То што је Републици Српској и Србима, те својим некадашњим партијским друговима Додику, Радмановићу, Шпирићу, Ђокићу... урадио Златко Лагумџија, амбасадор БиХ у УН-у, иницирало је ову моју данашњу објаву...
Пашага Манџић био је један од најпознатијих тузланских комуниста. Као непријатељ Краљевине Југославије робијао је у Сремској Митровици. Након Другог свјетског рата његови партијски другови су га одликовали орденом народног хероја (комунистичке) Југославије...
За Пашагу Манџића сам чуо радећи као млади љекар у Зворнику и Шековићима. А да запамтим његово име и презиме помогла ми је реченица коју сам чуо од једног старијег човјека, који је био свјестан Србин, а са којим сам знао прозборити по неку о положају нашег народа у СР БиХ.
"Докторе, живио је у Тузли неки Пашага Манџић, високи комунистички функционер. Е, тај Пашага је најбоље описао садашњи положај Срба у БиХ, реченицом: 'Увијек је добро водити понеког Србина поред себе."
Дуго сам размишљао о тој реченици. Био сам сигуран да она није из главе Пашаге Манџића, а можда је он никада није ни изговорио... Искрено говорећи, није ме ни занимао аутор реченице. Мени је порука те реченице била битна!
"Увијек је добро водити понеког Србина поред себе!"
Значи, закључивао сам тада, иако су уништили Краљевину на челу са српском династијом и подијелили Србе по републикама у тој новој држави којом су загосподарили, Титови комунисти су се и даље плашили снаге српског народа.
Реченица: "Увијек је добро водити неког Србина поред себе!", била је формула за понашање хрватских и муслиманских кадрова у БиХ, а своју су антисрпску политику требало да маскирају тако што ће "увијек водити понеког Србина поред себе"...
У Босни и Херцеговини то је нарочито дошло до изражаја након што је хрватско-муслиманска комунистичка коалиција загосподарила политиком ове бивше југословенске федералне јединице.
Смјењивали су се, пажљиво одабирани Срби, ишли поред својих заштитника и за поданичке понашање бивали награђивани разним положајима...
Након што смо створили Републику Српску, српски комунисти васпитавани да ходају поред својих хрватских и муслиманских ментора, помирили су се са животом у Српској, али су, не вјерујући у дужину трајања нове српске државе, пожурили у Сарајево...
"Драгане, шта мислиш како би реаговао, (...), садашњи велики Србин, када би га упитали за његове есеје које је писао додворавајући се босанској политичкој врхушки?", упита ме Момо Капор, у Београду, 1996. године, док смо сједили у ресторану "Руски Цар".
Управо је тај споменути "велики Србин", након првих послијератних избора, похитао на нови положај у Сарајево да изграђује БиХ на штету Републике Српске...
Пуне су, нажалост, странке из Српске таквих Срба, а попуњавају и антисрпске странке из Федерације БиХ...
(Доктор Драган Ђокановић, 24. 01. 2024)
Прочитај још:
