Политика

Приказивање чланака по тагу Đoko Đokanović

sreda, 28 avgust 2024 07:44

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА!


Празник Велика Госпојина је успомена на смрт Богородице. То је дан када се она вазнијела на небо и предала свој дух у руке Спаситеља.

Велика Госпојина је била најдражи дан у години мом покојном оцу Ђоку. Често је то истицао...
Са оца прешло је на сина.

Преминуо је на Велику Госпојину...
На мојим рукама.

(Доктор Драган Ђокановић, 28. 08. 2024)

Објављено у ОБЈАВЕ

Јучерашњи ме - Дан полиције Републике Српске - вратио у вријеме почетка рата у Сарајеву... Иако сам имао много политичких обавеза, (јер смо још увијек гајили наду да бисмо могли остати у заједничкој држави са Србијом и Црном Гором), ангажовао сам се и око стварања услова за почетак рада Специјалне бригаде полиције Српске Републике БиХ... 

Прича "Рањени су Василија и Ђоко Ђокановић" је одломак из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона"

 

РАЊЕНИ СУ ВАСИЛИЈА И ЂОКО ЂОКАНОВИЋ

„Драгане, Василија и Ђоко тешко су ноћас рањени! У болници су на Палама. Били су у коми... - слушао сам стричев глас.

Телефонска слушалица постала ми, одједном, тешка као да је од олова.

- Зете, шта се то десило? – пита деда Илија, са свог кревета.

Гледам у деда Илијином правцу, нисам у стању да му било шта кажем, кревет му поред прозора и видим небодер на Коњарнику како се љуља.
- Стојанка, донеси воде и меда! Драган само што се није срушио!

- Драагаанааа, дођи брзо!

* * *

Родитељи деда Илије, Новаковићи из Лике, послије Првог свјетског рата, населили се у Скопљу, а Илија и његова супруга Стојанка, Српкиња из Скопске Црне Горе, с дјецом, бјежећи од бугарских фашиста, склонили се, почетком Другог свјетског рата, у Београд. На Звездари, у Донској улици, деда Илија и баба Стојанка, Драганини бака и деда, пружили су,
1992 године, уточиште својој унуци и двојици праунука из ратом захваћеног Сарајева.

* * *

Прикупивши мало снаге кажем им шта су ми јавили из Сарајева. Драгана у сузама. Никола и Александар приљубили се уз мене. У току дана су, радио и телевизија са Пала као и неки медији у Србији, јавили да су „Василија и Ђоко Ђокановић рањени приликом гранатирања њихове куће у сарајевском насељу Враца“.

Претходне вечери, хеликоптером из Лукавице, долетио сам на аеродром у Батајници. Био сам у пратњи рањеног пуковника Енеса Тасе. Тасо је рањен у Добровољачкој улици, приликом напада припадника наоуражних муслиманских група на војнике Југословенске народне армије који су, у колони, напуштали главни град БиХ. Неко вријеме лијечен је на сарајевској клиници, a потом, и даље се налазећи у изузетно тешком стању, бива премјештен на београдску ВМА...

Откуд ја у пратњи Енеса Тасе?

Тог јутра разговарао сам с Предсједником Предсједништва СФРЈ Бранком Костићем:

- Драгане, постоји потреба да дођете у Београд. Секретар Предсједништва господин Маслић и госпођа Драгица Чортан организоваће Ваш долазак…

Драгица Чортан јавила се неколико минута послије мог разговора с предсједником Костићем.

- Добили сте доста одговора на Ваше писмо амбасадорима акредитованим у Југославији. Многи, од њих, желе да их посетите у њиховим амбасадама…
Малопре сам разговарала с пуковником Икономовићем са Батајнице и договорила Ваш лет за сутра. Из Лукавице полећете тачно у девет часова.

Госпођа Чортан је наше горе лист. Њени Јањићи из Љубиња доселили су у Војводину послије Другог свјетског рата… Радила је у Предсједништву СФРЈ, а када је предсједништво подржало иницијативу Демократске странке федералиста о одржавању Конвенције о Југославији и формирању Координационог тијела, госпођа Чортан постаје његов секретар. За послове Координационог тијела Конвенције, од предсједништва смо добили кабинет који су, претходних десетљећа, користили чланови овог државног органа из Босне и Херцеговине и у њему је, тих дана, радила Драгица...

С Бранком Костићем и Драгицом Чортан разговарао сам путем телефона из љекарске ординације школе полиције на Врацама… Наши телефонски разговори могли су бити пресретнути у новосарајевској пошти, али су их могли прислушкивати и српски полицајци. Наиме, неколико дана по заузимању школе, инжињер Драган Кезуновић уградио је прислушне уређаје у телефонској централи…

Са Враца сам, по завршеном дневном љекарском послу, отишао у Касарну „Слободан Принцип Сељо“. Надлежнима, из ове касарне у Лукавици, хтио сам потврдити свој сутрашњи лет хеликоптером.
Двојица потпуковника сједила су, тог послијеподнева, у соби за дежурне официре, а један од њих ме и познавао. Кажем им што сам дошао.
- Можете, докторе, и нашим хеликоптером вечерас у Београд. За пар сати треба да, са Кошева, преузмемо једног тешко рањеног пуковника и да га транспортујемо на ВМА па би било одлично да будете уз њега.
- Договорено! Обавијестите, молим вас, надлежне у Батајници да сутра не шаљу хеликоптер – кажем им, уз поздрав, и упутим се кући, на Враца.


Затичем само мајку… Петнаестак дана раније Драгана је с дјецом отишла из Сарајева. Десило се то, углавном, на инсистирање комшија.
„Драгане, твоја дјеца су мала. Овдје су изложена мецима! Неће ти нико замјерити ако их склониш...“ - свакодневно су говорили.
С минималним пртљагом моји су отишли у избјеглиштво…

- Све ми их, по стотину пута, пољуби - говорила је моја мајка Василија пакујући љетну гардеробу унуцима и снаји.
- Бог ће дати да их поново видим!

Пожеливши ми срећан пут дуго је стајала на тераси и махала...

Ту ноћ, након мог изненадног лета за Београд, мама и тата су хтјели преспавати у соби својих унука у којој сам, послије одласка Драгане и дјеце, само ја боравио. Граната, испаљена један сат по поноћи, пробила је зид – разнијела витрину с књигама коју сам, када су први меци почели погађати нашу кућу, поставио на то мјесто да буде заклон дјеци када су у креветићу – затим скршила оградицу од креветића и експлодирала ударивши у други зид... На свега неколико десетина центиметара од глава мојих родитеља.
Мама пуна гелера свуда по тијелу осим главе, а тати два гелера пробила грудни кош не оштетивши срце. Обоје су, због губитка велике количине крви, пали у кому…
Моји пријатељи и колеге, доктори Горан Станковић и Мирослав Кезуновић, у болници на Корану, плакали су и спашавали их…

За многе је било невјероватно да су, послије такве експлозије и задобијених рана, преживјели.
„Бог је сачувао Ђока и Василију! Свима су помагали...“ - говориле су комшије.

* * *

На тај догађај, послије кога сам могао остати без оба родитеља, гледао сам другачије од мојих комшија.
- Ко је, желећи да убије мене, умало, убио моје родитеље? - питао сам се.

Када се дође на лице мјеста, први утисак је да је граната испаљена са Стрелишта изнад Жељиног стадиона, из неке од тек започетих или недовршених грађевина. Међутим, гаража преко пута наше куће могла је бити идеално мјесто! Испалите гранату, а иза леђа вам Стрелиште, мјесто гдје су, уназад годину – двије, почеле ницати муслиманске куће – имате, значи, кривца – скочите, након испаљивања гранате, са гараже, па трк кроз оближњи воћњак и ето вас на сигурном; склоњени од евентуалних очевидаца које је експлозија пробудила...


(Доктор Драган Ђокановић, 05. 04. 2023)

ПРИЛОГ: Писмо др Драгана Ђокановића акредитованим дипломатама у СФРЈ

FB IMG 1680694059628

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА