Без компанија, које могу бити успјешне и у нашем посједу, ми, становници Републике Српске, који не желимо да идемо "трбухом за крухом" у Њемачку или неку другу државу Европске уније, остаћемо без икаквих шанси за колективни напредак. Прецизније речено: бићемо само радна снага коју ће немилосрдно експлоатисати власници свега вриједног из нашег окружења.

 

Врло добро знам да Република Србија, на простору Републике Српске, има своје политичке фаланге које раде у корист њеног административног апарата и њене привреде. Припадници тих фаланги, предвођени Милорадом Додиком, Жељком Цвијановић и Петром Ђокићем, годинама већ успјешно раде за Србију. Такво њихово дјеловање учинило их је и те како богатим људима, јер се Србија зна одужити онима који раде за њене интересе. 

 

Додик, Цвијановићева и Ђокић (има ту и других, али ово троје су главни у том пројекту) привредно сиромашење Републике Српске, а за рачун привреде Републике Србије, стављају у обланде врхунског патриотизма - машући Србијом као државом будућности за становништво и територију Републике Српске.

 

Може ли Српска да постане Србија?

 

Наравно да не може! Ниједан важећи документ, од међународног значаја, није нам оставио ни најмању могућност за такво нешто.

 

Ако је овако као што пишем, зашто онда Додик, Цвијановићева и Ђокић упорно причају такве приче?

 

Зато што знају колику имају подршку Републике Србије за своје дјеловање и зато што немају никаквих дилема да ће, изгубе ли ту подршку, њихове политичке каријере да се сруше као куле од карата и да ће богатство које су приграбили бити конфисковано. 

П.С. На фотографији сам ја (у Скупштини Југославије, 03. јануара 1992. године) када су још и постојале приличне шансе да ми, Срби из БиХ, останемо у заједничкој држави са Србијом... 

 

Нисмо успјели у томе, али смо успјели са Републиком Српском. Не играјмо се њеном будућношћу и не слиједимо политичаре који не раде за наше добро!