Република Српска

Приказивање чланака по тагу OUN


"Сребреница је, као посљедње уточиште Бошњака источне Босне требала да падне прије 11. јула 1995. године. Али је 16. априла 1993. године донесена Резолуција Уједињених нација 819. Тада је пад Сребренице спријечен", говорио је Хасан Нухановић из Сребренице, на промоцији своје књиге "Збјег", у којој је Сребреницу описао као "збјег", односно склониште за хиљаде Муслимана из околних општина...

Шта је "збјег"?
Збјег је ријеч која описује привремено колективно склониште, обично у шумама, пећинама, планинама и слично у које се народ склања пред разним недаћама. Збјег чине избјеглице и прогнаници који су с најнужнијом покретном имовином напустили своје домове и привремено се ту настанили. Узроци збјега најчешће су ратови, оружани сукоби, окупација, терор, најава одмазде...

"Збјег" у Сребреници је настао као посљедица оружане борбе Муслимана из бивше југословенске федералне јединице СР БиХ за независну БиХ, у конкретном случају Муслимана из источне Босне, и борбе Срба из бивше југословенске федералне јединице СР БиХ за останак српског народа и (новонастале) Републике Српске у савезној држави Југославији, у конкретном случају Срба из Подриња.

Е, у таквој Сребреници, у "збјегу", како како је назва аутор књиге "Збјег" Хасан Нухановић, настала је 28. дивизија, војна формација која је дјеловала у саставу Другог корпуса "Армије РБиХ". Формирана је 1. марта 1995. на основу одлуке Предсједништва и наређења команданта Генералштаба. Наслиједила је Оперативну групу 8. Сједиште дивизије налазило се у Сребреници. Зона одговорности обухватала је "слободне територије Сребренице и Жепе", а у састав 28. дивизије ушле су:
280. источнобосанска лака бригада
281. источнобосанска лака бригада
282. источнобосанска лака бригада
283. источнобосанска лака бригада
284. источнобосанска лака бригада
285. лака бригада.

У том "збјегу" се, између бројних других злочина, десио и овај:
"Кад смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Али, кад сам видио њихово дивљање и кад је почело клање, преблиједио сам као крпа. Када је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, притом је питајући гдје јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пјешке сам са депоније дошао у Сребреницу, а они су послије довезли камион... Каросерија је била сва крвава", наводи Ибран Мустафић, у књизи "Планирани хаос 1992-1995", сведочење свог стрица Ибрахима.

Падом Сребренице, на данашњи дан, 1995. године, и након пробоја припадника 28. дивизије кроз Републику Српску, дошло је, на територији Федерације БиХ, до спајања преосталог дијела 28. дивизије са 24. дивизијом у нову 28. дивизију са сједиштем у Живиницама. Кажем преосталог дијела 28. дивизије, јер су приликом пробоја кроз територију Републике Српске имали велике губитке током оружаних борби са јединицама Војске Републике Српске.
Заробљени припадници 28. дивизије стријељани су на територији Републике Српске, и то без пресуда војних судова Републике Српске...
Стријељања ратних заробљеника и организовани премјештај цивилног становништва из Сребренице (Република Српска) на територију општине Кладањ (Федерација БиХ) - у Хашком трибуналу, (Хашки трибунал је Суд ОУН), окарактерисани су као дјело најтежег ратног злочина и "локални геноцид", па су доношене и правоснажне пресуде доживотног затвора за одговорне.

Највећи број Срба из Републике Српске сматра да се тај "локални геноцид" никада не би десио да војници 28. дивизије "Армије РБиХ" нису у Сребреници и око Сребренице убили 3267 припадника српског народа. Убијали су ти сљедбеници Алије Изетбеговића Србе и прије неголи су УН прогласиле Сребреницу заштићеном зоном, а наставили су да чине злочине и након што је Сребреница постала "УН заштићена зона"...

Попут већине Срба из Републике Српске мисли и Хасан Османовић, из околине Сребренице:
"Ми смо са Србима живјели као род рођени и онда изби рат и све оде... Жао ми је народа који је страдао, да нису наши побили цивиле, нејач и дјецу, жене по Кравици и Скеланима, Бјеловцу, Факовићима, доље по Подравању исто...не би се ни нама ништа десило у јулу 1995. то ти кажем, гарантујем. Ти који су чинили злочине над Србима су криви једнако и за злочине над муслиманима, над нама Бошњацима који су се касније догодили. То ти кажем."

