Политика
Приказивање чланака по тагу Doktor Dragan Đokanović
СРБИ ИЗМЕЂУ ЧЕТНИКА И ПАРТИЗАНА
Коминтерна је сложеница која потиче из руског језика и скраћеница је за Комунистичка интернационала. Ријеч је о такозваној Трећој интернационали, основаној у Москви 1919. године. Та Коминтерна је у априлу 1920. објавила “Манифест” балканским комунистима којим је позвалa на разбијање "версајског" поретка на Балкану и еманципацију потлачених нација. То је подразумијевало комадање Југославије, а у "потлачене" нације, по мишљењу совјетских комуниста, спадале су све друге нације из Југославије, само не Срби. Рјешење за југославенске нације подразумијевало је њихово укључивање у “федерацију социјалистичких балканских (или балканских и дунавских) совјетских република".
Прихватајући такву политичку платформу за дјеловање КПЈ, Јосип Броз је 1939. увјерио, у Москви, врх Коминтерне да му дозволи повратак у Југославију, на илегални рад. Постао је тада и генерални секретар КПЈ.
Након окупације Југославије, у мају 1941, совјетска влада је прекинула дипломатске односе са југославенском владом у емиграцији. Прекид дипломатских односа могао се тумачити и као одређено признање насталог стања, односно разбијања и подјеле југославенске државе.
А приликом подјеле Југославије највећи њен дио ушао је у састав Независне Државе Хрватске (НДХ). У оквиру Независне Државе Хрватске нашао се већи део територије данашње Хрватске, територија Босне и Херцеговине и подручје Срема. На челу НДХ налазио се усташки режим са Антом Павелићем као поглавником.
Потребно је знати да Совјети нису бјежали од контаката са представницима НДХ. Чак су предлагали и састанак хрватског бана Ивана Шубашића, хрватског поглавника Анте Павелића и партизанског врховног команданта Јосипа Броза, такође Хрвата. Жељели су да то буде у штабу маршала Фјодора Михаиловича Толбухина, команданта Трећег украјинског фронта. План им је био да из Јужне Мађарске прођу Хрватску ка мору. Међутим, послије кратких преговора, Павелић је одбио понуду иако су му Совјети обећавали Хрватску већу и од НДХ. Стаљин је желио контролу Балкана односно Југоисточне Европе посредством Бугарске и Хрватске.
Срби, који су живјели на територији НДХ, прецизније речено: Срби који још увијек нису били убијени или покатоличени, нису имали много избора у покушајима да преживе. Могли су да оду у партизане, или да постану четници. Тако је и бивало. Не знајући за планове комуниста са реорганизовањем Југославије, не знајући за директиве Коминтерне, не знајући за планове Стаљина, амбиције комуниста да Броза прогласе за маршала и понуде га Србима као замјену за избјеглог краља, а привлачећи их прича о слободи, једнакости и братству са другим народима - масовно су улазили у партизанске јединице, очекујући да ће, на крају рата, доживјети све то што су им вјешти комунистички агитатори обећавали. Нажалост, врло брзо су се нашли на војнички супротној страни од Срба-четника, који су вјеровали у успјех краља и избјегле Владе.
(Доктор Драган Ђокановић, 02. 12. 2024)
Везани чланци: https://srpska-portal.com/index.php/politika/item/1301-dolazak-komunista-na-vlast-u-srbiji
ДОЛАЗАК КОМУНИСТА НА ВЛАСТ У СРБИЈИ
Велика антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије, одржана је од 9. до 12. новембра 1944. године. Посланици за ову скупштину нису били бирани од народа већ делегирани из редова народноослободилачких одбора и Народноослободилачког фронта. На засједању је донијета одлука о конституисању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС-а) као врховног законодавног и извршног органа власти Србије.
Историјски коријен и правни темељ за ову активност Брозових комуниста у Србији била је одлука АВНОЈ-а, одржаног 29. и 30. новембра 1943. у Јајцу, да се Југославија изгради на федеративној основи, као заједница равноправних народа.
Наведеном одлуком народи су добили своје државе и право на самоопредјељење укључујући и отцјепљење.
На тај начин су се Срби, (иако су, ослобађајући и себе и друге јужнословенске народе крајем Првог свјетског рата већ створили државу, и за себе и за друге јужнословенске народе, прогласили је на данашњи дан 1918. године, и у којој су скоро сви били своји на своме), нашли у државицама које су осмислили Брозови комунисти, (вјероватно не сами).
