Република Српска

Приказивање чланака по тагу Ратни СДС

Проглашење Републике Српске, њено стварање и њено прихватање као дијела Босне и Херцеговине, у склопу верификације Дејтонског споразума у Генералној скупштини Уједињених нација - био је вишегодишњи процес и одвијао се у више фаза:
 
1. ПРОГЛАШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКОГ НАРОДА У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ РЕПУБЛИЦИ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Република Српска (као Република српског народа) проглашена је 9. јануара 1992. године у склопу инцијативе Срба из БиХ (састанак у Предсједништву СФРЈ одржан 26. децембра 1991. и велики скуп у Скупштини Југославије одржан 3. јануара 1992) да сачувамо свој останак у тадашњој СФРЈ. Имали смо, да напоменем, као суверен и државотворан народ у БиХ, од настанка ДФЈ па преко ФНРЈ и СФРЈ, федералне везе са Србијом и Црном Гором и жељели смо их 1991. и 1992. године да сачувамо. Нисмо успјели у настојањима да 9. јануара проглашена Република српског народа, као федерална јединица у савезној држави, задржи Босну и Херцеговину у Југославији, а то нам је приликом проглашења Републике и био главни циљ.
 
2. СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ КАО ЧЛАНИЦИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
Након међународног признања БиХ и почетка ратних сукоба у БиХ, почели смо да стварамо Републику Српску. Прво њену полицију, војску, потом општинске цивилне органе власти, Владу и републичке системе. Сви ти политички послови не би резултовали стварањем органа и институција и свеукупног система Републике Српске да није било оружаних јединица Војске Републике Српске и полиције Републике Српске, које су успјешно чувале територију ратне Републике Српске...
Цивилни органи власти по општинама (општинске скупштине састављене од одборника изабраних на изборима 1990. године, извршни одбори и предсједници општина које су изабрали ти одборници), републички системи на челу са Владом Републике Српске коју су, у јануару 1993. године, изгласали посланици чији су легални мандати почивали на изборном резултату од 1990. године, те предсједник и потпредсједници републике - чинили су државни систем Републике Српске који је у потпуности изграђен до љета 1994. године и који је почео солидно да функционише на унутрашњем плану. Нажалост, наша спољња политика, коју су креирали Радован Караџић, Момчило Крајишник и Никола Кољевић, а подржавали посланици Народне скупштине и ратни СДС, није с успјехом пратила стварање Републике Српске на њеном унутрашњем плану. Караџић, Крајишник и Кољевић нису, од почетка рата па до тог љета 1994, знали да представнике међународне заједнице увјере да смо створили сасвим организовану државну јединицу и да је, као такву, међународна заједница треба прихватити. Чак су 1994. године, након рушења владе која је заокружила стварање државног система Републике Српске, заједно са посланицима Народне скупштине и ратним СДС-ом организовали и рефрендум грађана против актуелног мировног плана и поставили се као противничка страна међународној заједници. Након тога више нико није хтио са њима да преговара. Покушало је, крајем 1994. године, неколицина Срба из САД, довођењем бившег предсједника САД Џимија Картера на Пале, да Караџића врате у преговарачко "седло", али им није успјело...
 
3. МЕЂУНАРОДНО ПРИХВАТАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КАО ЕНТИТЕТА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Након свега што се дешавало 1994. године, постало ми је јасно да се до међународног прихватања Републике Српске мора кренути неким другим путем и преко неког другог политичара...
3.1. "Рат у Босни и Херцеговини може престати ако међународна заједница организује нову мировну конференцију о Босни и Херцеговини на којој је потребно прецизно дефинисати уставне аранжмане између хрватско-муслиманске Федерације и Републике Српске. Ослонац међународне заједнице који ће присилити руководство Републике Српске да потпише мировни споразум мора бити предсједник Србије Слободан Милошевић…", рекао сам 01. фебруара 1995. године у ТАНЈУГ-овом међународном прес центру у Београду.
3.2. Тог фебруара 1995. дошло је, у Минхену, до састанка Ричарда Холбрука са представницима Бошњака и Хрвата. Не знам какав је Споразум тада потписан, али се након тог састанка Ричард Хлобрук почео све више да појављује као овлашћено лице за преговоре у БиХ...
3.3. На састанку у Женеви, 8. септембра 1995. године, министри спољњих послова Босне и Херцеговине, Хрватске и СР Југославије договорили су се да БиХ треба да сачињавају два ентитета... Тада се, први пут, назив Република Српска (без наводника) уводи у неки званични документ.
3.4. Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изтебеговић потписали су постојање Републике Српске у БиХ, а то исто урадили и представници великих сила 14. децембра у Паризу.
Споразум из Дејтона и Париза верификовала је и Генерална скупштина ОУН...
Дакле, за политичко прихватање Републике Српске од стране међународне заједнице, на крају 1995. године, нису заслужни ни полиција Републике Српске, ни Војска Републике Српске, ни посланици Народне скупштине Републике Српске, ни СДС, а ни предсједник Републике Српске. 
(Др Драган Ђокановић, 30. август 2020)
Објављено у ПОЛИТИКА
Таговано
 
Другог предсједника Владе Републике Српске Владимира Лукића пронашао је и на мјесто предсједника Владе „прогурао“ Никола Кољевић...
Морам рећи да сам био главни „кривац“ Николине чврстине при налажењу одговарајуће личности која је требало да наслиједи Бранка Ђерића и настави његов
посао на формирању ефикасне извршне власти. Нисам, ниједног тренутка, дозвољавао да се Кољевић поколеба и скоро свакодневно сам га бодрио. Одустајање Предрага
Радића, бањалучког градоначелника, жестоко је уздрмало Николу па је био на ивици предаје. Радића је познавао од дјетињства и пуно му вјеровао.
– Никола, нема одустајања, морамо наћи честитог и радиног човјека! – бодрио сам га. Лакнуло му је када је Владимир Лукић пристао, а поготово када је изабрана
Влада.
 
Али, дошли су нови проблеми. Многи СДС-овци нису прихватили Лукића као свог предсједника извршне власти. Није, практично, ни кренуо са радом, а почели су
да причају против њега.
– Предсједниче, не обраћајте пажњу! Ти људи не знају шта значи стварање државних система. Створимо их, то нам је најважније, државни системи биће гарант опстанка
Републике Српске! – говорио сам Лукићу на почетку наших заједничких активности. Међутим, док смо ми вриједно радили на стварању државних система,
реактивирани СДС је радио против нас...
Са очигледном намјером да Републику Српску, без обзира на то што је она настала као резултат свеопштег народног покрета, ауторизује као властито дјело, Српска
демократска странка, противно одлуци Владе којом се почетком рата „замрзава“ рад политичких странака, оживљава своје активности почетком априла 1993.
године. Један број људи окупљених око Караџића и Крајишника, прво формира Извршни одбор СДС-а, а онда крећу и са окупљањем истомишљеника по терену.
Њихова прва мета била је Влада на челу с Владимиром Лукићем…
Нису се Радован Караџић, Момчило Крајишник, Главни одбор и Клуб посланика СДС-а смирили док нису оборили Владу у којој смо им, ипак, највише сметали ја и, поновно
именовани, министар полиције Мићо Станишић, који је, приближивши се у међувремену званичном Београду, постао човјек ван домета њиховог утицаја…
 
Караџићев и Крајишников СДС, избором треће Владе Републике Српске, 18. августа 1994. године, успоставља једностраначку власт у Републици Српској...
Та трећа Влада, и још двије послије ње које су изабране до краја рата, биле су искључиво СДС-ове и састављене од Караџићевих и Крајишникових кадрова.
Пустошење девизних резерви, војнички порази са губљењем западнокрајишких општина, „Сребреница“ и прве оптужнице Хашког трубунала обиљежиле су период њихове апсолутне политичке доминације...
 
