Приказивање чланака по тагу Srbi

"Понос нашег народа почео је да клизи у провалију, јер водећи политичари падају на кољена...зашто?", написао је данас господин Живан Китић.

"Је ли власт од Бога? Ако није од Бога, шта нас обавезује да трпимо неправде? Ако је од Бога, јесу ли то неправде, или казна због виших циљева. Ако није, онда је нада мном и над тобом и над свима нама извршено насиље, и онда смо опет ми криви што га подносимо. Ако не заштитимо правду, правде неће бити. Не устајем против власти, али би ме стигла казна божија кад не бих проговорио против непријатеља вјере, а то је свако ко јој руши темеље. Ако их не спријечимо, охрабриће их наш страх, па ће чинити све веће зло, презирући и нас и божји закон. А можемо ли, смијемо ли то допустити?", тако је размишљао велики српски књижевник Меша Селимовић, а мени приватном поштом стигле те Мешине реченице, вечерас, из Бањалуке...

"Докторе, далеко је изборна 2026... Сада преузми, а кандидуј се кад год...", савјетовао ми је, прије пар дана, господин Марко Марковић.

Господине Марковићу, ја сам ту!

Шта ви мислите, браћо и сестре? Мораћемо да се покренемо, јер у Скупштини више не сједе представници наше политичке воље.

(Доктор Драган Ђокановић, 14. 05. 2024)

Позив који сам, у име Патриота Српске, упутио Српској демократској странци сличан је мојој иницијативи (из маја и јуна 1990. године) да се измијени Закон о политичком удруживању грађана СР БиХ и дозволи регистровање политичких странака са националним предзнаком.

Након усвојених измјена наведеног закона, стекли су се услови за оснивање и регистровање Српске демократске странке.
За ту моју иницијативу су знали тадашњи челни људи СДС-а па су, одмах по оснивању странке, жељели сарадњу са мном. Та сарадња донијела је много тога доброг СДС-у, а и Србима у цјелини.

Слога СДС-а и Демократске странке федералиста (ДСФ), која је почивала на свакодневним договарањима првог СДС-овог предсједника и мене, сметала је свима онима који нису жељели успјех Срба у БиХ, а касније и Републике Српске...

Сада се налазимо у ситуацији у којој се налазимо. И СДС и Патриоти Српске (некадашњи ДСФ) - странке које су политички творци Републике Српске.

Мој позив за поновну сарадњу није временски орочен, али постоји само један услов, а он гласи: И садашње чланство Српске демократске странке, као што је то чинило и чланство оригиналне Српске демократске странке у периоду од 1990. до прољећа 1992. године, мора се посветити рјешавању проблема Срба и рјешавању проблема наше Републике Српске.

Да нам живи Република Српска!

(Доктор Драган Ђокановић, 12. 05. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1104-poziv-rukovodstvu-i-clanovima-srpske-demokratske-stranke

Све политичке проблеме у Босни и Херцеговини, који сада пријете и ескалацијом у ратне сукобе, створила су и генерисала руководства бошњачких политичких странака на челу са СДА и СДП-ом, те руководства српских политичких странака на челу са СДС-ом, СНСД-ом и ПДП-ом.

Први су одлично изанализирали Дејтонски мировни споразум и све што се могли да искористе у своју политичку корист, а у циљу унитаризације БиХ - ИСКОРИСТИЛИ СУ.

Други пак, ријеч је о српским странкама из Републике Српске, нису уопште анализирале Дејтонски споразум из позиције интереса Републике Српске, већ су га спроводиле у складу са страначким интересима, пуниле страначке и личне рачуне из буџета БиХ, запошљавале своје људе и јачале страначке инфраструктуре... Путовали су по свијету чланови СДС-а, СНСД-а, и ПДП-а, куповали станове од кредита које су лако отплаћивали, возили скупе лимузине - НЕ ГЛЕДАЈУЋИ како бошњачке политичке странке плету мрежу у коју је, због таквих политика СДС-а, СНСД-а и ПДП-а, Република Српска све више упадала.

Сада су те три странке разумјеле да су Српску догурале до "дувара", да пријети њено губљење, али да ће летјети главе ако је изгубе! Схватиле су и да су се њихови коалициони партнери, (а у ствари политички непријатељи), осилили до те мјере да Српској пријете ратом, ако и у наредном периоду не буду радиле по политичким жељама и плановима (непријатељских) бошњачких странака из Федерације БиХ.

(Доктор Драган Ђокановић, 28. 04. 2024)

Гатачко поље је дио Републике Српске. Историјско је то мјесто које шаље снажну поруку о потреби јединства нашег народа.

Све будуће генерације наше Српске требало би да знају да се на Гатачком пољу десила битка у којој су краљ Урош и његов син Драгутин повели двије војске и у бој гурнули брата на брата, сина на оца...

Постоје, нажалост, бројна мјеста у Српској на којима су јуришали Срби на Србе у убијали се међусобно...

Извуцимо, браћо и сестре, поуку из тих неразумних борби за власт и не упадајмо у замке идеолошких мржњи!

(Доктор Драган Ђокановић, 23. 04. 2024)

Господо бошњачки политичари!

Да ли смијете повући резолуцију о Сребреници и, тим чином, показати интерес да вам је стало до добрих односа са Србима?
Ако смијете, повуците је, јер ништа добро нећете добити од усвајања тог папира!

А ако одлучите да повучете резолуцију и то изнесете у јавност, пратите ко ће од амбасадора први да вам се јави! Ти, који вам се први јаве, и запријете да то не смијете урадити - размислите да ли желе добро Бошњацима...

Ми, Срби, одлично знамо да о нама никада нису ниједну лијепу ријеч проговорили, и да нас мрзе из дна душе. Али, нас, због тога, баш заболи!
А сигурни смо да мрзе и вас.

Ако, пак, не смијете ни да покушате да повучете тај папир, добро промислите о томе како ће вас ваши потомци окарактерисати, јер мораће да живе поред усправних и слободољубивих Срба, који су у стању да издрже све геншере, све мејџоре, све клинтоне и ине бјелосвјетске смутљивце који су своје политичке каријере градили на завађању и крви овдашњих народа...

Покушајте, господо бошњачки политичари, пронаћи мотив у славној бици из наше заједничке историје - Билећкој бици, из 1388. године - и пожелите повратак у савезништво са истинским потомцима властитих предака. На вама је, јер ово су историјски тренуци!

"Сребреница"?
Сви ви, бошњачки политичари, одлично знате да то што се десило у јулу 1995, није потекло из српског народа. Писци сценарија, званог "Сребреница", још су живи и станују далеко од БиХ. Далеко, далеко, преко океана, чак.

Размислите!
Није ово ни молба, ни захтјев, ни савјет. Ово је само обично упозорење човјека који жели, макар добросусједске односе, између Срба и вас.

(Доктор Драган Ђокановић, 14. 04. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1076-bosnjacki-politicari-bi-uz-podrsku-njemacke-da-gaze-srbe

2. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1075-da-li-je-mrznja-prema-srbima-zajednicki-imenilac-svim-bosnjackim-politicarima

3. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1074-bosnjacki-politicari-dozivljavaju-srbe-i-republiku-srpsku-kao-svoje-najvece-neprijatelje

4. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1073-svjedoci-istine-o-srebrenici

У јучерашњој објави "Да ли је мржња према Србима заједнички именилац свим бошњачким политичарима", написао сам и реченицу: "Да ли су бошњачки политичари оцијенили да је врхунац њиховог политичког знања придобијање Њемачке, Руанде и неких других држава, (колико год да их придобију), у борби коју воде против Срба, Српске и Србије?

Шта повезује Њемачку, Руанду и бошњачке политичаре из БиХ?

Прво да видимо везу Њемачке са Руандом!
Чланови њемачке "научне" експедиције етнолога, 1907. и 1908. године, из Руанде су однијели преко 900 људских лобања како би према њиховом изгледу доказали своју теорију да постоји етничка под‌јела становништва Руанде.
Обавивши "испитивања" лобања, њемачки етнолози су изашли са "доказима" да се племена Тутсија и Хутија разликују. Тутсије су уврстили у напреднију "хамитску" расу, ближу бијелцима, а Хутије у мање вриједну "негроидну" расу.
Лобање су и данас у Берлину и доказ су неспорне њемачке одговорности за све оно што се наредних деценија дешавало у Руанди. Историјска је истина да су њемачки колонизатори увели расну под‌јелу између становника Руанде и утемељили будући геноцид у тој држави.
Преузевши колонијалну управу над Руандом, Белгија је наставила да подстиче мржњу између Хутија и Тутсија, учвршћујући на власти мање бројне Тутсије, који су шиканирали и газили бројније Хутије. Посљедица таквих односа у Руанди била је да су Хуту борци, у периоду од 1990. до 1994. године, убили око 800 000 Тутсија.

Показаном слогом приликом подношења резолуције о Сребреници у УН, Њемачка и Руанда су доказале да је између њих обновљена стара веза, јер је на челу Руанде припадник Тутси племена Пол Кагаме...
Сви знамо да Њемачка, одавно, вијековима већ, покушава и простор БиХ да стави под своју контролу. У БиХ њихови "Тутси политичари" су снисходљиви бошњачки политичари, који би, уз помоћ Њемачке, да прегласавају, шиканирају и газе Србе.

(Доктор Драган Ђокановић, 13. 04. 2024)

Познато је да је политика и знање, и занат, и вјештина могућег!

Питам вас, браћо и сестре, да ли се овај посљедњи потез бошњачких политичара, конкретно мислим на покушај да Србе прогласе геноцидним у УН-у, може подвести под претходну реченицу?
Да ли су бошњачки политичари оцијенили да је врхунац њиховог политичког знања придобијање Њемачке, Руанде и неких других држава, (колико год да их придобију), у борби коју воде против Срба, Српске и Србије?
Сматрају ли то бошњачки политичари да је прави политички занат "изгањати" папир на којем ће уз Србе прилијепити ријеч "геноцид"?
Мисле ли то бошњачки политичари да се њихова политичка вјештина мјери бројем папира које су до сада јурили по Хагу, а сада и у Њујорку?

Или их је мржња према Србима до те мјере заслијепила да не знају да се баве политиком која се базира на договору, сарадњи, грађењу добросусједских односа...

(Доктор Драган Ђокановић, 12. 04. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1075-da-li-je-mrznja-prema-srbima-zajednicki-imenilac-svim-bosnjackim-politicarima

Желећи да квалификације из пресуда Хашког трибунала српским официрима и српским политичарима претворе и у резолуцију УН-а, бошњачки политичари још једном су потврдили да у Србе и Републику Српску гледају као у своје највеће непријатеље. У борби против нас не бирају ни средства ни савезнике, по сваку цијену желе да нас прогласе геноцидним народом, а Републику Српску геноцидном државом.

Машу бошњачки политичари пресудама из Хага, иако врло добро знају да се до тих пресуда и термина "геноцид" стигло након што је Махмуд Шериф Басиони, професор права са дугогодишњим ангажманом у УН, пред америчким Конгресом, изнио своје мишљење да, према Конвенцији о геноциду, у Босни и Херцеговини није почињен геноцид, али да би се ситуација могла промијенити ако Трибунал у Хагу заузме "прогресиван" став који дозвољава увођење термина "локални геноцид''...

Приједлог Махмуда Шерифа Басиониа прихватила је политика Сједињених Америчких Држава, и његову идеју да се неки злочини у БиХ могу подвести под термин "локални геноцид" наметнула као основу за рад Трибунала у Хагу.

Тако су стријељања заробљених припадника 28. дивизије и депортација жена, дјеце и стараца из Сребренице у Кладањ, могли, у Трибуналу, да добију квалификацију какву су пожељеле Западне владе. Сада, тај Трибуналов "геноцид", бошњачки политичари, подржани од актуелне њемачке владе, покушавају да "ојачају" резолуцијом Уједињених нација, па да на основу те резолуције малтретирају ову и све будуће генерације Срба.

Притом, бошњачки политичари и њихови ментори из Њемачке, не желе, нажалост, да виде да управо убијање српских цивила и затирање десетина и десетина српских села, од стране припадника 28. дивизије из Сребренице, одговара дефиницији локалног геноцида...

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 04. 2024)

Везани чланци:

1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1073-svjedoci-istine-o-srebrenici

Бројни коментари на моју објаву "Није Јосипу Брозу Титу мјесто у Хрватској!", поновно су отворили причу о Србима у Другом свјетском рату...

Могу слободно да посвједочим да је Република Српска, током свог настајања у ратним годинама, углавном била поштеђена таквих дискусија и већих антагонизама. И лично сам, као борачки министар, дао допринос томе, јер сам у Нацрту закона о правима ратних војних инвалида и породица погинулих бораца Војске Републике Српске навео да право по том закону остварују "учесници свих ослободилачких ратова"...

Био сам у прилици да у неколико наврата, током рата, мирим челне људе из општина са командантима бригада у тим општинама. Краткотрајне препирке и свађе дешавале су се управо на релацији "четници" - "партизани"...

С обзиром на то да сам један од пионира политичког организовања Срба у БиХ, имам обавезу да посвједочим да су нам прво прилазили чланови породица из "четничких кућа" и несебично нудили све што су могли да понуде за посао организовања српског народа. Чланови породица из "партизанских кућа" били су знатно уздржанији, касније су нам се прикључивали, али је уочи избора 1990. године, а нарочито уочи Плебисцита (новембар, 1991), јединство Срба било на високом нивоу.
Одбрана мирног живота у савезној држави Југославији била је платформа око које смо се сви "нашли" и окупили.

Историја Другог свјетског рата, таква нам је каква нам је. Не постоје три приче у српским породицама, о том периоду. Постоје четничка и партизанска прича. Оно што је неспорно и у једној и у другој причи јесте ангажовање, и четника и партизана, у борбама за слободу тадашње државе Југославије. Нажалост, међусобно су се држали на нишану...

Најистакнутији Срби у тим покретима били су Арсо Јовановић и Драгољуб Дража Михаиловић. Арсо је био партизански командант, а Дража четнички. Обојица су, након Другог свјетског рата, убијени на простору Србије. Арсо као "издајник, руски човјек - инфорбировац", а Дража као "издајник, њемачки човјек - квислинг". Елиминисањем те двојице Срба са простора Београда и Србије, Јосипу Брозу Титу је отворен пут за грађење култа личности и вишедеценијског устоличења као неприкосновеног владара свих Срба у Југославији...

Београдски суд својом је пресудом, од 14. маја 2015. године, рехабилитовао четничког команданта Дражу Михаиловића и Чича Дража, након тога, постаје омиљени лик и легални идол значајног броја српских политичара. Међутим, партизански командант Арсо Јовановић, иако челни човјек Народноослободилачке борбе у Југославији и Партизанских одреда Југославије, још увијек је непознат Србима, јер је сву његову славу Јосип Броз Тито ставио под свој шињел и сакрио од Срба. Наравно, бројни српски комунисти помогли су Брозу у скривању Арса Јовановића од српског народа...

(Доктор Драган Ђокановић, 05. 04. 2024)

Међу бројним атацима на Србе и Републику Српску налази се и најновија иницијатива Златка Лагумџије, амбасадора БиХ при Уједињеним нацијама, који без одлуке Предсједништва БиХ ради на новој резолуцији о Сребреници. Тај некадашњи комунистички функционер и партијски друг бројних актуелних српских политичара из Републике Српске (чврсто су били повезани чак и 1990. и 1991. године) - ових дана, заслијепљен подршком неких Западних дипломата, и не обазирући се на своје бивше партијске другове, покушава у УН-у да Србе прогласи геноцидним народом а Републику Српску геноцидном државом.

Шта човјек на то да каже, већ да се присјети свих ратова који су нам наметани, свих логора у које смо одвођени, свих кама и "србосјека" којима смо клани, свих ријека у које смо бацани, свих вјешала на којима смо висили само зато што не трпимо окупаторе и њихове сараднике, свих кочева на које су нам злотвори вијековима претке набијали - и да, свима онима који желе да нас чују, још једном поручимо: "Поштујте наше милионске жртве у борбама за слободу и грађење дражава у којима су стасавали и други народи! Нисмо се промијенили! Још увијек волимо слободу и своју државу!"

А што се тиче "Сребренице": Сигуран сам да су срца Срба само уз оне Србе који су три пуне године нападани и убијани од стране наоружаних формација из Сребренице, које су себе називале бригадама, па чак и дивизијом државе, коју су силом жељели да наметну Србима.

А Срби не воле када им неко разбије државу у којој мирно живе па им, потом, силом намеће своју.

* Присјетимо се дешавања због којих би Златко Лагумџија и сви други српски непријатељи у Уједињеним нацијама жељели Србе и Републику Српску да прогласе геноцидним, да нас након тога киње, малтретирају, и ставе под своју чизму.

Сви цитати које ћу сада да наведем искључиво су из бошњачких извора:

1. Пробој Бошњака према Тузли

"Међу Бошњацима се проширио глас да се војно способни мушкарци требају повући у шуму, организовати колону заједно са припадницима 28. дивизије Армије Републике Босне и Херцеговине и покушати се пробити према територији на сјеверу, под контролом босанских власти. Око 22:00 сата увече 11. јула 1995. команда дивизије је заједно са бошњачким општинским властима Сребренице донијела одлуку да се организује колона."

"Након што је донијета одлука о пробоју Бећировић прво наређује везистима да изађу на узвишење и успоставе везу са Командом Корпуса, док је Команда 28. дивизије одредила распоред јединица и начин кретања. Наређено је да у пробој крене и цивилно становништво, с тим што су могли самостално донијети одлуку да ли ће ићи са војском или ће ићи према УНПРОФОР-у. Након што је успостављен контакт са Командом 2. корпуса постројене су јединице и формирана је колона. Све се дешавало у ноћи између 11. на 12. јули 1995. године. Команди 2. корпуса је пренесено 'да је Сребреница фактички пала' и да је намјера пробој према Тузли. Бећировић је пренио Команди 2. корпуса да ће се колона кретати у правцу Баљковице и да се у колони налази између 10 000 и 15 000 људи, од чега је било око 6 000 бораца. Жена и д‌јеце је било веома мало, можда десетак."

"На челу колоне се налазила 284. бригада, док је иза ње била 280. бригада. Око 10 сати наређен је први одмор, али и да зачеље стигне врх колоне. По пристизању у рејон одмора кружиле су разне информације, да има рањених, погинулих, да има оних који су изашли из колоне и ишли бочно. Око 16 сати наређен је покрет.
Након што је колона прешла три до четири километра на њу је отворена ватра. Људе је ухватила паника, бјежали су напријед, назад по странама и ватра је трајала око десет минута дуж цијеле колоне. Пале су и прве жртве, на челу колоне. Ту је колону затекла и ноћ, а ускоро се сазнало и да је колона прекинута."

"Дана 12. јула 1995. српске снаге покренуле су артиљеријски напад на колону која је прелазила асфалтну цесту на подручју између Коњевић Поља и Нове Касабе, на путу према Тузли. Само отприлике једна трећина мушкарца успјешно је прешла асфалтну цесту и колона је разбијена у два дијела. Цијели дан и ноћ остатак колоне био је изложен јакој ватри и гранатирању."

"Егзекуција заробљеника из колоне извршена је на ријеци Јадар 13. јула 1995. године. 17 мушкараца је одвежено на мјесто на обали Јадра. Постројени су и стријељани. Један свједок, кога је метак погодио у кук, скочио је у ријеку и успио побјећи."

"Дио колоне заробљен на пољани код Сандића, послијеподне 13. јула 1995, одвежен је у складиште у Кравици."

"Кретање се наставило дуж а затим преко ријеке Јадар и даље према Церској и Удручу. Убрзо се чула и нова паљба по колони из ПАМ-ова, иза леђа. ...
Послије договора са командантима одлучено је да се дио колоне врати у рејон асфалта и да покуша извући из окружења већу групу бораца 28. дивизије АРБиХ. Око 14 сати стигла је информација да су се српски војници повукли са асфалта и да је већа група бораца 28. дивизије прешла асфалт и да се креће према Удрчу. ...
Колона је око 16 сати кренула према селу Глоде и на том путу од Удрча према селу није било никаквих проблема. Ипак, по изласку извиђача на Глоданско брдо, установљено је да се то брдо налази под контролом српске војске. Помоћу водича брдо је успјешно заобиђено, а по сванућу поново је направљен одмор. У поподневним сатима са зачеља је стигао Ејуб Голић, са извјештајем да на асфалту гд‌је је колона пресјечена нису успјели пронаћи дио колоне која је иза остала."

"У подневним сатима колона креће према селу Липље. Послије проласка села Липље колона упада у засједу, али је успијева разбити, те заробљава једног официра Војске Републике Српске, који је предат Команди 24. дивизије АРБиХ након пробоја. ...
У правцу Снагова поново се морало прећи преко једног асфалта, али је овај пут то учињено без икаквих проблема. Тек на самом зачељу колоне наишао је један српски транспортер који је отворио ватру на зачеље колоне, али је услијед д‌јеловања ручног бацача успјешно уништен. ...
Направљена је линија према Баљковици, послије чега је кренула главнина колоне. Исте вечери 15. јула отпочела је и борба ради пробоја према слободној територији. У тим борбама уништен је један српски тенк, док су три заробљена, уништена су два камиона и једна 'прага', док је још једна прага заробљена. У току ноћи борбе су обустављене, али и кретање колоне, јер није било сигурно.
Пошто смо могли да укључимо само један тенк у борбу, при нашем кретању смо запалили резервоар за гориво, јер на други начин их нисмо могли уништити. Истовремено са нашим нападом из правца слободне територије је кренуо и напад који је водио командант Насер Орић, али они нису тај дан могли да пробију линију одбране четника. Напад је обновљен у јутарњим сатима 16. јула и око 12 сати успјешно су код Незука пробијене српске линије, послије чега је дошло до сусрета колоне са припадницима 24. дивизије АРБиХ."

"Дана 14. јула 1995, у школу у селу Пилица, сјеверно од Зворника, аутобусима су довожени заробљеници из колоне. Ту су држани двије ноћи, а 16. јула укрцани су у аутобусе и одвежени на Војну економију Брањево гд‌је су стријељани."

2. Збивања у Поточарима, у бази УН-а

"Суочени са чињеницом да је Сребреница пала под контролу српских снага, на хиљаде бошњачких становника Сребренице побјегло је, до вечери 11. јула 1995, у Поточаре, у базу УН-а."

"Жене, д‌јеца и старци укрцани су 12. и 13. јула 1995. у аутобусе и одвежени из Поточара на територију Кладња."

"Када су се бошњачки становници Сребренице почели укрцавати у аутобусе, српски војници систематски су издвајали војно способне мушкарце који су се у гужви покушавали укрцати."

"Мушкарци Бошњаци, који су у Поточарима одвојени од жена, д‌јеце и стараца, пребачени су у Братунац, гд‌је су касније доведени бошњачки мушкарци заробљени у колони."

"Затворенике који су преко ноћи држани у Братунцу, рано ујутро 14. јула 1995. године, аутобусима су одвежени у спортску салу школе у Грбавцима код Ораховца.
Одатле су их камионима одвозили на стријељање."

"Аутобуси са бошњачким женама, д‌јецом и старцима на путу из Поточара у Кладањ били су заустављени у Тишчи и претражени. Бошњачки мушкарци који су у њима нађени искрцани су из аутобуса."

(Доктор Драган Ђокановић, 04. 04. 2024)