египта и подржао владу у Либији коју су признале УН против снага одметнутог генерала Халифе Хафтара, иза којег стоје Египат и његови арапски савезници.
Изгледи за откривање великих лежишта гаса поново су оживели потенцијално врло опасну антипатију између двије медитеранске државе. Обје стране су извеле војне вежбе, са француским учешћем у грчким маневрима и америчким учешћем у турским. У међувремену, Грчка је постигла споразум са Египтом и либијском владом, са сједиштем у Тобруку, да прошири своје поморске границе како би могла полагати право на Егејско море и источни Медитеран. Анкара је споразум прогласила незаконитим, тврдећи да се преклапа са споразумом о територијалним водама који је Турска потписала са либијском владом са сједиштем у Триполију 2019. године.
Опасност од још једног турско-грчког сукоба, са ширим импликацијама на стабилност на Медитерану и шире, не може се потцијенити. ЕУ је склона да се приклони Грчкој у тренутном спору, али је неопходно да та организација удружи снаге са УН и великим силама како би постигла напредак у посредовању.