А ево шта се дешавало у Београду и Србији, након што су комунисти освојили власт...
"Нисмо имали милости, били смо окрутни јер смо чистили смеће… То је тада било као да сам Бог. Није било прописа, а могли сте да судите и да одлучујете… Србија је већином била за четнике, не за партизане, то вам ја кажем. Србија је била везана за краља, династију, цркву", говорио је партизански генерал Јово Капичић, о времену након што су комунисти освојили власт у Србији.
"Уколико у току чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везу са четницима у шуми, онога на кога се сумња да одржава везу - стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестите је да је стрељани упућен у логор“, била је једна од директива.
"Људи су без суђења, везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу, одвођени у групама 15 до 30. Најчешће и током ноћи до јутра стрељани су на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река и другим местима."
Мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, a Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у цијелој хрватској престоници.
С обзиром на то да је Јосип Броз, у то вријеме истовремено био предсједник државе, шеф министарства одбране, предсједник владе, врховни командант и предсједник Комунистичке партије Југославије, јасно је одакле су морале да стижу наредбе.
(Доктор Драган Ђокановић, 01. 12. 2024)
Везани чланци:
ОВАКО СУ ПОЛИТИЧКИ ГЛУПАНИ УПРОПАСТИЛИ СРБЕ И ДРЖАВУ СРБА!
Да бисмо у потпуности схватили продор партизанских јединица, масовно ојачаних "прелетачима" Хрватима - војницима и официрима Павелићевих усташа и домобрана - у Србију, а са територије НДХ, морамо пажљиво прочитати писмо-позив које је краљ Петар II написао из Лондона. Тако ћемо разумјети и реченице Стјепана Месића, које је овај хрватски политичар и један од најекспониранијих разбијача Југославије, изговорио на усташком скупу у Аустралији, 1992. године: "У Другом свјетском рату, видите, ми смо два пута побиједили, а сви други само по једном. Ми смо побиједили 10. априла, кад су нам Силе осовине признале Хрватску и побиједили смо послије рата када смо се нашли с побједницима, за побједничким столом."
Човјек који је требало да буде српски политички лидер у Другом свјетском рату, од почетка па до његовог краја, краљ Петар II, уочи похода комуниста и њихових оружаних снага на Србију, 12. септембра 1944. године, огласио се из Лондона, сљедећим саопштењем и позивом:
"У овим судбоносним и за Југославију великим данима, када победоносне армије Совјетског Савеза стоје на нашој граници с једне стране, а америчке и британске с друге стране, када је дан наше слободе у пуном сванућу, позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом. (...) том нашом народном војском, која је једнодушно призната, подржавана и помагана од наших великих савезника, Велике Британије, Совјетског Савеза и Сједињених Држава Америке.
Сви они, који се ослањају на непријатеља против интереса свог властитог народа и његове будућности, и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига, ни пред народом ни пред историјом. Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена краља и ауторитета круне, којом се покушавало оправдати сарадња са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу."
Значи, Југословенска војска у отаџбини, која је требало да буде аутентична насљедница српских јуначких формација са Солунског фронта и трајни савезник сила побједница из Првог свјетског рата, због медиокритета и глупана из српског политичког естаблишмента, нашла се у ситуацији да јој њен краљ, њен политички лидер, савјетује да се приклони загриженим и освједоченим непријатељима Краљевине, Брозовим комунистима, значајно ојачаним доскорашњим припадницима усташких и домобранских Павелићевих јединица, србомрсцима из НДХ јер су они одабрани да буду та права страна.
(Доктор Драган Ђокановић, 30. 11. 2024)
Везани чланци:
КРАЉ И ВЛАДА У ЛОНДОНУ А НЕПРИЈАТЕЉИ СРБА НАДИРУ СА СВИХ СТРАНА
У објави "Овако је пала српска политика", написао сам: "Након капитулације Италије, главног спонзора усташке НДХ, и процјена да се ближи крај тој фашистичко-нацистичкој творевини, Комунистичка партија Југославије отвара врата партизана и Павелићевим војницима. На тај начин се драстично мијења етничка структура унутар партизанских јединица, на територији НДХ. Хрватски војници постају знатно бројнији од Срба, усташким и домобранским официрима признати су чинови - тако да су се створиле све претпоставке да се зацементира стање до којег се дошло убијањем стотина хиљада Срба и присилним покатоличавањем такође стотина хиљада Срба."
