– Тата, треба те тета Биљана! – звао ме Александар, млађи син, држећи телефонску слушалицу у руци.
– Драгане, постоји потреба да се видимо, жељела бих да са Вама поразговарам о врло важним стварима... – говорила је предсједница Републике Српске Биљана Плавшић, након што смо размијенили неколико уобичајених поздравних реченица.
– У реду. Свакако планирам да ових дана одем у Зворник па би се тамо могли видјети.
– Само један моменат, молим Вас, да погледам распоред за сљедећу седмицу. Одговара ли Вам сриједа?
– Одговара.
– Гдје мислите да би било најбоље да се видимо?
– У Хотелу „Дрина“. Има тамо једна мања сала за састанке. У њој би могли несметано да разоварамо.
– Може, може. Видимо се. Поздравите своје!
– Хвала лијепо и хвала на позиву! Видјећемо се у Зворнику.
На моје изненађење, на састанак у Зворнику, није дошла Биљана Плавшић него потпредсједник Републике Српске Драгољуб Мирјанић.
– Господине Ђокановићу, предсједница Плавшић се извињава, имала је неодложан посао на другом мјесту... – једва да сам чуо Мирјанића, јер су ми мисли, сумњајући у позадину ове измјене, одлутале према мом предратном познанику из Сарајева Драгану Гладанцу, иначе Биљанином пратиоцу и возачу од самог почетка рата и човјеку од њеног великог повјерења.
* * *
– Докторе, ми изађемо из хеликоптера на игралишту на Палама, а нико да дође по нас. Испод стреха се, да не би покисли, провлачимо, док идемо према Корану. Када хоћу
да паркирам аутомобил на предвиђеном мјесту, дођу они Радованови, и одгурају ми возило на крај паркинга. „Мора да се зна ко је овдје предсједник!“, кажу ми. Предсједница
је на прагу издржљивости. Потцјењују је на сваком кораку. Размишља о разлазу с Караџићем – причао ми је Гладанац, док смо сједили у београдском кафићу „Излог“, у прољеће 1997. године. Случајно смо се срели на Теразијама и свратили на кафу. Драган је био и први човјек коме сам дао број телефона, након мог досељења у Београд. Изненадио се када је чуо да сам већ неколико мјесеци ту.
* * *
– Чији ли је овај Мирјанић? – питао сам се и размишљајући о Гладанчевим ријечима, усмјеравао разговор у правцу најкуртоазније размјене мишљења о општим темама, здрављу, Мирјанићевим свакодневним потпредсједничким обавезама итд. Њега је, пак, занимало шта ја мислим о актуелној политичкој ситуацији у Републици Српској, а спомињао је и Хашки трибунал...
Касније сам сазнао да је Радован Караџић, чувши за Биљанин и мој заказани састанак, предсједницу Републике Српске послао на службени пут у Херцеговину, а Драгољуба Мирјанића у Зворник.
Није ми, памтећи Гладанчеву причу, уопште било изненађење када је Биљана Плавшић, током љета 1997, изашла у јавност са информацијама о формирању властите
политичке странке. Међутим, ни њену нову политику нисам подржавао.
* * *
„Наше руководство, чији сам била неопходан дио, водило је подухват који је за жртве имао небројене невине људе... Иако сам више пута била упозната са наводима о суровим
и нељудским поступцима против не-Срба, одбила сам да се са тим суочим и чак да их провјерим...“, дијелови су изјаве коју је Биљана Плавшић прочитала, 17. децембра
2002, у судници Хашког трибунала. Бројни свјетски и домаћи медији објавили су, тих дана, и информацију да је Плавшићева постигла нагодбу с Трибуналом те да су јој, након постигнутог договора, одбацили седам тачака оптужнице међу којима и двије за геноцид. Ратна потпредсједница Републике Српске признала је властиту кривицу за злочине против
човјечности и изразила кајање због свих грешака које је починила.
Без претходног изношења доказа и изјава свједока у судском процесу, у пресуди Биљани Плавшић написано је:
„Снаге босанских Срба, које су сарађивале с Југословенском народном армијом, Министарством унутрашњих послова Србије и паравојним јединицама ради остварења циља раздвајања етничких група употребом силе, починиле су прогоне у кампањи која је обухватала убијање током напада на градове и села, сексуално злостављање и силовање, окрутно и нечовјечно поступање током и након тих напада, присилно премјештање и депортацију, противправно заточење и лишавање живота, присилни рад и кориштење живих
штитова, окрутно и нечовјечно поступање и нечовјечне услове у објектима за заточење, уништавање вјерских објеката и културних споменика, те пљачкање и безобзирно разарање.“
Пресуда Претресног вијећа, с обзиром на то да се ни Тужилаштво није жалило на њу, постала је 2003. године правоснажна, а Биљана Плавшић осуђена за злочин
против човјечности на 11 година затвора.
* * *
Пажљиво сам пратио шта је Биљана, која је скоро цијели рат провела у Београду, изјавила пред судијама у Хагу и био непријатно изненађен да је, због блаже казне, у стању
да говори неистине.
– Неће ваљда тако остати? – питао сам се.
Међутим, три мјесеца касније, почетком прољећа 2003, у Београд је стигла Сузан Мелон, истражилац Хашког трибунала. Планирала је да од мене узме изјаву о дешавањима током предратних и ратних година у Босни и Херецеговини.
Све вријеме наших тродневних разговора у апартману Хотела „Хајат риџенси“, госпођа Мелон је пажљиво, у свој лаптоп, биљежила оно о чему смо разговарали. Нарочито су је занимали моји коментари докумената које је донијела са собом. Примијетио сам да се највише постављених питања односило на улогу Момчила Крајишника у периоду од 1990. до 1992. године.
Та три дана разговора била су најава да је пет година мог мирног породичног живота у Београду прошлост, а да је почео вишегодишњи период разговора са истражиоцима, давања исказа тужиоцима и одлазака у Хаг на свједочења о изласку Босне и Херцеговине из Југославије, рату и ратним злочинима. Морао сам, од прољећа те 2003. до јесени 2009. године, да се често присјећам бројних и врло непријатних догађаја из суровог рата између Муслимана и Срба. Одговарао сам на тешка и врло деликатна питања о појединцима са којима сам се сусретао од 1990. године и првих избора у Босни и Херцеговини па све до краја рата. Хватао сам се у коштац и са предрасудама о српској политици предратних и ратних година, а које су, нажалост, неискреном изјавом Биљанe Плавшић биле додатно ојачане. Исцрпно сам описивао све политичке фазе формирања Републике Српске и објашњавао зашто је она уопште морала да настане.
Сва та догађања била су испреплетена са мојим свакодневним животом, породичним и професионалним обавезама. Због прихватања позива да дам свој допринос да истина изађе на видјело, морао сам да савладавам разне препреке и избјегавам вјешто постављене замке, да доживљавам непријатне, чак и трагичне тренутке. (Одломци из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")
Др Драган Ђокановић, 26. септембар 2020)