(Доктор Драган Ђокановић, 11. 07. 2024)

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА
četvrtak, 23 maj 2024 09:35

САМО МИРНО!


Резолуције Генералне скупштине Уједињених нација изгласавају све земље чланице Уједињених нација у Генералној скупштини. Углавном њихово изгласавање захтијева просту већину: 50% оних који гласају плус један. Међутим, постоје и резолуције за које је потребна двотрећинска већина. Актуелна "резолуција о Сребреници" не спада у битне резолуције и за њено изгласавање неће бити потребна двотрећинска већина.

Да ли су резолуције Генералне скупштине обавезујуће?

Већина резолуција Генералне скупштине нису oбавезујуће.

Према члану 25 Повеље ОУН, земље чланице обавезане су да спроводе у дјело резолуције Савјета безбедности ОУН.
"Резолуција о Сребреници" није такав документ и НЕМА подршку Савјета безбједности.

Шта каже пракса, спроводе ли се резолуције Савјета безбједности УН-а?

Одговорићу питањем: Да ли се досљедно спроводи Резолуција Савјета безбједности Организације уједињених нација 1244, усвојена 10. јуна 1999. године?
Чак се у другом ставу Резолуције 1244 позива на раније резолуције Савјета безбједности и то: Резолуцију бр. 1160 од 31. марта 1998. године; Резолуцију бр. 1199 од 23. септембра 1998. године; Резолуцију бр. 1203 од 24. октобра 1998 и Резолуцију бр. 1239 од 14. маја 1999. године којима се СРЈ признају пуни суверенитет и територијални интегритет рачунајући и територију Косова и Метохије...
И? Знате ли неке државе које су досљедно поштовале све те резолуције?

Да ли су, на крају крајева, и актуелни званичници Србије досљедно поштовали Резолуцију Савјета безбједности ОУН 1244?
Да ли је предсједник Републике Српске Милорад Додик, који се понаша као неприкосновени представник Републике Српске, икада упозорио Александра Вучића и Ивицу Дачића, да њихове активности око "Бриселских споразума" нису у складу са Резолуцијом Савјете безбједности ОУН-а 1244 и да је дерогирају?

Да се вратим данашњем дану и инициjaтиви Њемачке, Руанде и бошњачких политичара! Не мислите ваљда да је цијели свијет заборавио шта је Њемачка радила у Другом свјетском рату? И да се не зна на чијој су страни били босански муслимански политичари у Првом и Другом свјетском рату?
Све се то, браћо и сестре, ЗНА!

Према томе, српски народ, када је случај "Сребреница" у питању, а случај "Сребреница" трајао је од 1992. до 1995. године, је само једна од страдалничких страна и треба тако да се осјећа! Не сноси никакву одговорност за патње друге страдалничке стране, муслиманских цивила из Сребренице и њихово измјештање са простора на коме су живјели.

Нема српски народ никакве одговорности ни за стријељања заробљених припадника 28. дивизије из Сребренице, као што ни муслимански цивили из Сребренице нису могли видјети каква су све звјерства чинили припадници 28. дивизије, упадајући у српска села око Сребренице...

Сноси ли Република Српска кривицу за депортацију муслиманских цивила из Сребренице и стријељања заробљених припадника 28. дивизије из Сребренице?

Не сноси!

А, ево, и да објасним, јер сам иницијатор стварања цивилне државне структуре Републике Српске.
Био је то мој концепт! Желио сам да изградимо цивилну државну структуру Републике Српске која не зависи од дјеловања политичких странака, и то је прихваћено на Предсједништву Српске Републике БиХ. То је значило: Створимо цивилне административне службе, од општине до републичког нивоа, које ће професионално обављати своје послове, независно од политичких избора!
Тај наш административни апарат је био једина стварна државна структура на простору цијеле Босне и Херцеговине, од њеног међународног признања па до имплементације Дејтонског споразума. У то су се сви они који су долазили у Републику Српску и БиХ, могли да увјере! То је оно што је и признато у Дејтону: наш народ и створена државна структура Републике Српске!