Морао сам навести овај одломак, да бисмо лакше разумјели наставак пада српске политике која је након побједе у Првом свјетском рату довела до државе у којој су се сви Срби нашли, а која се у току Другог свјетског рата урушила као кула од карата.
Слом српске политике најбоље су искористили Брозови комунисти, који су у прве двије године рата, дјелујући на територији НДХ, профилисали своју политику подјеле територије Краљевине Југославије на федералне државе, јачали своје партизанске јединице, планирајући војнички улазак и у Србију.
Шанса да уђу у Србију као озбиљан оружани фактор, појавила се након масовног преласка усташа и домобрана у њихове јединице. У томе их нису могле спријечити ни четничке оружане формације, које су такође дјеловале на територији НДХ. Оне, четничке оружане формације, без политичких лидера и немања правих политичких одговора на актеулне догађаје у којима се нашао српски народ у НДХ - нису биле страна која је могла побиједити у том рату и ставити територију НДХ под своју контролу.
Ни међународни континуитет Краљевине Југославије, којег су у Лондону чували избјегли краљ и Влада, није, у годинама рата, могао да помогне српском народу, којег су масакрирали бројни непријатељи, надирући са све четири стране свијета.
(Доктор Драган Ђокановић, 30. 11. 2024)
ИСТОЧНО САРАЈЕВО - РЕПУБЛИКА СРПСКА, ЛИЈЕПА И УСПЈЕШНА ПРИЧА!
У августу 1992. године, након неколико неуспјешних покушаја мојих претходника, успио сам да урадим нешто што је постало историја Источног Сарајева, града у којем живим.
Успио сам да у ратном хаосу, у Републици Српској наметнем идеју формирања општинских цивилних власти од одборника изабраних на првим вишестраначким изборима у БиХ, одржаним 1990. године.
Позвали смо одборнике које смо могли да пронађемо; Формирали скупштине општина од њих и, први пут у историји Републике Српске, изабрали извршне општинске власти (на тим скупштинским сједницама). Конституисањем општинских скупштина није само почело стварање државе на терену, него је почело и признавање Републике Српске од стране демократски изабраних представника у локалним заједницама.
Водио сам тај посао у Зворнику, Скеланима, Братунцу, Шековићима, Власеници, Бањалуци и (садашњем) Источном Сарајеву. Помогао сам да се стигне до општинских скупштина у Дервенти и Броду. У пусте општине, Дервенту и Брод, морали смо прво да вратимо становништво, па је прилично дуг пут био док се није стигло до тренутка организовања општинских скупштина.
Ових дана сам, у мом Источном Сарајеву, доживио сатисфакцију! И срећан сам ради тога! Постављена је видео табла на којој грађани могу да прочитају ко је организовао прву цивилну власт у овом граду.
Могле би то да ураде и друге побројане општине! Ништа није пало са Марса. Сваки посао везан за Републику Српску неко је обавио.
И Бањалука би могла да се присјети своје прве сједнице скупштине општине у Републици Српској. До мог доласка била је сједиште Аутономне регије Крајина, и општина у БиХ. А када сам отворио прву сједницу скупштине Општине Бањалука рекао сам да ће она, од тог дана, у свом печату имати натпис: Бања Лука - Република Српска. Историја је то Бањалуке.
(Доктор Драган Ђокановић, 29. 11. 2024)
ОВАКО ЈЕ ПАЛА СРПСКА ПОЛИТИКА
Иако је имао свог легата у Загребу, (легат је дипломата са посебним задатком којег шаље папа), и дозволио НДХ изасланика при Светој Столици - Ватикан је одржавао пуне дипломатске односе с Југославијом, односно избјегличком владом у Лондону, признајући тиме континуитет Југославије. Наравно, Ватикан, у складу са својом политиком јачања и ширења католичанства на Балкану, није био без веза са челним људима Комунистичке партије Југославије, Јосипом Брозом и његовим повјереницима, провјереним католицима...
Након капитулације Италије, главног спонзора усташке НДХ, и процјена да се ближи крај тој фашистичко-нацистичкој творевини, Комунистичка партија Југославије отвара врата партизана и Павелићевим војницима. На тај начин се драстично мијења етничка структура унутар партизанских јединица, на територији НДХ. Хрватски војници постају знатно бројнији од Срба, усташким и домобранским официрима признати су чинови - тако да су се створиле све претпоставке да се зацементира стање до којег се дошло убијањем стотина хиљада Срба и присилним покатоличавањем такође стотина хиљада Срба...
Када се то све зна, прича о антифастичким вијећима постаје потпуно јасна. Броз и његови комунисти су знали да не могу урадити ништа против континуитета Краљевине Југославије, али су одлучили да је разоре изнутра; Да је федерализују, па конфедерализују и, на крају, разбију.
Нажалост, успјели су.
(Доктор Драган Ђокановић, 29. 11. 2024)
ПОЧЕТАК ПАДА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ ПОКЛАПА СЕ СА ПОЧЕТКОМ УСПОНА УСТАШКЕ И КОМУНИСТИЧКЕ!
У јучерашњој објави "Зашто су Срби комунисти мрзили Краљевину Југославију", написао сам: "Није ми јасно зашто су Ђуро Пуцар, Родољуб Чолаковић, Војислав Кецмановић, Рато Дугоњић и други Срби комунисти, прваци тог ЗАВНОБиХ-а, двије године након окупације и након двије године масовног убијања Срба у усташкој НДХ, онако снажно мрзили Краљевину Југославију, у којој су Срби ипак били своји на своме и слободни?"
Један такав примјер мржње српских комуниста према држави на чијем је челу био регент Александар, као и према самом регенту, евидентиран је 1921. године. Наиме, те 1921. године, на Видовдан, комунисти су организовали атентат на Александра I Карађорђевића. Покушај убиства регента Александра, десио се приликом његовог повратка из народне скупштине, где је присуствовао проглашењу "Видовданског устава".
Тим "Видовданским уставом" усвојени су: монархијски облик владавине, принцип подјеле власти и парламентаризам, начело компромисног унитаризма и државног централизма. Дакле, ништа од набројаног није требало да смета Србима-комунистима. Али им је сметало! И одлучили су, Срби-комунисти, да покушају убити Александра I Карађорђевића. Нису успјели у том свом науму, али су отворили Пандорину кутију - из које су, на крају, 1934. године, и искочиле убице Александра Првог Карађорђевића.
Потребно је знати да је мржња према Краљевини Југославији и Александру Карађорђевићу повезивала српске комунисте и хрватске усташе.
У Италији је 1929. године основана Усташа - хрватска револуционарна организација (УХРО) са циљем да се бори против краља Александра Карађорђевића и Југославије. У септембру 1932. усташе су покренуле Лички или Велебитски устанак против Краљевине, нападом на жандармеријску станицу крај Госпића. Комунистичка партија Југославије својим прогласом "поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну".
Од тог дана крећу успони политика, усташке и комунистичке, а почиње пад српске.
(Доктор Драган Ђокановић, 28. 11. 2024)
Везани чланци: https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1295-zasto-su-srbi-komunisti-mrzili-kraljevinu-jugoslaviju
ЗАШТО СУ СРБИ КОМУНИСТИ МРЗИЛИ КРАЉЕВИНУ ЈУГОСЛАВИЈУ?
Да јутрошњом објавом завршим свој тродневни осврт на ЗАВНОБиХ, чијег су се датума одржавања бошњачки политичари докопали, игноришући чињеницу да њихови преци, тог 25. новембра 1943. године, нису били на страни Родољуба Чолаковића, Ђуре Пуцара, Војислава Кецмановића и других организатора ЗАВНОБиХ-а који су жељели да граде Босну и Херцеговину равноправних народа, у саставу ослобођене демократске и федеративне Југославије.
Јасно је мени зашто то бошњачки политичари раде, као што ми је јасно и зашто су њихови преци увијек били на страни окупатора. Међутим, није ми јасно зашто су Ђуро Пуцар, Родољуб Чолаковић, Војислав Кецмановић, Рато Дугоњић и други Срби комунисти, прваци тог ЗАВНОБиХ-а, двије године након окупације и након двије године масовног убијања Срба у усташкој НДХ, онако снажно мрзили Краљевину Југославију, у којој су Срби ипак били своји на своме и слободни?
(Доктор Драган Ђокановић, 27. 11. 2024)
Везани чланци:
1. https://srpska-portal.com/index.php/republikasrpska/item/1294-snaslo-nas-je-dabogda-imali-pa-nemali
СНАШЛО НАС ЈЕ "ДАБОГДА ИМАЛИ ПА НЕМАЛИ"!
