Приказивање чланака по тагу Русија

Санкт Петербург, Петроград од 1914. до 1924. године, потом Лењинград од 1924. до 1991. године.  Други је по величини град у Русији, послије Москве. Налази се на ријеци Неви и Финском заљеву на Балтичком мору. Са преко 5,3 милиона становника од 2018. године, четврти је најнасељенији град у Европи, као и најсјевернији град са преко милион становника. Важна је руска лука на Балтичком мору, а има и статус федералног субјекта (савезни град).

Град је основао цар Петар Велики у мају 1703. Био је главни град Руског царства од 1713. до 1918. (замјењивала га је Москва у периоду између 1728. и 1730. године. Послије Октобарске револуције, бољшевици су преселили владу у Москву.

У савремено доба Санкт Петербург се сматра сјеверном престоницом и служи као сједиште неким савезним институцијама, као што су Уставни суд Русије и Хералдичко вијеће предсједника Руске Федерације. Такође је сједиште Националне библиотеке Русије и планирана локација за Врховни суд Руске Федерације. Историјски центар Санкт Петербурга и сродне групе споменика чине УНЕСЦО-ову свјетску баштину, па се такође назива и руском престоницом културе.

У Санкт Петербургу се налази и Ермитаж, један од највећих умјетничких музеја на свијету. У Санкт Петербургу се налазе и многи страни конзулати, те канцеларије међународних корпорације, банака и компанија...

Др Драган Ђокановић у Санкт Петербургу

Др Драган Ђокановић

ЕВРОПА ЋЕ САСВОЈИМ РУСИМА УВИЈЕК ИМАТИ АНТИФАШИСТИЧКУ ВЕЋИНУ!

Др Драган Ђокановић

РУСИЈА ИЛИ НЕКО ДРУГИ НА ЧЕЛУ АНТИФАШИСТИЧКЕ ЕВРОПЕ?

Прошао је и овогодишњи Дан побједе над фашизмом...

"Постоје покушаји да се од Русије украде побједа у Другом свјетском рату... Ко је јуришао на Берлин, чија застава се вијорила изнад Рајхстага?", изјавио је недавно руски предсједник Путин.

"Свједоци смо великог броја покушаја да се препише историја...", тврди и министар спољњих послова Русије Сергеј Лавров...

Није непотребно да се понови да је, 09. маја 1945. године, Њемачка потписала капитулацију у Другом свјетском рату.

Међутим, није ни тада мањкало непринципијелних политичких игара.

Зашто то кажем?

Њемачки представници су морали два пута да потпишу капитулацију. Прво су то урадили, пред својим садашњим савезницима, 7. маја 1945. у Ремсу (Француска)...

Стаљин, наравно, није био задовољан оваквим покушајем завршетка рата у Европи па је инсистирао да се протокол из Ремса прогласи прелиминарним, а да главна церемонија капитулације Њемачке буде одржана у њеном главном граду у којем се са својом војском налазио маршал Георгиј Жуков.

Правда је морала да буде задовољена!

У штабу совјетске армије у Берлин-Карлсхорсту, увече 8. маја, односно 9. маја по московском времену, совјетски маршал Жуков и британски маршал Артур Тедер прихватили су њемачку предају. Документ капитулације потписали су Фелдмаршал Вилхелм Кајтел као начелник штаба Врховне команде Вермахта, генерал-пуковник Ханс-Јирген Штрумпф као представник Луфтвафе и адмирал Ханс Георг фон Фридебург...

Шта се то дешава на нашем континенту па су руски предсједник Путин и руски министар спољњих послова Лавров осјетили потребу да упозоре грађане у Русији, али и све нас у Европи, да неко покушава од Русије да украде побједу у Другом свјетском рату?

     Аушвиц

ЗЛАТНА СЛОВА НАШЕ ИСТОРИЈЕ ЗА ФРАНЦУСКУ РЕПУБЛИКУ, САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЊЕМАЧКУ, СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ, РУСКУ ФЕДЕРАЦИЈУ И УЈЕДИЊЕНО КРАЉЕВСТВО!!!

"Ми, Срби из Босне и Херцеговине, једини смо суверени народ, рачунајући суверене народе свих шест југословенских република, који је искрено био и искрено се борио за очување бивше савезне државе. Останак у Југославији и очување федералних веза са Србијом и Црном Гором прогласили смо националним приоритетом број један, јер смо сматрали да нам је то спасоносно рјешење. Нажалост, савезну државу Југославију смо, вољом моћнијих од нас, али и вољом других народа и њихових република, изгубили... Конференција о Босни и Херцеговини, покренута половином фебруара 1992, скоро у безизлазној ситуацији за нас, дала нам је наду да ћемо, ипак, сачувати равноправност и државотворност у нашој матичној републици.

И, успјели смо у томе!

Нашу борбу за равноправност и државотворност артикулисали смо у борбу за Републику Српску, коју су нам новембра 1995. у Дејтону (САД) прихватили, а у Паризу децембра 1995. године и потписали, представници Европске Уније, Француске Републике, Савезне Републике Њемачке, Руске Федерације, Велике Британије и Сједињених Држава. Та два догађаја, и та два датума, требало би да златним словима буду уписани у историју Републике Српске. Државе које су нам признале право на територијалну јединицу под нашим националним именом, такође заслужују златна слова за своја имена...

Да закључим: сваки појединац, сваки национални колектив или нека од држава, ако желе да их доживимо као пријатеље, никада не би смјели да траже, од нас, да будемо политички противници било које од држава чија смо имена златним словима уписали у нашу историју."

(СРПСКА ЗА ПРАВДУ, 30. август 2019)