Радила је наша цивилна државна структура све вријеме трајања рата, а наставила је да ради и након потписивања Дејтонског споразума и првих општих избора, одржаних 1996. године. Радила је професионално, у складу са Уставом Републике Српске!

Нажалост, заказала је изборна политичка структура, народни посланици и чланови предсједништва Републике Биљана Плавшић и Никола Кољевић. Након четири године власти, а легална власт су били од краја 1990. до краја 1994. године, нису разумјели да им рат није могао бити олакшавајућа околност у нелегалном продужавању мандата. Нарочито Радовану Караџићу који није ни учествовао на изборима 1990. године. Кажем нелегалном, јер им ни Устав Републике Српске то није омогућавао.

Административни апарат Републике Српске, у којем су уредно и у складу са усвојеним законима радили запослени, није имао инструменте да их отјера са власти!

Сличну ситуацију имаћемо ускоро у Украјини, јер украјинском предсједнику Зеленском истиче мандат. Видјећемо шта ће да уради. У сваком случају, не може Украјина, као држава са својим административним апаратом и народом који живи у њој, да буде крива за одлуке Зеленског и њему лојалних официра, након истека изборних мандата.

Дакле: САМО МИРНО, браћо и сестре!

(Доктор Драган Ђокановић, 23. 05. 2024)

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА


Генерални секретар Уједињених нација (УН) Антонио Гутереш обавијестио је српског члана Предсједништва БиХ Жељку Цвијановић да је Вијеће за провођење мира у БиХ (ПИЦ) једино релевантно тијело за именовање високог међународног представника у БиХ.
"УН није потписник Дејтонског споразума нити су УН члан Вијећа за провођење мира, јединог релевантног тијела за именовање високог међународног представника у БиХ", написао је Гутереш у одговору Жељки Цвијановић, која је неприхватање Кристијана Шмита од стране Републике Српске покушала да оправда непостојањем одлуке Савјета безбједности УН-а о његовом именовању за високог представника у БиХ...

Шта све вријеме буни српске политичаре у Републици Српској, а што је везано за именовање и рад високих представника у БиХ?

Анекс 10. Дејтонског споразума је јасан и у њему прецизно пише: "Због комплексности с којима су суочене, Стране потписнице Споразума захтијевају постављање Високога повјереника, који ће бити именован у складу с релевантним резолуцијама Савјета безбједности УН-а..."
Да напоменем да су стране потписнице Анекса 10. Дејтонског споразума: Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Савезна Република Југославија, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска.

Међутим, УН нису потписнице ни Дејтонског споразума ни његових анекса, па немају обавезу да усвајају "релевантне резолуције" које се тичу постављања високих представника у БиХ. То је, у свом писму Жељки Цвијановић, потврдио и Генерални секретар УН Антонио Гутереш.

И то јесте тако!

Па, гдје је настао проблем са причом званичника из Републике Српске и стварним стањем ствари око избора високих представника?

Званичнике из Републике Српске збуњује чињеница да је именовање неких високих представника у БиХ стварно потврђивао Савјет безбједности УН-а, али никако да схвате да то није постало устаљена пракса заснована на "релевантним резолуцијама" УН-а, иако су стране потписнице Споразума у Дејтону договориле да именовање високих представника буде регулисано резолуцијама УН-а. Међутим, Уједињене нације нису потписнице Дејтонског споразума, немају никакву обавезу према потписницама Дејтонског споразума, па Савјет безбједности ни не мора да учествује у именовању високог представника у БиХ.

Дакле, да закључим, Савјет безбједности УН-а нема обавезу да потврђује именовање високих представника за БиХ које именују државе чланице Вијећа за провођење мира у БиХ (међу њима је од самог почетка била и Русија), нити државе чланице Вијећа за провођење мира у БиХ морају о свом кандидату за високог представника да консултују Савјет безбједности УН-а (јер не постоји документ који их на то обавезује).
Не постоје ни "релевантне резолуције" које би Савјет безбједности обавезивале да контролише рад Вијећа за провођење мира у БиХ, а које именује високе представнике у БиХ.

Зашто је Република Српска, која је до Кристијана Шмита прихватала свако кадровско рјешење Вијећа за провођење мира у БиХ, значи прихватала све досадашње високе представнике у БиХ, одједном промијенила свој став?

Најпрецизнији одговор на то питање могао би да да Милорад Додик, политички лидер владајуће коалиције у Републици Српској. И требало би да Милорад Додик народу у Српској појасни зашто је тако дуго био кооперативан и сарађивао са повјереницима Вијећа за имплементацију мира у БиХ (високим представницима у БиХ), иако су они наносили много штете Републици Српској...
Шта се десило, на релацији Вијеће за имплементацуију мира БиХ - Република Српска, па је Милорад Додик промијенио свој однос према државама чланицама Вијећа за имплементацију мира у БиХ и то претворио у званичну политику Републике Српске?

За то сам да Република Српска задржи свој садашњи став и више никада не дозволи уплитање повјереника Вијећа за имплементацију мира у БиХ у политички живот Републике Српске! За то сам да званичници Републике Српске свима објасне зашто Републици Српској није потребан политички тутор!
Нисам за то да Додик, Цвијановићева, Вишковић и Стевандић намећу грађанима Републике Српске своје политичко мишљење, засновано на погрешном тумачењу процедуре именовања представника Вијећа за имплементацију мира у БиХ (сада без Русије), да не прихватају Кристијана Шмита само зато што његово именовање није потврдио Савјет безбједности УН.

(Доктор Драган Ђокановић, 21. 07. 2023)

Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА
 
Предсjедник Србије Александар Вучић, говорећи на америчкој телевизији CNN, је истакао да Србија поштује Кумановски мировни споразум и Резолуцију УН-а 1244, те да "ниједним војником није ушла у Косово"...
 
Вјерујем да би Срби жељели да предсједник Србије објасни зашто је желио публици америчке телевизије да каже да Србија "ниједним војником није ушла у Косово"? Такође да нам објасни шта је хтио да постигне тиме што је дијелу политичке јавности у САД освјежавао меморију, не би ли се присјетили Резолуције 1244? Зашто је то хтио да каже грађанима Америке који се никада нису побунили против државе која загорчава животе народима и државама широм свијета; која је Кумановски мировни споразум и Резолуцију 1244 давних дана бацила под ноге, признала независност "Косова" и од јужне српске покрајине направила државу-буре барута које може да експлодира кад год то ова велесила пожели?
 
Не желим да повјерујем да су демонстрације у Звечану, предсједнику Србије биле потребне да, умјесто до Савјета безбједности ОУН, стигне до CNN-а и незаинтересованим Американцима поручи да Србија поштује међународне документе, а који званичницима њихових Сједињених Америчких Држава мање вриједе од тоалет папира...
 
Да подсјетим да се и у децембру прошле године, у вријеме барикада на сјеверу Косова, предсједник Србије неуспјешно обраћао официрима Кфора... Ни тада није желио да проблеме Срба са Косова и Метохије изнесе на Савјет безбједности УН-а.
Да ли се то предсједник Србије плаши реакција са Запада, јер му је јасно да ће на Савјету безбједности УН-а услиједити принципијелна подршка Кине и Русије територијалном интегритету Србије?
 
(Доктор Драган Ђокановић, 01. 06. 2023)
Објављено у ПОЛИТИКА
 
Устав Републике Србије и Резолуција 1244 Савјета безбједности УН су два документа којих се Србија и српски политичари у Србији морају да држе. Предсједник Србије, нарочито!
 
По Уставу Републике Србије - донијетом од стране Народне скупштине Републике Србије 30. септембра 2006. године а који је коначно усвојен на референдуму грађана Србије 28. и 29. октобра 2006. године, Покрајина Косово и Метохија је саставни део територије Србије и има положај суштинске аутономије. "Из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима", пише у Уставу Србије.
 
Резолуција 1244 Савјета безбједности УН - позивајући се на раније резолуције Савјета безбједности и то: Резолуцију бр. 1160 од 31. марта 1998. године; Резолуцију бр. 1199 од 23. септембра 1998. године; Резолуцију бр. 1203 од 24. октобра 1998 и Резолуцију бр. 1239 од 14. маја 1999. године - такође признаје Савезној Републици Југославији пуни суверенитет и територијални интегритет рачунајући и Аутономну покрајину Косово и Метохију.
 