"Српске масе, које сачињавају већину у Народно-ослободилачкој војсци и које су дале највише жртава, данас стоје одлучно уз народно-ослободилачки покрет. Великосрпска реакција није успјела да их увуче у своје братоубилачко
коло. Четништво се распада, а заведени, већином сељаци, приступају народно-ослободилачком покрету. Издајничка великосрпска политика изгубила је ослонац у српским масама."
Напријед цитиране реченице сам преузео из документа под називом "Прво засједање ЗАВНОБиХ-а". Као што знате, Прво засједање ЗАВНОБиХ-а одржано је у Мркоњић Граду, од 25. до 26. новембра 1943. године.
Шта се закључује након читања реченица, написаних 1943. године?
Апсолутно је јасно да је политичка централа Комунистичке партије Југославије, на челу са Хрватом Јосипом Брозом, строго водила рачуна да окупи и уз себе задржи што више Срба, без обзира на њихова страховита страдања у усташкој НДХ. Из наведених реченица је видљиво да су комунисти жељели да уз подршку Срба униште националну српску политику, да униште српску државу, да одвоје Србе од демократије, а онда да им наметну и своју политику и своју државу.
Успјели су.
Нажалост.
Како су "Српске масе, које су сачињавале већину у Народно-ослободилачкој војсци и које су дале највише жртава", које су се одрекле своје националне политике, своје државе, своје демократије и своје династије, прошле у ЗАВНОБиХ-овској комунистичкој БиХ и ЗАВНОБиХ-овској комунистичкој Југославији - свједочили смо претходних десетљећа.
Данас, "Српске масе", распарчане и десетковане, притом и подчињене политичким хохштаплерима, могу само да се кају и главом лупају у зидове новонасталих антисрпских, а међународно признатих држава.
(Доктор Драган Ђокановић, 26. 11. 2024)
Везани чланци:
ЗАВНОБИХ ЈЕ ПРОУСТАШКА АНТИСРПСКА РАБОТА!
Вјероватно су, Срби-комунисти, организатори ЗАВНОБиХ-а одржаног 25. новембра 1943. мислили да, тог 25. новембра 1943, раде крупну ствар за свој народ, којег су у претходне двије године немилосрдно убијали њемачки нацисти, италијански фашисти и усташе (Хрвати и муслимани). Међутим, реалан поглед на историјске чињенице нокаутира их, дословце...
Неспорна ствар је да је ЗАВНОБиХ одржан у унутрашњости усташке НДХ, и то без икаквих проблема; Одржан је у усташкој НДХ два мјесеца након капитулације њеног главног спонзора - фашистичке Италије.
Шта хоћу да кажем?
Од септембра 1943. године, значи након капитулације Италије, усташе (Хрвати и муслимани) почели су са припремама да постану, назваћу то ововременим политичким рјечником, "папци", односно чланови неке друге политичке странке. У овом случају из Павелићеве усташке странке, "папци" су кренули пут Комунистичке партије Јосипа Броза Тита.
Десио се невјероватан политички трансфер. Сарадници Мусолинијеве фашистичке странке, Хитлерове нацистичке партије, усташки доглавници, убице Срба и непријатељи државе побједнице из Првог свјетског рата, постајали су високопозиционирани комунисти у Брозовој партији, високорангирани официри у партизанској војсци, а касније и високи функционери у Брозовој држави.
Родољуб Чолаковић, Војислав Кецмановић и други Срби-комунисти, организатори и учесници ЗАВНОБиХ-а, требало је да се нађу на митингу у Аустралији и чују Стјепана Месића, једног од главних разбијача те ЗАВНОБиХ-овске Југославије, који је 1992. године у налету додоворавања тамошњим усташама, дословце рекао: "У Другом свјетском рату, видите, Хрвати су два пута побиједили и ми немамо разлога да се никоме извињавамо. Оно што траже од Хрвата - ’ајде идите у Јасеновац, клекните овдје... Ми немамо ни пред ким’ шта клечати! Ми смо два пута побиједили, а сви други само по једном. Ми смо побиједили 10. 4. кад су нам Силе осовине признале Хрватску и побиједили смо послије рата када смо се нашли с побједницима, за побједничким столом."
Да су били на том митингу у Аустралији, Војислав Кецмановић, Родољуб Чолаковић и други Срби-комунисти, организатори и учесници ЗАВНОБиХ-а, и да су свједочили посљедњем рату, увјерили би се какву су државу утемељили 25. новембра 1943, и у шта су увукли свој народ.
(Доктор Драган Ђокановић, 25. 11. 2024)
