Пар дана након састанка у Предсједништву Југославије и конституисања Координационог тијела, (о чему сам писао у објави "Постао сам предсједник и предсједнику СДС-а"), у Сарајеву, у згради Скупштине БиХ, на састанку којег сам водио, Радован и ја, заједно са још двојицом правника из Предсједништав Југославије, написали смо нацрт документа којег је комплетно Координационо тијело требало да усвоји 02. јануара у Београду, а да га политичке странке које буду учеснице скупа заказаног за 03. јануар у Скупштини Југославије - потпишу.
Текст документа објавили су бројни штампани медији, у свом новогодишњем броју...
На Радованов приједлог, телефоном сам контактирао тадашњег предсједника Демократске странке Драгољуба Мићуновића, и позвао га на скуп. Међутим, Мићуновић није хтио да подржи борбу за останак Срба у заједничкој држави. Ни предсједник Реформиста Анте Марковића, Ненад Кецмановић, није био вољан да са нама путује у Београд, иако сам отишао до њега на факултет, на којем је био декан, да га лично позовем...
Имали смо политички интерес да што више познатих Срба дође у Београд, 03. јануара 1992. године.
Тих дана сам се увјерио да међу српским политичарима има поприличан број оних који, испред народних и државних интереса, стављају нечије друге интересе или се држе својих ситних калкулација...
Гледано са ове временске дистанце, мора се рећи да и јесте требало храбрости да се министрима из Европске заједнице Дитриху Геншеру, Хансу Ван ден Бруку, Ђанију Де Микелису и осталима који су свакодневно радили на растурању српског народа, каже: Ми, Срби, не пристајемо на ваше разбијачке и подле игре, остаћемо у заједничкој држави до које смо стигли након огромних страдања у два Свјетска рата! А народе који не желе са нама да остану, нећемо задржавати на силу...
Био сам врло ангажован тих дана, али жеља да наш народ сачува заједничку државу - била је јача од умора.
(Доктор Драган Ђокановић, 01. 01. 2024)
Пратећи чланци:
