Желим ли да будем фаворит на предсједничким изборима 2022. године, мораћу, осим личног штаба способних људи, да формирам и једну групу политичара - оданих Српској; разумних и потпуно свјесних да садашња републичка администрација, скоро у потпуности, егзистира на кредитним инфузијама страних банака и да је, као таква, скупа са посланицима, министрима и предсједницима, лојалнија кредиторима неголи свом становништву...
Одабране појединце, који су неопходни за успјех цијелог пројекта, наши бирачи би требало да доживе као окосницу будућег сазива Народне скупштине и Владе Републике Српске, да им поклоне повјерење и да се чврсто повежу са нама...
Сизифов је то посао - знам.
Ипак, желимо ли будућност у којој ћемо бити домаћини са поносом и достојанством, нема нам друге.
Не будемо ли имали храбрости и жеље да се изборимо са садашњом ситуацијом, дефинитивно ћемо се наћи на раскрсници са само двије стрелице:
1. Дужничко ропство у Републици Српској
и
2. Најамништво у Eвропској унији.
ПИСМО ЧЛАНСТВУ СРПСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ И ПАРТИЈЕ ДЕМОКРАТСКОГ ПРОГРЕСА ЗА УЧЕШЋЕ У ПРОЈЕКТУ "СРПСКА ЖЕЛИ СВОГ НАРОДНОГ ПРЕДСЈЕДНИКА"
Позивам чланове Српске демократске странке да се ослободе Мирка Шаровића, Драгана Мектића и Небојше Вукановића, а чланове Партије демократског прогреса да се ослободе Бранислава Бореновића, Мире Пекић, Драшка Станивуковића и Јелене Тривић - па да се укључе у пројекат СРПСКА ЖЕЛИ СВОГ НАРОДНОГ ПРЕДСЈЕДНИКА!
Све док чланови те двије политичке странке мирно гледају како њихова четири посланика урушавају Републику Српску у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, те трпе три своја посланика која не пропуштају прилику да обрукају Народну скупштину Републике Српске - сматраћу их непожељним за учешће у пројекту СРПСКА ЖЕЛИ СВОГ НАРОДНОГ ПРЕДСЈЕДНИКА!
Осјетивши опасност која се приближила држави у којој сам живио са својом породицом, крајем 1989. године почињем да се бавим политиком. Наредне године, у циљу очувања Федеративне Југославије и равноправног положаја три народа у Босни и Херцеговини, основао сам политичку странку...
На путу очувања Федерације нисам успио, иако сам, припремивши скуп у Скупштини Југославије 3. јануара 1992. године, стигао скоро до самог циља...
Током политичких активности у другој половини 1991. године увјерио сам се да су, од три суверена народа у БиХ, само њени Срби животно заинтересовани за останак у Југославији - са народима и републикама које то желе. Из тог разлога смо 9. јануара 1992, шест дана након скупа у Скупштини Југославије и усвајања документа "Конвенција о Југославији", потписали и Декларацију о проглашењу Републике српског народа у БиХ као федералне јединице у савезној држави Југославији...
Након тих почетних, историјски значајних, датума активно сам учествовао и у свим фазама настајања органа власти и система Републике Српске...
На прве послијератне изборе 1996. године изашао сам са програмом по коме је Република Српска требало да досљедно спроводи Дејтонски споразум на својој територији, а да са Федерацијом БиХ, потуно равноправно и поштено, изграђује само онолико државних институција и запошљава само онолико чиновника, колико је потребно становништву ова два ентитета.
Нажалост, а сада је већини становника Републике Српске јасно колика је грешка тада направљена, највеће српске странке тог времена "потрчале" су у заједничку политику са троипогодишњим ратним противником...
Резултати такве политике су поражавајући. Смањен је суверенитет Републике, велики број њених становника отишао је из ње, изгубљен је територијални интегритет, дугови се континуирано повећавају, а два огромна чиновничка апарата (у Сарајеву и Бањој Луци) пријете да иазову потпуни колапс и Босне и Херцеговине и њених ентитета...
У посљедње двије године, углавном пишући на друштвеним мрежама, помало сам наговјештавао повратак у политички живот Републике Српске и БиХ.
Након што сам позитивно одговорио на иницијативу једне групе ветерана Војске Републике Српске, да постанем њихов кандидат за предсједника републике, писао сам о томе да бих ја, уважавајаћи наравно жеље бивших бораца, првенствено желио да постанем народни предсједник Републике Српске. Наглашавао сам да се само са те високе позиције може дати пуни допринос да живот већине становника у Републици Српској буде бољи и да са више наде кренемо у будућност...
И сада тако мислим!
Сви ви који мислите да бих ја то могао и да урадим, те сматрате да бисте и ви требали да учествујете у организовању свега тога - ПОЗИВАМ ВАС ДА СЕ ПРИДРУЖИТЕ МЕНИ И ЧЛАНОВИМА МОЈЕ ПОРОДИЦЕ У ПОЛИТИЧКОМ ПРОЈЕКТУ ПОМОЋУ КОЈЕГ ЋЕ РЕПУБЛИКА СРПСКА ДА ДОБИЈЕ НАРОДНОГ ПРЕДСЈЕДНИКА.
Наредних мјесеци, можете, путем ПРИВАТНЕ ПОШТЕ и у ДИРЕКТНОМ РАЗГОВОРУ са мном, пријавити своје учешће у организовању припрема и свих других активности за избор народног предсједника Републике Српске.
Није то, наравно, добро, ни за народ, ни за републику, а ни за демократију у Српској...
Ипак, повољна је околност да је надређени предсједнику Републике Српске искусан политичар који - без обзира на то што је омаловажио функцију предсједника републике и недемократски се наметнуо изабраној предсједници републике - у вођењу дневне политике не тоне у грешке које би могле да имају (чак и трагичне) посљедице по Републику Српску...
Иако је Милорад Додик "јачи" политичар од изабране предсједнице Републике Српске, нажалост није успио да спријечи Шаровића и Бореновића, предсједнике СДС-а и ПДП-еа, да униште утицај Републике Српске у одлучивању у Представничком дому Парламентарне Скупштине БиХ.
Не вјерујем да би та двојица политичара смјела да издају Републику Српску у ситуацији да је на њеном челу НАРОДНИ ПРЕДСЈЕДНИК. (БН ТВ, 03. април 2020)
Бранислав Бореновић, предсједник ПДП-а, са бошњачким представницима прегласава српске посланике