Политика

Приказивање чланака по тагу Milan Trbojević

petak, 18 septembar 2020 18:08

МОМЧИЛО КРАЈИШНИК: "МИРКО, ЗАМОЛИ ДРАГАНА ДА МИ ПОМОГНЕ!"

– Докторе, дошао сам у Момчилово име. Био сам скоро код њега у Лондону. Ви знате да он тамо издржава затворску казну. Поздравио Вас је и замолио да му помогнете. Рекао је да не зна да ли ће, икада, бити у прилици да Вам се реваншира. Морам рећи да је покојни Мирослав Дероњић, у свом свједочењу, изнио једну неистину коју су судије, нажалост, прихватиле и унијеле у пресуду. Момчило се сада нада да би га, ако докажемо да је то била лаж, могли раније пустити из затвора. Рекао је да му само Ви можете помоћи и рећи шта је од тога истина. Он је према британским законима већ стекао право на пуштање на слободу па је прошле године подносио захтјев за пријевременим ослобађањем, али су га одбили. Ове године је такође поднио захтјев... – забринуто је говорио Мирко Крајишник, брат првог предсједника Народне скупштине Републике Српске Момчила Крајишника.

Није, ни тог 27. децембра 2011. године, Мирко употребљавао право име свог брата – оно из родног листа, него оно незванично, које користе у породици... – Мирко, знате ли Ви уопште ко је и какав је Момчило Крајишник политичар? Сада ћу да Вам кажем... И, знате ли Ви шта смо, моја породица и ја све прошли због тог политичара? И то ћу да Вам кажем... Али, помоћи ћу вам. Допада ми се то Ваше залагање за брата – рекао сам на крају вишесатне приче. Након тога написао сам десетак реченица у вези са Дероњићевим исказом, који је овај некадашњи предсједник СДС-а из Братунца дао, седам година раније, такође као свједок на суђењу Момчилу Крајишнику.

Неколико мјесеци послије тога Мирко Крајишник се поновно појавио. Са њим је, у двориште моје куће у Источном Сарајеву, ушао и Милан Трбојевић, адвокат из Бање Луке, иначе посланик из првог сазива Народне скупштине и један од потпредсједника прве Владе Српске Републике БиХ. У рукама су носили формуларе припремљене за потписивање.

* * *

Видјевши Милана Трбојевића присјетио сам се Ненада Кецмановића и Момчила Мићића, људи које је Мирко слао да покушају интервенисати, прије мог свједочења, у случају његовог брата. Момчило Мићић је био обазрив приликом отпочињања приче на ту тему и нисам му ништа замјерио, међутим Кецмановићу јесам. Њему сам и те како замјерио. Ненад Кецмановић, предратни декан Факултета политичких наука у Сарајеву а прије тога и ректор сарајевског универзитета, тражио је од мене да лажно свједочим. Нисам могао да вјерујем да је он, коме сам чак и помогао на почетку рата, био у стању да сугерише да, на суду, говорим неистине.

– Злоупотријебио си наше познанство; тражиш од мене да у судници кажем да Крајишник није био присутан када сам на сједницима Предсједништва говорио о ратним злочинима. Да, под заклетвом, кажем да, док сам описивао стање на терену, њега није било ту. Предлажеш ми да лажем – говорио сам, разочарано гледајући у човјека који је сједио са друге стране стола, у једном београдском ресторану.

Био сам сигуран да је Ненад Кецмановић врло добро знао шта je од мене тражиo и то ме погодило. Њега је Крајишников штаб одбране, као афирмисаног интелектуалца, ангажовао да, како ми је сам рекао, анализира изјаву коју сам дао истражитељима Хашког трибунала. Међутим, умјесто да је о свему, што је у њој написано, озбиљно промислио и, у складу са својим реномеом, сагледао све њене аспекте, Кецмановић је, крајње приземно, покушавао да ме наговори да лажно свједочим. Претпостављао сам да му недостаје новац, али, ипак, такав „пад у блато“ није смио себи да дозволи. Сваки паметан човјек, и Кецмановић наравно, могао је да схвати сву озбиљност ситуације у којој се Крајишник нашао, али и очигледну опасност, с обзиром на тежину оптужнице, која се почела надвијати над Републиком Српском. Поготово у контексту Биљаниног прихватања сљедећих навода из оптужнице: „...Да су 1992. године снаге босанских Срба нападале цивилна насеља, убијале и окрутно поступале са њиховим становништвом, наметнуле дискриминаторне мјере не-Србима, вршиле присилне депортације, незаконито заточавале цивиле, убијале и окрутно поступале са заточеницима, уништавале културне и вјерске објекте, пљачкале и користиле заточенике за присилни рад. Те су злочине извршиле војне и полицијске снаге и цивилне структуре босанских Срба – под контролом СДС-а и власти СРБиХ, укључујући Плавшићеву – а у сарадњи с ЈНА, МУП-ом Србије и паравојним снагама из Србије...“

Без обзира на то, умјесто да ме подржи, јер би моја истинита изјава напросто иницирала да, брзоплето, непромишљено и врло наивно „признање“ Биљане Плавшић, буде замијењено детаљнијим, вишестраним и стручним анализама битних догађаја, које би ишле и Крајишнику у прилог, Кецмановић је прихватио да и он учествује у мом дискредитовању и елиминисању. Значи, требао сам, по мишљењу те групе људи у којој је дјеловао и Ненад, да помогнем Крајишнику тако што ћу сам себе прогласити лажовом; своју изјаву учинити безвриједном, а они ће да наставе са одбраном онако како су и планирали.

* * *

Концепција Крајишникових адвоката почивала је на сљедећим премисама: Момчило Крајишник је све вријеме, за које га терети Тужилаштво, био предсједник Народне

скупштине, дакле „скупштински спикер“, а „скупштинског спикера“, по њиховом мишљењу, нико није ни имао обавезу да упознаје са стањем на терену. Зато што није требало да буде упознат; њега, те 1992. године, нико и није информисао о догађајима широм Републике Српске – дакле, Момчило Крајишник је невин човјек и нема шта да тражи у притвору. Мене и извјештаје са терена које сам 1992. године подносио Предсједништву, нарочито моје евентуално свједочење о томе у Хашком трибуналу, означили су као препреке које су им, изненада, искрснуле и које је требало, по сваку цијену, склонити... Без обзира на дотадашње политичко искуство Момчила Крајишника и стручност његових адвоката, врло ме изненадио такав приступ одбрани човјека који је, са позиције законодавне власти до те мјере узурпирао извршну власт, да су у Трибуналу сматрали да га треба оптужити за „геноцид, злочине против човјечности, кршења закона и обичаја рата и тешке повреде Женевских конвенција“.

Проблем у коме се, због тежине оптужнице против Момчила Крајишника, нашла Република Српска, и те како ме мотивисао да дам свој допринос у афирмисању истине, тако да су разне службе и појединци ангажовани око њега, веома лоше процјењивали и погрешно мислили да ће, својим суровим методама и бескрупулозним покушајима, моћи да спријече моје појављивање пред Хашким трибуналом.

У Хаг сам, и поред свега што ми се дешавало прије тога, отишао и свједочио половином марта 2005. године.

– Ми смо, докторе Ђокановићу, размотрили оно што сте тражили од Тужилаштва, прихватили то и, у име Судског вијећа, изјављујем да сте Ви, овдје, искључиво свједок Хашког трибунала, без обзира која Вас је страна позвала – рекао је, на самом почетку мог свједочења у случају "Момчило Крајишник", познати судија Алфонс Ори, предсједавајући Судског вијећа и некадашњи предсједник Врховног суда Холандије.

И, заиста, био сам крајње искрен. Током моје приче, у судници је био апсолутни мир. Сви су пажљиво слушали и, такав сам утисак стекао, били сигурни да, напокон, испред себе имају свједока на којег нико, претходно, није успио да утиче и који говори истину. Момчило Крајишник, без обзира на наводе из оптужнице, компетентност и темељитост тужиоца Марка Хармона и његових сарадника који су водили овај случај, није осуђен ни за геноцид нити за саучесништво у геноциду...

Жалбено вијеће, 17. марта 2009. године, због кривице за ратне злочине, осудило је Крајишника на 20 година затвора.

* * *

С Миланом Трбојевићем и Мирком Крајишником сјео сам испред куће, на терасу саграђену у непосредној близини Жељезнице. Током разговора с двојицом гостију гледао

сам у ријеку, дивећи се, сваки пут изнова, овој планинској љепотици. Тог сунчаног и изненађујуће топлог мартовског дана била је некако посебно бистра. Међутим, нигдје поточних пастрмки које су ми претходних дана привлачиле пажњу. Овог пута по беспријекорно чистој површини њене ледено хладне воде, ређале су се слике бројних тешких сјећања која су ми непрестано навирала. Шиљци костију очевих прегажених поткољеница и раздерана кожа око њих. Плава кеса са четири бомбе тик испред ногу мог старијег сина Николе. Израз братовљевог лица док ми је причао како су га оставили без посла. Слика тешко повријеђеног оца и његов тужни поглед прије него је издахнуо на мојим рукама...

Слика за сликом...

Сјећање за сјећањем...

Све се то члановима моје породице и мени десило од јуна 2003. године, када су ми у Београд дошли хашки истражиоци Брет Симпсон и Стивен Маргетс, па до мог одласка у Хаг да свједочим на суђењу Крајишнику.

Повукао сам према себи, уредно сложене, папире које су донијели Мирко Крајишник и Милан Трбојевић, узео оловку и, трудећи се да оставим утисак смирености, још једном посвједочио.

(Одломци из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")

Др Драган Ђокановић, 18. септембар 2020.

Објављено у ПОЛИТИКА

Таговано