Након три деценије од настанка СДС-а, и свега оног што се дешавало у том периоду, врло је видљиво да су СДС као српски народни покрет, ради недостатка политичке мудрости, али и због незајажљиве жеље за апсолутном влашћу, Радован Караџић и Момчило Крајишник одвојили од српског народа и претворили у политичку странку, усмјеривши је због недостака знања и у погрешном политичком правцу...
(Др Драган Ђокановић, 27. август 2020)
Објављено у ПОЛИТИКА
Таговано
"Ова скупштина може златним словима бити уписана у историји српског народа под условом да прихвати реалности и дефинише праведне границе српске републике... Има,
овдје, посланика који шире најприземнију демагогију говорећи да је све ово земља Немањића и да, по том основу, на цијелу Босну и Херцеговину имамо право... Ми,
напросто, морамо прихватити чињеницу да свијет никада неће признати српску републику на више од пола територије Босне и Херцеговине...", говорио сам на
сједници Народне скупштине, у јахоринском Хотелу
„Бистрица“, 24. јула 1992.
"Изненадио ме мој пријатељ Драган Ђокановић, овом својом дискусијом... Нисмо ми освојили ни половину наших територија. Ми желимо да освојимо много више,
да бисмо на преговорима имали чиме да тргујемо и да бисмо могли да им вратимо оно што је њихово... ", реплицирао је Војо Купрешанин.
"Када, примјера ради, у борбама око Јајца погине стотину српских младића онда ћете, врло тешко, објаснити људима да Јајце није наше", узвратио сам са скупштинске
говорнице.
"Не може ова скупштина цртати границе... Народ је тај који ће одредити гдје су границе наше републике", „визионарски“ је наступио сљедећи говорник, министар
Алекса Милојевић.
"Реци ми, Алекса, молим те, којој је држави на свијету народ нацртао границу", упитао сам, на првој паузи, предратног истраживача Економског института Сарајево
и, наравно, остао без одговора...
Различити политички погледи, између већине посланика Народне скупштине и мене, почели су да излазе на видјело тог 24. јула 1992. године. Међутим, било је ту још нешто, и те како крупно, али је на видјело изашло тек 11. септембра 1993, такође на сједници Народне скупштине на Јахорини...
Наиме, након једне моје дискусије која је била усмјерена против Караџићевих активности да сруши Владу Владимира Лукића ("Не можете ојачати централну власт, господине предсједниче, Ви лично… Јуче вам је господин Милановић, на моје велико задовољство, рекао истину. Рекао Вам је и генерал Младић: ослоните се на оне људе који уживају ауторитет на терену, који могу да оду на сваки скуп и да с људима отворено разговарају. Не можете припремити кандидата за новог предсједника Владе који не ужива никакав углед у српском народу. Не можете то радити. Исувише је ствари у игри… Сви смо ми са пуно тога ушли у ово...")
и Караџићеве реплике ("Господо и господине Ђокановићу, ко то хоће да преузме власт? Српска демократска странка има власт и нема потребе да је преузима. У свим вишестраначким системима странка на власти је власт. И странка на власти има право да мијења своју владу, да је смијени читаву и да је мијења дјелимично. То има право… Господо, ја сам најодговорнији. Не пред историјом, лако ћемо за историју. Него пред овим живим људима, пред овим народом који ми вјерује…") -
јавили су се посланици СДС-а Бранко Симић, иначе потпредсједник Народне скупштине, и Јово Мијатовић, предсједник Извршног одбора СДС-а, и обрушили на мене...
Јово Мијатовић тада изговара реченицу: "Морам подсјетити господина Ђокановића, то знамо нас двојица, нема других свједока овдје, али можемо довести свједоке. Кад је дошао као повјереник у Скупштину општине Зворник господина Грујића је оптужио, у ствари, рекао је да га може оптужити за геноцид…"
Тог дана сам схватио да је главни разлог за негативан однос већине посланика СДС-а према мени - моје упозорење из јуна 1992. године, а које сам поновио и на тој скупштинској сједници 11. септембра 1993: "Ви, докторе Караџићу, врло добро знате шта сам, на сједници Предсједништва Републике Српске, рекао о злочинима у Зворнику, а рекао сам – настављајући с репликом, гледао сам у правцу свих посланика – исто оно што и Грујићу и Мијатовићу: ‘Водите рачуна, могу вас, сутра, оптужити и за најтеже ратне злочине. Ви сте људи са именима и презименима, на функцијама сте и сносите одговорност за ситуацију у Зворнику. Криминалци које оптужујете имају разне надимке и нестаће послије рата…’ Значи, упозорио сам их! Али, када смо отворили ово питање, да га онда и разјаснимо: колико год, многима овдје, изгледало невјероватно да ће се овај рат завршити – он ће, ипак, као и сви остали ратови до сада, једног дана стати, а када се заврши, за ратне злочине ће се одговарати... На плебисциту одржаном новембра 1991. године, чији сам ја
иницијатор, српски народ у Босни и Херцеговини позвао је друге народе да остану са њим у Југославији. На тој одлуци народа почива наша политика. Српски народ, ни
на том плебисциту, а ни послије, није тражио етничко чишћење нити подржао чињење ратних злочина. Срби нису геноцидни, и у Зворнику нису чињени злочини од стране
народа."
 
Јово Мијатовић, народни посланик из Зворника и предсједник Извршног одбора СДС-а, човјек је, коме сам након његовог пораза на локалним изборима за предсједника општине Зворник помогао да остане у политичком животу, чак и да напредује. Нисам од њега, заузврат, тражио апсолутно ништа; нисам од њега тражио ни коректност према мени. Помогао сам му, и то је то. Међутим, Јово Мијатовић не да није желио да буде коректан према мени, он је одлучио да лаже против мене. Јавно, са скупштинске говорнице и без трунке стида. Човјек којег сам, као и Бранислава Грујића, у Зворнику, када сам у ту општину дошао као повјереник Предсједништва Српске Републике БиХ, упозорио, и то најдобронамјерније упозорио, јер сам мислио да се ради о честитим и добрим људима – да се, током рата, чувају; да не смију правити грешке јер би, због тих грешака могли да одговарају – безочно је лагао. Вјероватно је мислио да ће, тим чином, мени нанијети штету, а себи обезбиједити политичку корист и учврстити своју позицију.
"Пазите шта радите! Не дозволите да вам и најстарији становници Зворника, само зато што су Муслимани, напуштају град; немојте да вас сутра, због свега тога,
оптужују и за најтеже ратне злочине. Иако је рат, све се снима и биљежи; не заборавите да постоје међународне повеље и Устав Српске Републике БиХ!", тако сам им
говорио, а вјероватно нисам требао. Нису ти људи ни заслужили да добију добронамјерне савјете.
 
(Др Драган Ђокановић, 26. август 2020)
Објављено у ПОЛИТИКА
Таговано

Српска демократска странка, настала у јулу 1990. године, прихваћена је од српског народа у Босни и Херцеговини као његова главна политичка снага, која за обећану одбрану државе и народа, добија његову плебисцитарну подршку - како на изборима 1990. године, тако и у свим другим активностима на очувању савезне државе Југославије и равноправног положаја Срба у БиХ... Био сам на самом врху тог, како сам га и сам доживљавао, српског покрета и био врло, врло ангажован у нашим настојањима да останемо у савезној држави Југославији. У тој Југославији смо прогласили и Републику српског народа у БиХ као федералну јединицу, још док је СФРЈ била чланица Уједињених нација. Историјске су чињенице да, као новопроглашена Република српског народа у БиХ, нисмо успјели сачувати свој останак у Југославији, али смо успјели у борби за формирање и признавање Републике Српске у чланици УН Босни и Херцеговини...

Међутим, на том путу стварања и прихватања Републике Српске, дешавали су се бројне несугласице и проблеми између већине посланика СДС-а и мене као неког ко се изборио да буде политички фактор кога они никако нису могли да макну са политичке сцене...

Када су кренуле несугласице?
Током љета 1992. године, иако је на самом почетку рата усвојена одлука да се док трају ратни сукоби "заледи" рад политичких странака, почео је да излази на видјело анимозитет већине посланика Народне скупштине према другачијем политичком размишљању о томе како изграђивати, шест мјесеци раније, проглашену српску републику. Знајући да ће се политика Владе Републике Српске темељити на изграђивању правне државе, упорно су се противили мом уласку у Владу на чијем је челу био Бранко Ђерић...

"Mорамо се вратити максималном поштовању демократског парламентарног начина рада, то јесте парламентарног начина рада у једној демократској држави, какву желимо изградити, а то значи стриктног поштовања права, обавеза, круга дјелатности, извршне, законодавне и судске власти. Ја имам осјећај да те дјелокруге у нашем дјеловању и понашању и предлагању нијесмо разграничили, ја сматрам да ми имамо право предлагати некога на функцију у Скупштини у свако доба, али да морамо схватити да је право мандатара да оформи свој кабинет и да не можемо онако, у сваком часу, предлагати некога за министра без  процедуре одговарајуће, зато пледирам да прихватимо
приједлог за реконструкцију Владе који је дао господин  предсједник Владе проф. др Бранко Ђерић, јер тиме ту  владу и тог предсједника максимално обавезујемо, а ако
му наметнемо рјешење, онда га не можемо максимално  обавезати. Друго, желим рећи да је господин др Драган  Ђокановић дао пуни допринос дјелатности Српске
демократске странке, која је била у ствари покрет, и јесте  покрет српског народа, ја њега памтим са бројних  сједница политичког савјета СДС-а, затим наше скупштине
и многих других скупова и да је он својим дјеловањем од  првих вишестраначких избора до сада апсолутно  заслужио да буде министар у Влади господина Ђерића.", говорио је својим колегама посланицима, тог љета 1992. на скупштинској сједници у Бијељини, народни посланик и предратни професор Економског факултета у Сарајеву Гашо Мијановић.

Није, међутим, у тренутку гласања било потребног  кворума (!?) па Ђерићева иницијатива да постанем члан  Владе којом предсједава, није успјела...

"Два пута је др Драган Ђокановић презентован овом  парламенту и два пута је био одбијен од овог парламента…" признао је, у септембру 1993., за скупштинском говорницом на Јахорини, народни посланик из Мостара и потпредсједник Скупштине Бранко Симић…

Да постоји и те како значајна разлика између мишљења и ставова већине посланика СДС-а и мог политичког виђења како да идемо даље, нарочито се видјело сједници Народне скупштине одржане 24. јула 1992. године у јахоринском Хотелу „Бистрица“, на којој сам изговорио сљедеће реченице:
"Ова скупштина може златним словима бити уписана у  историји српског народа под условом да прихвати реалности и дефинише праведне границе српске републике... Има, овдје, посланика који шире најприземнију демагогију говорећи да је све ово земља Немањића и да, по том основу, на цијелу Босну и Херцеговину имамо право... Ми, напросто, морамо прихватити чињеницу да свијет никада неће признати српску републику на више од пола  територије Босне и Херцеговине."
Услиједиле су реакције... (наставићу сутра)

(Др Драган Ђокановић, 25. августа 2020)

Објављено у ПОЛИТИКА
Таговано
 
– Ђокановићу, не подноси оставку! Остани да се боримо против ових криминалаца – говорио је Ратко Младић поздрављајући се са мном, у кругу фабрике „Фамос“, у
чијим је пословним зградама, на Корану, била смјештена администрација Владе Републике Српске. Десетак дана раније медији су објавили текст моје
неопозиве оставке на функцију министра за питања бораца, ратних војних инвалида и цивилних жртава рата у Влади Републике Српске...
 
Био сам први министар за борачка питања у току настајања Републике Српске. Формирао сам Министарство и, са сарадницима, припремио сва законска и подзаконска акта
која регулишу остваривање права из ове области, а у већини општина Републике Српске иницирао сам и помогао организовање надлежних општинских тијела неопходних
за функционисање овог државног сегмента.
 
– Ако мени на кућну адресу стигне папир да сам ратни војни инвалид са одређеним степеном инвалидности и ако од државе сљедећег мјесеца добијем инвалиднину, а знам
да Министарство није ни постојало до прије неколико мјесеци, онда је јасно да је неко дебело гулио на послу стварања државног система за ову област… Када је др
Ђокановић постао министар, морам бити искрен, нисам га доживљавао својим министром али сада пред свима вама кажем да је Драган Ђокановић мој и наш министар...
– рекао је, на борачкој скупштини у Бијељини, мјесец дана након што сам поднио оставку, Војислав Глигић, један од истакнутих вођа бањалучке борачке организације…
 
Желећи да борци имају најбољу могућу сарадњу са наведеним министарством и надлежним општинским секретаријатима, да организовано утичу на завршетак рата
и заштиту својих права, обавио сам и све припремне послове на конституисању Удружења бораца Републике Српске. Код мене се, још увијек, налази записник са
закључцима и именима људи које сам окупио и сa којима сам донио одлуку о оснивању Борачке организације... Командант Главног штаба Војске РС генерал Ратко
Младић и његови најближи сарадници подржавали су рад Удружења бораца Републике Српске, а један број високих официра био је и непосредно укључен у рад борачке
организације.
 
Гледао сам право у очи генерала Младића док је сугерисао да не напуштам Владу. Поглед као и стисак руке говорили су ми да је искрен.
– Хвала, генерале! Размислићу о Вашим ријечима – одговорио сам, не слутећи да више никада нећемо бити у прилици да разговарамо.
 
(Др Драган Ђокановић, 23. август 2020, одломак из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")
Објављено у ПОЛИТИКА
Таговано
– Имамо човјека за предсједника Владе. Мој пријатељ и комшија Владо Лукић. Био је члан Извршног вијећа БиХ у вријеме мандата Миланка Реновице. Послије је постављен за директора Геодетског завода Босне и Херцеговине… Он би се, уз нашу помоћ, могао снаћи као премијер, с оптимизмом је, док смо се кривудавим путем
возили низ Требевић, говорио Никола Кољевић, врло радостан што ће видјети свог пријатеља Владимира Лукића...
 
– Немојте, господо, дозвољавати да нам држава остане без власти још мјесец дана или још два мјесеца, ја вас то молим. Ја сам вас молио на прошлој Скупштини да одредимо министра за питања бораца и инвалида. Ту је грозно стање, криминално. Нисте ни тај приједлог прихватили. Нисте га ни данас ставили на дневни ред. Ја
намјерно нисам хтио да се јављам, јер ви сте управо указивали на тај проблем, а ја знам, јер мени се народ обраћа и писмима и телефоном, и у јавним гласилима итд. Немамо времена. Закаснили смо много са питањем бораца и војних инвалида. Ја вас молим да, ово, посебно господина предсједника Скупштине и предсједника Републике, да стварно по закључењу ове расправе да урадите ствар да не останемо без Владе јер немамо право то према народу – говорио је, 24. новембра 1992, на 22. републичкој скупштинској сједници одржаној у Зворнику, први министар одбране Републике Српске Богдан Суботић.
Била је то сједница на којој су народни посланици прихватили оставку премијера Бранка Ђерића, а Богдан Суботић, својом дискусијом, најавио шта чека првог
министра за борачку заштиту...
 
Педесетак дана касније, Република Српска је добила другу владу у својој историји. На њеном челу нашао се Владимир Лукић, а ја сам постао, тај први, министар за
питања бораца, ратних војних инвалида и цивилних жртава рата. Био сам, након именовања, и те како, свјестан да је испред мене крајње деликатан и врло тежак посао.
Знао сам да ме чекају нагомилани проблеми и то изузетно осјетљиве категорије становништва. Нико те проблеме, до тада, није рјешавао. Министарство није постојало, у већини општина није било борачких секретаријата, није се знало колико има погинулих бораца, шта је са њиховим породицама, колико има инвалида, гдје се они налазе и од чега живе, колико је страдало цивила… Био сам сигуран да је већина СДС-ових посланика врло добро знала до којег су степена, одбијајући да претходних мјесеци гласају за мене, „угријали кромпир“ који ми је, на скупштинској сједници на Палама, половином јануара 1993, стављен у руке…
 
(Др Драган Ђокановић, 20. август 2020, одломци из моје књиге "Република Српска од идеје до Дејтона")
Објављено у ПОЛИТИКА
Таговано

У Предсједништво су, скоро свакодневно, стизале информације о многобројним криминалним радњама на
терену. Увелико се причало да су на врху организованог криминала министри полиције и правосуђа…

Са регионалног састанка у Бијељини, Бранко Ђерић се вратио врло забринут...
– Хоћеш ли да будеш члан Владе? – упитао ме, том приликом, Ђерић.
– Које, Бранко, владе? Твоја влада контролише само паркинг испред Хотела ‘Бистрица’. Неки министри ти не
излазе од Радована и Крајишника... – провоцирам га.
– Усвојено је доста законских пројеката, неопходних за функционисање Владе. Хоћу да је комплетирам и да, у
складу са Уставом, радимо свој посао… – наставља премијер.
– Спреман си да се ухватиш у коштац са свим проблемима? – питам га.
– Ради тога те и зовем у Владу! – одлучан је Бранко.
– У реду, пристајем! Обезбиједићу за то што си планирао да урадиш Николину и Биљанину подршку – кажем му,
на крају нашег разговора, у паљанској „Кикинди“.