Нажалост, Запад, предвођен Сједињеним Америчким Државама, без обзира на Устав Србије и Резолуцију 1244 Савјета безбједности УН, подстиче Албанце на Косову и Метохији да једнострано организују референдум за независност (2008. године) и признаје "Косово" као независну државу.
Тим чином је Запад под ноге ставио Устав Србије, суверене европске државе. Тим чином је српски народ понижен као у доба Хитлера и Другог свјетског рата. Тим чином је Запад, на челу са САД, јасно ставио до знања како гледа на ОУН и њен Савјет безбједности.
 
Сваки позив српским политичарима да учествују на састанцима и разговорима којима се сурово кршење међународних правила покушава замаскирати, није ништа друго неголи наставак нелегалних игара и навођење воде на свој млин. Све су то повјереници Запада, по ко зна који пут, покушали да ураде и на посљедњем састанку у Минхену, на којег су позвали предсједника Србије да га још једном убиједе да су у праву и да са Аљбином Куртијем треба равноправно да разговара.
Учешће српских политичара у том прљавом послу је дјеловање против интереса властитог народа. То је антидржавни чин којим се Устав Србије срозава на ниво безвриједне хартије и којим се омаловажава воља грађана Србије, исказана на референдуму 2006. године.
 
(Доктор Драган Ђокановић, 20. 02. 2023)
Објављено у ПОЛИТИКА
 
"Наша победа била би да не дозволимо улазак Косова у УН, а верујем да то можемо", изјавио је данас на сједници Скупштине Србије предсједник Србије Александар Вучић...
 
Јутрос сам описао процедуру за улазак неке од држава у УН. Поновићу: "Косово" би могло да покуша са учлањењем у ОУН. Прво мора да поднесе захтјев за пријем. Тај захтјев би Савјет безбједности разматрао. "Косово" би морало да добије 9 позитивних гласова од 15 чланова Савјета безбједности, под условом да нико од пет сталних чланица - Кина, Француска, Русија, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе, не буде против "Косова" у ОУН, а Кина и Русија нису ни признале "Косово" као независну државу. Дакле, у тренутној ситуацији, ништа од учлањења "Косова" у ОУН. Све да се предсједник Србије из петних жила напрегне да "угура" "Косово" у УН, Русија и Кина то неће дозволити.
 
"Ја сам први председник који је тражио од војске да упути допис НАТО о повратку српске војске на КиМ. Нико то пре мене урадио. Али, то вам није довољно, кажете да нисам заказао седницу Савета безбедности. И, шта да радимо на тој седници? Да одем тамо, испричам све, и након сат и по приче, вратим се из Њујорка. И шта би тиме добили? Ништа. И ви знате да је ништа. Објасните ми, шта може да буде резултат тога, да тако промовишемо Србију, а знате да је резултат - ништа", реченице су које је предсједник Србије такође данас изговорио пред посланицима Скупштине Србије.
 
Првенствено од Савјета безбједности зависи евентуално учлањење "Косова" у УН. Све док је Савјет безбједности УН-а против учлањења Косова у УН, од чланства "Косова" у УН-у - нема ништа! Резултати распараве на сједници Савета безбједности о безбједносном стању на Косову и Метохији и о томе како се НАТО (а Кфор је НАТО) понаша у свему томе, предсједниче Србије, били би много, много већи од Вашег "ништа". Нажалост, нисте послушали добронамјерне савјете да средином децембра, у доба барикада, позовете у помоћ Савјет безбједности УН-а, него сте се ослонили на официре Кфора и њима слали писма... И, предсједниче Србије, шта сте постигли? Колико је Срба од тада добило батине? На колико је Срба на Косову и Метохији од тада пуцано? Колико година има Србин којег су данас двојица албанских кабадахија напали и изболи ножем? На крају, је ли данас боље на Косову и Метохији, или је горе неголи у децембру?
 
Све то треба изнијети на сједници Савјета безбједности, господине Вучићу! Ваш покушај обраћања командантима Кфора доживио је фијаско! Резултат Вашег обраћања њима једнак је нули. Значи, на погрешну адресу сте слали писмо. Савјет безбједности је једина права адреса. И нема потребе да Ви прогнозирате какав ће резултат бити сједнице Савјета безбједности УН-а о Косову и Метохији, јер се са писмом Кфору показало да лоше процјењујете.
 
(Доктор Драган Ђокановић, 03. 02. 2023)
Објављено у ПОЛИТИКА
 
Покушајмо данас, браћо и сестре, да проанализирамо тачку 4. и то став два, француско-њемачког плана за "Косово" у којем пише "Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији". Мислим да су различита тумачење те тачке француско-њемачког плана и довела до хаоса на јучерашњој сједници Скупштине Србије...
 
1. Како "Косово" може постати члан ОУН?
"Косово" би могло да покуша са учлањењем у ОУН. Прво мора да поднесе захтјев за пријем. Тај захтјев би Савјет безбједности разматрао. "Косово" би морало да добије 9 позитивних гласова од 15 чланова Савјета безбједности, под условом да нико од пет сталних чланица - Кина, Француска, Русија, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе, не буде против "Косова" у ОУН. Кина и Русија нису ни признале "Косово" као независну државу. Дакле, у тренутној ситуацији, ништа од учлањења "Косова" у ОУН.
 
2. Како "Косово" може постати чланица НАТО-а?
НАТО је данас савез од 30 држава из Сјеверне Америке и Европе које су се обавезале да ће испуњавати одреднице Сјеверноатлантског споразума потписаног у Вашиингтону 4. априла 1949. године. Чланица НАТО-а може постати "било која европска држава која је у стању да унапређује принципе овог Споразума и доприноси сигурности сјеверноатлантског подручја", пише у уводном дијелу НАТО информатора.
Дакле, "Косово" би могло постати чланица НАТО-а, "ако се Србија не буде противила"...
 
3. Како "Косово" може постати чланица ЕУ?
Процес приступања "Косова" у Европску унију може започети након што "Косово" поднесе захтјев за чланство у ЕУ и након што се све државе чланице ЕУ о њему усагласе, јер је отварање службених преговора о приступању потребна сaгласност свих држава чланица ЕУ.
Тренутно пет држава из Европске уније не признају "Косово" као независну државу. То су Шпанија, Грчка, Румунија, Словачка и Кипар. У случају да Србија призна "Косово", вјероватно би и ових пет држава то учинило, па би "Косово" могло постати чланица ЕУ. Без признања "Косова" од стране Србије, тешко да ће ових пет чланица ЕУ промијенити свој став (без обзира на то што су изложене великим притисцима).
 
Да закључим: Без признања "Косова" од стране Србије, "Косово" неће моћи постати чланица УН-а, нити чланица ЕУ. То и јесте разлог зашто је у француско-њемачки план уврштена тачка четири.
Да би се трговало са Србијом!
По принципу: Ми ћемо присилити Куртијеву Владу и Албанце из Приштине да Србима дају Заједницу општина на "Косову", а ви (Србијо) немојте правити ниједну препреку нити буку док ми будемо завршавали њихово учлањење у међународне организације.
И то потпишите!
У противном, како јуче Вучић рече, "следи тежи рат" и "следе санкције"...
То, да "следи рат" и "да следе санкције" не пише у француско-њемачком плану. Нажалост, предсједник Србије је тај свој лични доживљај и закључак до којег је дошао након разговора и преговара са представницима Запада, подијелио јуче са цијелом Србијом и са Србима ван Србије.
Мислим да би званична Србија требало да повјерује свом предсједнику, да озбиљно схвати његов страх од рата и санкција, те да се за помоћ обрати Савјету безбједности УН-а.
 
(Доктор Драган Ђокановић, 03. 02. 2023)
Објављено у ПОЛИТИКА

Стална мисија БиХ у Њујорку коју предводи амбасадор БиХ у ОУН Свен Алкалај покренула је иницијативу да УН усвоји резолуцију у којој се осуђује геноцид у Сребреници.
Српски члан предсједништва БиХ Милорад Додик обавијестио је Генералну скупштину УН-а да БиХ не стоји иза иницијативе јер о томе у БиХ "не постоји консензус".
Додик је, како каже једна његова савјетница, у писму предсједнику Генералне скупштине УН Абдули Шахиду навео да у вези са тим није разговарано, односно да је то "лажно представљање".
Поштовани читаоци, крајем маја ове године, невладина организација под називом "Радна група за БиХ" упутила је у УН приједлог резолуције коју би, на основу инструкција министарке спољних послова у Вијећу министара БиХ Бисере Турковић, стална мисија БиХ у Њујорку (на чијем је челу Свен Алкалај) требало да представи као захтјев БиХ.
Додикова савјетница навела је и да је Додик у писму Шахиду истакао да "Алкалај има кривичне пријаве због антиуставног понашања, те да сви ти наводи на којима инсистирају воде ка превирању политичке ситуације у БиХ".
 
Поштоване сестре Српкиње и драга браћо Срби, господин Милорад Додик је неспорни лидер власти у Републици Српској и пред њим се, али и пред свима нама, налази крупан политички проблем. Данас је то наш проблем, а он, колико сутра, може постати круцијални аргумент на путу бошњачке политике уништења Републике Српске.
 
Писмо које је Милорад Додик послао предсједнику Генералне скупштине УН-а, поготово садржај тог писма, ни случајно није довољан да се та злонамјерна иницијатива раскринка и да се заустави прије неголи буде прихваћена у Генералној скупштини УН-а.
 
Потребно је да се раскринка иницијатива, а не да се ставља акценат на Свена Алкалаја!!!
Такође је потребно и да Народна скупштина Републике Српске, што прије организује ванредну сједницу на којој ће посланици усвојити ИСТОРИЈСКИ ДОКУМЕНТ, а којег ће делегација највиших званичника Републике Српске однијети у Њујорк и предати у руке предсједнику Генералне скупштине УН-а господину Шахиду!!!
 
Милорад Додик и предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић морају хитно овај проблем подићи на највиши политички ниво, апсолутно прецизно информисати становнике Републике Српске о свим детаљима наведене иницијативе, посљедицама које (по Републику Српску) могу услиједити након усвајања те иницијативе у Генeралној скупштини УН-а, као са и нашим планом како то све да зауставимо.
 
Писмо које је Милорад Додик већ упутио, безвриједно је! У њему је промашен садржај!
 
ИСТОРИЈСКИ ДОКУМЕНТ, којег сам споменуо и којег би требало да усвоји Народна Скупштина Републике Српске, мора бити документ истине Републике Српске. Истине о политици настанка Републике Српске, истине о организовању Републике Српске, истине о политици која је довела до прихватања Републике Српске у Дејтону и Паризу, те истине о "Сребреници". Та истина, поштоване сестре Српкиње и драга браћо Срби, није прича о политици која, све ове године, доминира Републиком Српском.
 
О свему томе сам спреман (а не видим ниједну другу особу у Републици Српској која то може и зна да уради) да путем телевизије Републике Српске кажем све што знам и да одговорим на сва питања која ми могу поставити наши грађани и наши политичари!
Само изношење комплетне истине у свјетски медијски простор и ИСТОРИЈСКИ ДОКУМЕНТ Републике Српске, усвојен у Народној скупштини Републике Српске на бази прихватања комплетне и необориве историјске аргументације - па куд пукло да пукло - јесте оно што може спријечити да наведена бошњачка инцијатива не постане званични документ Уједињених нација и превлађујући документ за Међународни суд правде у Хагу да покрене процес против Републике Српске. Тај процес ће сигурно услиједити ако приједлог резолуције буде усвојен у Генералној скупштини УН-а.
 
(Доктор Драган Ђокановић, 23. 06. 2022)
Објављено у РЕПУБЛИКА СРПСКА
 
Република Српска је вјечна јер ће и Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски споразум) вјечно бити важећи документ међународног права. Према томе, у времену постојања Организације уједињених нација, међународно право је истински заштитник Републике Српске.
 
Само би у случају потпуног урушавања међународне заједнице оличене у Организацији уједињених нација, самим тим и краха међународног права, становништво Републике Српске морало својом снагом да заштити отаџбину од непријатеља.
Да ли бисмо у тим тешким тренуцима имали савезнике и ко би са нама гинуо за Српску - могли бисмо, и у овом тренутку, са сигурношћу да кажемо!
 
Према томе, у овом времену разних политичких смутљиваца, издајника, Срба-србомрзитеља, сваком разумном становнику Српске требало би да буде јасно ко о њему истински брине у Српској, у непосредном окружењу Српске, али и у свијету...
 
(Др Драган Ђокановић, 3. јуни 2021)
Објављено у ПОЛИТИКА