Кратко вријеме након нашег разговора Ђерић је изашао у Народној скупштини са приједлогом да постанем
министар за борачка питања, али посланици Српске демократске странке, на сједницама, одржаним у Бањој
Луци и Бијељини, нису жељели да га подрже. И сљедећа два засједања Скупштине, на Јахорини и у Приједору,
јасно су показала сву немоћ предсједника Владе да састави кабинет и промијени дотадашњу праксу, по којој
су посланици предлагали и бирали министре…

Скупштинска засједања, током љета 1992, учврстила су Николу Кољевића и Биљану Плавшић, чланове Предсједништва Републике Српске, у ставу да се
предсједнику Владе мора обезбиједити могућност да састави Владу и одговара за њен рад. Међутим, народни
посланици нису дијелили њихово мишљење па је оставка Бранка Ђерића, на крају, прихваћена без дискусије. Била
је то потврда да ће Република Српска, још једно вријеме, бити без ефикасне Владе.
Након засједања Народне скупштине у Зворнику и одласка Бранка Ђерића из власти, прва српска влада је,
дефинитивно, остала без свог челног човјека. Један број министара из остатка Владе наставио је да свако вече
долази на Пале и да, до дубоко у ноћ, сједе код Радована Караџића. У намјери да задрже стечене позиције, додворавали су се човјеку који је, напуштајући наш раније постигнути договор о учвршћењу и афирмацији демократског и парламентарног одлучивања, гурајући у други план бивше чланове Предсједништва БиХ Николу Кољевића и Биљану Плавшић, кренуо са увођењем предсједничког система. У жељи да што брже реализује своју новостворену амбицију, припремио се Радован Караџић да на мјесто премијера доведе предратног финансијера СДС-а Бранка Остојића...


– Никола, сада не треба попуштати! Не треба то Караџићу допустити. Ово је још једна историјска прилика да на мјесту предсједника Владе, поновно, имамо честитог и за стварање државе заинтересованог човјека – говорио сам Кољевићу.
Наравно да сам био врло изненађен да се Караџић, мој политички савезник из претходне двије године, радикално мијења и, све више, постаје препрека на путу конституисања правне државе. Бринуо сам да ће проблеми који су неминовни у пословима који нам предстоје, због његовог олаког одступања од Устава,
бивати још већи и све тежи за рјешавање. Радован Караџић и Момчило Крајишник, челни људи републике коју стварамо, постајали су, нажалост, њен терет. Терет,
до те мјере крупан, да се под његовом тежином Република Српска, ако не будемо имали стабилне државне системе, може и урушити.

А ево шта је предсједник Владе Републике Српске Бранко Ђерић рекао на 22. скупштинском засједању у Зворнику:
"Ја сам оставку понудио да је ви прихватите или не прихватите, прихватање оставке, знате шта значи,
неприхватање значи одријешене руке предсједнику Владе и због тога је проблем. Ја од оставке нисам имао другог
избора. Нисам имао другог избора из простог разлога што нећу да правим компромисе са пријатељствима и
разноразним, ако хоћете да кажем и лоповлуцима, и онима који се умјесто да се боре за народну власт боре се за своју економску власт у оваквим условима... Јуче сам вам рекао да се борим за правну државу и ако смо сви за правну државу и да правимо правну државу, можемо се наћи...
Хоћу да се брани Устав, да се брани систем и проводи систем, да се штити систем од разноразних моћника и
разноразних фирера на свим нивоима. Ви добро видите да ни у општинама ни на било ком нивоу од фирера не
можете да макнете... Према томе, ове двије ствари, одријешене руке предсједнику Владе, јер је он тај који
одговара за кабинет, и мјесто у коме и начин на који ради Влада су елементарни услови да Влада влада и по једном и по другом питању треба створити услове предсједнику Владе, то се мора препустити предсједнику Владе, он, господо, по Уставу одговара Скупштини и ником више..."

Послије изненадне оставке Бранка Ђерића, поднешене крајем октобра 1992. године на засједању Народне
скупштине у Приједору и њеног прихватања на засједању у Зворнику у новембру исте године, Никола Кољевић и
ја кренули смо у тражење будућег премијера. Кољевић је, на моје велико задовољство, чврсто одлучио да не попусти пред Караџићем и Крајишником.

(Одломци из моје књиге "Репулика Српска од идеје до Дејтона")

Објављено у ПОЛИТИКА